Branimir Živojinović – prevodilački i pesnički bard

Piše: Valentina Branković

Kad govorimo o sintezi književnog talenta i erudicije, govorimo o Branimiru Živojinoviću. Branimir Živojinović zauzima istaknuto mesto u srpskom i jugoslovenskom prevodilaštvu, ali i u istoriji prevodilaštva uopšte. Tokom izvanredno plodne karijere od pola veka darovao je našoj kulturi dela izuzetne vrednosti, a prevodilaštvo podigao na viši nivo – kreativne umetničke delatnosti. Prevodio je sa nemačkog, francuskog, engleskog i ruskog jezika.

O prevodilačkom radu

Rođen 1930. jedan je od retkih prevodilaca koji je iza sebe ostavio obiman opus jedinstvenog kvaliteta. Briljirao je u najraznovrsnijim žanrovima književne reči: prevodio je poeziju, prozu, tekstove iz filozofije, književne teorije, sociologije, istoriografije, teorije prava. Uživao je u delima modernih mislioca i moderne književnosti isto koliko i u klasičnim komadima.

Među piscima koje je prevodio u društvu su večiti: Johan V. Gete, Rajner Maria Rilke, Šarl Bodler, Edgar Alan Po, Kafka, Tomas Man, Herman Broh, Herman Hese, Elijas Kaneti, Ljermontov, Ana Ahmatova, Fridrih Niče, Roman Ingarden, Jung i mnogi, mnogi drugi.

Meni je možda najinteresantiji podatak da je gospodin Živojinović preveo doktorsku disertaciju Laze Lazarevića sa nemačkog jezika.

U svim njegovim prevodima primetne su nijanse bogatog i razuđenog, a opet preciznog jezika koji zapanjujućim uspehom prenosi najtananiju poetsku crtu i najsloženiju naučnu misao.

Branimir Živojinović se od početka hvatao u koštac sa najtežim prevodima – prvenstveno govorimo o prevodima nemačke, tako bogate književnosti uz koju smo odrastali. Rilkeove „Devinske elegije“ su uticale i na promenu pesničkog senzibiliteta u našoj književnosti. Za ovaj neverovatan  pesnički prevod 1968. godine bio je prvi dobitnik nagrade „Miloš N. Đurić“ , godišnje nagrade Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Za Geteovog „Fausta„1981. dodeljena mu je Oktobarska nagrada grada Beograda, naglašavamo da je Branimir Živojinović dao prvi (kod nas) integralni prevod oba dela ovog velikog speva na srpsko-hrvatski jezik.

Književno umeće

Prevodilačko umeće se ne zasniva samo na poznavanju jezika originala, maternjeg jezika već i opšte kulture. Pored navedenog ovaj prevodilac imao je i književni dar, njegove nijanse prevoda pokazuju istančani umetnički senzibilitet, u prevodu poezije naročito.

Stručnjaci kažu da je prevodio tako da:

„bez ikakvih odstupanja od izvornika uspevao je da pretoči naš jezik kako značenjske tako i poetske osobenosti tako da u svakom pojedinačnom slučaju imamo osećanje da to delo nije prevedeno, već da je izvorno napisano na najboljem srpskom jeziku.“

Napisao je i objavio četiri zbirke pesama, sastavljač je desetak knjiga antologije nemačke i svetske lirike, sa Vladanom Nedićem urednik je prve sveske iz Zbirke kritičkih izdanja srpskih pisaca SANU – „Celokupna dela Laze Lazarevića„.

Sa drugih jezika, posredno, prevodio je pesnike stare Kine, Egipta, Indije, Koreje. Sve te pesme je uneo u antologiju „Sa vrhova svetske poezije„. Antologije nemačke i austrijske lirike sukcesivno i vredno sastavljao je decenijama, po je tako u periodu od 1956. do 2001. objavio šest zbirki pesama.

Rad, nagrade i opet rad

Bio je jedan je od osnivača i aktivnih članova „Udruženja književnih prevodilaca Srbije“.

Za spomenute „Devinske elegije“ dobio je nagradu „Miloš N. Đurić„; ukazom Predsedništva SFRJ od 10. novembra 1983. odlikovan je Ordenom rada sa zlatnim vencem za svoj prevodilački i društveni rad; tokom 1986. dodeljena mu je Oktobarska nagrada grada Beograda; Sedmojulsku nagradu dobio je 1990. godine, neku godinu kasnije i ugledno međunarodno priznanje Krst Savezne Republike Nemačke za zasluge. Poslednja velika nagrada za veliki rad na prevodu „Čovek bez osobina“, Roberta Muzila 2007. bila je Nagrada grada Beograda za književnost i prevodilaštvo.

