Ajnštajnovi snovi, foto: Nenad Petrović

„Ajnštajnovi snovi“ – putovanje u kružno savijenom vremenu 

Piše: Ana Todorović-Radetić

Jugoslovensko dramsko pozorište
Prema romanu Alena Lajtmana
Režija: Slobodan Unkovski
Glumci: Dragan Mićanović, Radovan Vujović, Anita Mančić, Branko Cvejić, Branka Petrić, Nataša Tapušković, Marija Vicković, Milena Živanović, Milica Gojković, Marko Grabež, Vučić Perović, Joakim Tasić i Filip Đurić
Autor dramatizacije: Rusomir Bogdanovski
Dramaturgija: Jelena Mijović
Scenografija: NUMEN/FOR USE
Kostimograf: Lana Cvijanović
Kompozitor: Zlatko Origjanski
Scenski pokret: Dimitris Sotiriu
Foto: Nenad Petrović

Američki fizičar i pisac Alan Lajtman autor je svetskog bestselera „Ajnštajnovi snovi“ na čijem tekstu je zasnovana istoimena predstava koja se igra u JDP-u od oktobra 2017. godine. Autor smatra da se „nauka i umetnost dopunjuju u čoveku i da je samo tako ljudsko biće kompletno.“ Da umetnost traga za unutrašnjom istinom, a nauka za istinom u spoljašnjem svetu, obe izražavajući ono što je ljudsko u nama.

U predstavi „Ajnštajnovi snovi“ ne postoji klasično definisana priča koja drži protagoniste na okupu. Gledaoci koji očekuju standardnu dramsku fabulu sa zapletom i raspletom mogu se razočarati. Nema jasne dramske radnje – samo okviri, putokazi, spoljašnji ili unutrašnji.

Centralna uloga u delu je ideja.

Ideja i razmišljanje o vremenu, o postojanju ili nepostojanju života van čovekove svesti. Sa oblescima ljudskih (tragičnih) sudbina u njemu.

Ambijent predstave smešten je na brodu kojim plovi dvadesetšestogodišnji Ajnštajn, kada odlazi u Ameriku i zauvek napušta nacističku Nemačku, koja mu je oduzela imovinu i izbacila ga sa univerziteta. Taj zamišljeni prostor ujedno predstavlja i unutrašnjost snova velikog naučnika koji su „preuzeli vlast nad njegovim istraživanjem“ u tom burnom periodu, kao i razmišljanja koja njegovi snovi donose.

Pre pokušaja sagledavanja fragmenata Ajnštajnovih snova ili onoga što je autor Lajtman mislio da su Ajnštajnovi snovi, bilo bi dobro osvrnuti se na režiju i scenski izraz komada.

Ajnštajnovi snovi, foto: Nenad Petrović
Ajnštajnovi snovi, foto: Nenad Petrović

Već ulaskom u salu i publika postaje deo scenografije, budući da je sam prostor iznad sedišta podeljen konopcima u koordinate u koje se gledaoci smeštaju. Minimalistička scenografija veoma je efektno dopunjena svetlom kao važnim nosiocem dinamike scenskog zbivanja, ali i maštovito stilizovanim kostimima koji takođe nose svoje poruke. Pod zadnjeg dela scene prekriven je vodom, predstavljajući okean kojim brod plovi, ali i simbolički protok (ili statičnost) vremena…

Maštovitost reditelja stvorila je nestvaran dramski prostor u kome se pojavljuju nesvakidašnje i iluzorne ličnosti, delići snova ili realnosti. Prepoznavanje potrebe Jugoslovenskog dramskog pozorišta za prikazivanjem ovakve vrste predstave vredno je pohvale.

U kontemplativnom toku radnje, gde je vreme „kružno savijeno“, a svet se ponavlja, „do tančina, beskonačno“, zadatak reditelja je da izdvoji baš one scene i poruke koji su bitne za publiku i predstavljaju nukleus u njegovoj interpretaciji Ajnštajnovih snova o vremenu.

Izlazi iz stereotipa i u tom smislu predstavljaju pravo osveženje, ujedno sačuvavši jedinstvenost i koherentnost duhovitog scenskog pokreta i kolektivne energije glumaca. Tek, svako od glumaca dobio je svoju šansu da u toku izvođenja zablista i u svom individualnom nastupu, poput čarobnjaka, verodostojno prenoseći trenutke mašte iz svojih bića u naša.

Vizuelno, predstava je dinamična, estetski lepa, razigrana u dizajnu, a ujedno svedena, i na prvi pogled se može reći – vedra.

