Ana Todorović Radetić
Мудра Википедија превођење дефинише као
«радњу која започиње разумевањем значења текста или говора на једном језику („полазни језик“), а завршава се писањем текста или говорењем реченица с једнаким значењем на другом језику („циљни језик“). Резултат ове радње назива се преведени текст или превод.»
Већина ће чин превођења дефинисати на сличан начин, као радњу или процес преношења значења из изворног језика на циљани језик, те да тај процес или радња подразумева постојањае склада са језичким правилима циљаног језика.
КОЛАЧИЋИ ОД РЕЧИ или ПРЕВОДИЛАЦ КАО УТВАРА КОЈА ПРИЧУ ФИЛУЈЕ НА СВОЈ НАЧИН
Ако се превођење схвати на тај начин, онда се ни по чему не би разликовало од, рецимо, прављења колача, малих кућних мајсторија, или израде било чега. Претварање из једног облика у други уз помоћ неког материјала (у случају превођења уз помоћ језика) је радња која има свој пут, која траје и која се врши да би се добио коначни продукт.
Од шећера, маграрина, јаја, ораха и слично, уз мућење, мешање, печење добићемо колаче, од текста на једном језику уз разумевање, размишљање, прилагођавање, знање, преобликовање добићемо текст на другом језику.
Да ли је баш све тако једноставно?
Превођење је много дубљи и комплекснији процес. Превођење је својеврсна магија у којој преводилац постаје дух, сенка пратиља, утвара која се налази између читаоца преведеног штива или слушаоца превода и аутора штива које се преводи или особе чије се речи преводе. Добар преводилац осећа текст оригинала и вешто манипулише њим, служећи се језиком као познатима алатом којим спретно мајсторише нови текст-огледало на другом језику. Суштина овог мајсторисања је што верније пренети дух културе полазног језика на дух културе циљаног језика. Наравно на том путу добар преводилац у идеалним количинама лепо исфилује причу на свој начин, дајући јој шмек. Такав рецепт превођења, односно та посебност у превђењу чини преводиоца оригиналним што би и читалац и слушалац требало да осете и оцене.
Колико је превођење (посебно симултано превођење) комплексна и ни мало лака радња, потврђује фантастична прича „Преводилац“ познате савремене бугарске списатељице Елене Алексиеве. Елена се и сама бави превођењем и чаролију превођења али и преводилачку муку описала је на најбољи могући начин, онакав да би се свако ко се бави овим послом могао препознати у причи.
„… Седео је тако потонуо у сумрак и тишину – своју и онога чије речи би требало да преводи. Био повезан са њим као марионета са својим луткаром, само што конци помоћу којих се кретао, нису стезали његове руке и ноге већ његов разум и говор. Био је повезан пре него што га је видео и дуго после тога, за неко време, њихови животи су се спајали као два рукавца дубоке реке, који су истом брзином потрчали у једном смеру, жуборили једним те истим тоном, формирали једне те исте интелектуалне вирове, мислили истовремено, а затим су изговарали исте речи и тако, док овај не би завршио и док не би предао конце следећем…“
Велика, неописива борба са самим собом!
Преводилац књижевних дела је још на једној муци. Поред тога што треба да пронађе писца чији језички израз и сензибилитет осећа као себи близак, он мора у себи да пронађе и критичара, да успостави хијерархију вредности у делу које преводи, да буде критички настојен и према делу које преводи и према свом преводу.
За превод који је прошао такав пут од открића до филовања од стране преводиоца, можемо рећи да је добар, целовит, потпун. Наравно, сваки добар читалац превода ће то осетити и оценити, јер ће просто уживати у преводу.
Све у свему рецепт за доброг преводиоца би био: много знања, стално учење, критичко расуђивање, истраживачки дух, прилагођавање и способност да буде неко други или нешто друго онда када текст превода то захтева о њега.
Крајњи продукт, добар превод, слатки колач за читаоца или слушаоца превода, биће баш сладак ако га је кувар – преводилац исфиловао својом посебном језичком чаролијом.
Елизабета Георгиев
Dodaj komentar