Branimir je sin poznatog pozorišnog reditelja i književnika Velimira Živojinovića Masuke i majke Danice, profesorke francuskog jezika. Radio je kao profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku za germanistiku, a svoje znanje o svetskoj književnosti nije štedeo na poslovima urednika u „Srpskoj književnoj zadruzi“. Branimir Živojinović bio je čovek velike plemenitosti, izuzetne etike i tvorac i čuvar najviših književnih i kulturnih vrednosti.

Prenosimo deo intervjua iz 1992. iz časopisa „Mostovi“

[Na pitanje zašto prevodi]:

„Na to pitanje se temeljno može teško odgovoriti, jer je ono deo šireg problema: zašto se čovek bavi umetnošću? Ali, ukoliko se ograničimo na područje praktičnog prevođenja, prevodilac to čini iz istog razloga iz kojeg i svaki drugi reproduktivni umetnik: da svome čitalištu pokuša da prenese ponešto od one beskonačne lepote na koju je putem nailazio, a koju domaći čitalac ne može da percipira bez dobrog znanja tuđeg jezika.“

[O stvaralačkom procesu prevođenja]:

„Pišem rukom, popravljam, prekucam to pa opet popravljam, ali uglavnom sve rešim još tokom pisanja rukom: to zato što mi je potrebna sporost, mnogo vremena, a ono mi je opet potrebno da bih dostigao intenzivnu koncentraciju, bey koje nema dobrih rezultata. Zavidim onima koji uspevaju da ih direktno pisanje u mašinu ili kompjuter ne izbaci iz duboke usredotočenosti.“

[Stav o prevodilačkom pristupu i umetnosti prevođenja]:

„Za prevodilački pristup žanr ima manji značaj od jezičkih i stilskih osobina dela u okviru određenog žanra. Žanrovi i rodovi se prelivaju i ne bi valjalo za ljubav žanra prenebregnuti u poeziji dramske elemente na primer, ili u prozi lirske. Jedinstven pristup, međutim, obezbeđuje prevodiočeva ličnost – od nje, na žalost, ne možete pobeći ma kolikom glumačkom snagom transformacije rasolagali. A što se tiče umetnosti prevođenja, pa ona počinje, valjda, sa učenjem sopstvenog jezika i književnog izraza sopstvenog naroda.“

[O prevodljivosti, da li postoji potpuna ili delimična prevodljivost]:

„Kada je reč o prevodljivosti: prvo treba razjasniti šta se pod tim podrazumeva. U zavisnosti od toga može se podjedanko utemeljeno odgovoriti i potvrdno i odrečno. Odrečno ako tvrdim, na primer, da je jedini potpuni ekvivalent nekog originala sam taj original (nepobitna istina). Potvrdan odgovor proističe iz same situacije prevodilaštva i njegove bar dvehiljadugodišnje tradicije. U praksi, međutim, uvek se po pravilu znatan deo prevede, a jedan, manji ili veći, ostane nepreveden. Stvarno neprevodljivo je ono oko čega nije ni nužno da se patimo: marinizmi [izveštačen, neprirodan i bombastični stil pisanja], jufjuizmi [glomazan stil sa prekomernom upotrebom  poređenja, antiteze i aliteracije] itd. i kao posebna, među prevodiocima naročito omražena rubrika – igre rečima.“

[Šta treba pitati, a šta nikad ne treba pitati prevodioca]

„Ne treba ga pitati zašto i kako prevodi, da li ima neprevodivih tekstova, pogotovu ako su mu odgovori nedovoljni, nezadovoljavajući i ne uvek poškropljeni doličnom učtivošću. Pustite da samo na njegovoj strani bude privilegija koja je delom i suština njegovog postojanja: da pita, da sluša i da se čudi“

Ana Todorović Radetić

Objavila Ana Todorović-Radetić. Ana je vlasnica prevodilačke agencije Libra, Prevodioci.co.rs. Diplomirani je filolog za engleski jezik i književnost. Višegodišnje iskustvo na projektima prevođenja.
Na Twitter-u kao @Prevodioci.

Dodaj komentar

Zaštita: *

Kontakti

Za svaku dodatnu informaciju oko procene prevoda, roka i cene:

Prevodilačka agencija Libra

Telefon: 065 36 70 320

Mejl: prevodiocibg@gmail.com.

Sarađujmo uz našu email listu:

Prijava

Nastavimo druženje na Fejsbuku:

Da li smo opravdali vašu pažnju?

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.