Suštinski, isprepletenost materijalnog i duhovnog, ne samo individualnog, već i kolektivnog, tragična je u svom ponavljanju, sa akcentom na čovekovoj usamljenosti u tom večnom beskraju. Lične dubine koje tamnuju u varijetetima protagonista mogle su, čini se, biti opisane malo ozbiljnijim filozofskim ili naučnim jezikom. Sve ostalo ide u prilog tom širokom i zavodljivom, neuhvativom prostoru, toliko potrebnom umetničkom delu, a podređenom mašti i ličnom tumačenju.

Ajnštajnovi snovi, foto: Nenad Petrović
Ajnštajnovi snovi, foto: Nenad Petrović

Skala osećanja i stanja likova nije precizno data, namerno. Sve može biti istina, ali i ne mora. Njihova međusobna povezanost, bilo rodbinska ili metafizička, isplivava pred našim očima i mi gledamo osobe koje smo i mi sami, a opet ne znajući da li je sve opsena, varka.

Odnos čoveka prema ženi, deteta prema majci i obrnuto, odnos ljubavnika, običnog radnika kog je neki događaj iz prošlosti „zalepio“ u nekom trenutku ili kompleksu predstavljaju razna lica i naličja čoveka koji sagledava samog sebe u vremenu koje prolazi i od kog ne može da pobegne. Teorija o predestinaciji, u narativu žene iz budućnosti, koja za sebe kaže da je „inertni gas, utvara, dvodimenzionalno telo bez duše“ predstavlja možda i najteskobniji momenat komada u koji ne želimo da poverujemo.

Fragmenti razmišljanja o isprepletenosti prošlosti i budućnosti, uzroka i posledice smenjuju se velikom brzinom.  Jedan od najmagičnijih trenutaka predstave može se učiniti kada balerina koja pleše u vodi predstavlja svet u kome je budućnost unapred određena, kao i svaki njen pokret, budućnost koju ne možemo da promenimo… U tom trenutku ostajemo utopljeni u ideji da je vreme apsolutno, da ne teče i ne ostavlja prostor događajima. Da su samo trenuci osvetljeni, a mi samo puki posmatrači svojih života.

Iako je humoristični aspekt predstave bio možda potpuno neočekivan, kada se bolje razmisli, svi snovi u tom okviru relativnog i apsolutnog bili bi preteški za poimanje upravo bez tog duhovitog pristupa. Baš takav je i deo o mehaničkom i telesnom vremenu, gde ljudi puštaju da ih vodi bilo sat na ruci ili njihovo telo.

Sagledali smo i trenutak u svetu u kome vreme teče unazad i scenu sveta u kojoj ljudi žive samo jedan dan. Videli smo svet u kom je vreme prestalo da teče (kada se dogodi ljubav), kao i svet bezbrojnih kopija, gde mnoštvo mladića svira violinu na isti način…

I svet u kome vreme ima tri dimenzije i svi događaji u njemu se odvijaju istovremeno…

Pred sam kraj komada brod kao da stiže u Njujork, gde ljudi jure kao sumanuti, opterećeni brzinom, jer „vreme je novac, a cilj je sticanje prednosti nad konkurencijom“.

Gde je to centar vremena ili jedino mesto gde vreme stoji, pitaće se Ajnštajn u predstavi.

 „Život je sud ispunjen tugom, ali je plemenito živeti, a bez vremena nema ni života…“ „Jedini način da se preživi je – da se umre!“, progovaraju junaci ovog dela.

Poslednja scena. Podijum broda se podiže i sledi setan Ajnštajnov monolog u kome se, između ostalog, pita koji je danas dan…

Svetla se pale, platforma se spušta, a glumci koji su nam pokazali kako „vreme izlazi iz zgloba“ dobijaju aplauz.

U svetu u kome svi negde jurimo i žurimo, ni sami ne znajući da li ćemo svoje živote ponovo nekada živeti, onako kako je to Ajnštajn sanjao, publici jedino preostaje da se zapita kakav je njen odnos prema sopstvenom vremenu koje tako brzo otkucava u odnosu na apsolutno.

I koji su to trenuci vremena u kojima smo ostali „zalepljeni“ ili zaleđeni, skamenjeni, gde smo to zapeli. Jer, možda je baš tu čvor, rekao bi Šekspir.

Ana Todorović Radetić

Objavila Ana Todorović-Radetić. Ana je vlasnica prevodilačke agencije Libra, Prevodioci.co.rs. Diplomirani je filolog za engleski jezik i književnost. Višegodišnje iskustvo na projektima prevođenja.
Na Twitter-u kao @Prevodioci.

Dodaj komentar

Zaštita: *

Kontakti

Za svaku dodatnu informaciju oko procene prevoda, roka i cene:

Prevodilačka agencija Libra

Telefon: 065 36 70 320

Mejl: prevodiocibg@gmail.com.

Sarađujmo uz našu email listu:

Prijava

Nastavimo druženje na Fejsbuku:

Da li smo opravdali vašu pažnju?

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.