Glava se po jeziku poznaje

Wer schreibt, der bleibt!
(Onaj koji piše, ostaje/Zapisano, ostaje!)

„Šta zapravo znači prevoditi? Prvi i utešan odgovor bio bi: kazati gotovo istu stvar na drugom jeziku. To bi moglo i da se prihvati kada ne bismo morali da utvrdimo šta znači ‘reći istu stvar’, a to nije nimalo lako odrediti kod raznih parafraza, definicija, tumačenja, preformulacija, da i ne spominjemo takozvane sinonimske zamene. A osim toga, kada se nađemo pred tekstom koji treba da prevedemo mi ne znamo šta je stvar. Na kraju, u pojedinim slučajevima, diskutabilno je čak i šta znači kazati“ (Kazati gotovo istu stvar, Umberto Eko).

Koliko je odista komlikovano prevoditi sa bilo kog jezika najbolje znaju prevodioci. Misli se na prevodioce koji ozbiljno sagledavaju tekst, koji razumeju ono što se tekstom želi postići, oni koji osećaju i prepoznaju i autorovu misao, i njegovu poentu, ali  i jezik sa kojeg prevode, kao i jezik na koji prevode. Moglo bi se diskutovati o tome da li je „prevođenje umeće upropaštavanja„, ili je „prevod umetnost neuspeha„, ili nešto posve treće… Do tog savršenog jezika, jezika koji će svi razumeti − ako ga ikada i bude, ne preostaje nam ništa drugo do uzdanja u dobre i sigurne prevode, nama osuđenim na večito nerazumevanje, kako svedoči drevna legenda o Vavilonskoj kuli i ono večno pitanje odakle svetu toliki broj jezika i ko ih pomeša.

Korisno je ukazati na značaj prevođenja, svu njegovu složenost i virtuoznost u vreme kada svako ko misli da poznaje neki jezik, vrlo lako i potpiše prevod sa istog. Jedan naš veliki prosvetitelj i poznavalac grčkog, nemačkog i francuskog jezika, Dositej Obradović umeo bi reći − Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!

U traganju za knjigama, za dobrim prevodima, za znanjem, jezik je nešto bez čega nećemo moći – najpre maternjeg, a onda i onog drugog. Taj drugi jezik, u vremenu u kojem živimo i delamo, uvek je onaj najfrekventniji i, na našu nesreću, nikada naš maternji – srpski jezik.

Ne treba ni spominjati kolika je frekventnost engleskog jezka danas. Takva pojava se u lingvistici naziva lingua franca. Ovim terminom, koji potiče iz doba krstaških ratova, nazivaju se jezici koji po svom značaju i upotrebi prevazilaze granice svojih zemalja. Danas je to engleski jezik, ali nije uvek tako bilo. U antici je to bio grčki, u srednjem veku latinski, u 16. i 17. veku španski, zatim francuski (u 19. veku poznat kao jezik diplomatije). Jasno − dominacija jezika u svetu povezana je sa dominacijom na ekonomskom i političkom planu. Još jedan od argumenata da broj govornika nije merilo snage jednog jezika.

Pomenuli smo knjige, a uz njih i dobre prevode, te tako idući u susret nauci, valjalo bi istaći da je tokom 19. i 20. veka, nemački jezik bio lingua franca nauke u mnogim delovima Evrope, u Americi i nekim delovima Azije. Ljubiteljima Geteovog i Šilerovog jezika sigurno nije strano ni njegovo mesto u indoevropskoj porodici, ni germanska grupa kojoj pripada, ni njegov razvoj i dijalekti, ni nastanak standardnog nemačkog jezika. Može li se ne spomenuti Martin Luter? Njegova zasluga ne sastoji se samo u tome što je svojim velikim prevodom Biblije stvorio nemački jezik, koji su onda Gete i Niče doveli do savršenstva − kako ističe Tomas Man, nemački nobelovac.

Ako ste ipak poštovalac Vukovog jezika i ortografskog principa „piši kao što govoriš i čitaj kao što je napisanoˮ, ne zaboravite da je autor ovog načela još jedan veliki Nemac, Johan Kristof Adelung,  gramatičar i filolog. Jedan od susreta našeg i nemačkog jezika bio je upravo u vreme Vuka S. Karadžića i to u Prvom srpskom rječniku (istolkovanom njemačkim i latinskim riječima) 1818. godine.

Možda je ipak za većinu, kada govorimo o nemačkom jeziku, prva asocijacija zapravo filozofija i neizbežni Niče, Kant, Šopenhauer, Hegel, Fihte, From… Dragoceno bi bilo poznavanje nemačkog jezika svima koji proučavaju filozofiju i naravno teologiju. Do savladavanja ovog zapadnogermanskog jezika, inače jednog od najpopularnijih jezika u svetu i drugog po popularnosti u Evropi, kvalitetni prevodi jesu osnovno uporište i dobar primer, i za učenje i za savladavanje naučne građe.

Jezik im je „grub“, „tvrd“ i „težak“, kako i sami govore, a sve to pripisuju kazni Bogova koji su one najvrednije u građenju Vavilonske kule kaznili upravo ovakvim jezikom na kojem se i broji unazad. Legende, predanja i trunka istine.

Nemački glasovni sistem i izgovor glasova veoma se razlikuju od našeg. Sastav leksike srpskog književnog jezika, pored reči koje pripadaju narodnom jeziku i predstavljaju osnovu rečničkog fonda, čine i reči iz crkvenoslovenskog jezika i naravno pozajmljenice. Među pozajmljenicama su i germanizmi − reči iz nemačkog jezika primane neposredno po sluhu i koje se izrazito udaljavaju od izvorne fonološke strukture i nemačkog pisanog oblika (paor od BAUER, krumpir i krompir od GRUNDBRINE, šporet od SPARHERD) kako se navodi u Pravopisu Matice srpske. Sa imenima iz nemačkog jezika i njihovim prenošenjem u naš jezik nešto je drugačija (povoljnija) situacija. Zahvaljujući upravo pisanoj reči i obrazovanim prenosiocima, stvoren je uglavnom postojan sistem transkripcije. Pravopis srpskog jezika Matice srpske navodi pregled uobičajenih pravila trenskripcije nemačkih imena − na primer: Ä kao e (JÄGER kao Jeger), AA kao a  (AACHEN kao Ahen), AU kao au (DACHAU kao Dahau), CH najčešće ka h, u pojedinim imenima kao k (CHLODWIG kao Klodvig), DT kao t (SCHMIDT kao Šmit), EU, AU kao oj (REUTLINGEN kao Rojtlingen), Ö, OE kao e (KÖLN kao Keln), S, SS, ß kao s – sem u izuzecima (KLAUS kao Klaus, LESSING kao Lesing, GAUß kao Gaus), Ü kao i (KRÜGER kao Kriger), itd.

            Langsam aber sicher − polako, ali sigurno, kako bismo preveli na srpski, jedan je od najboljih pristupa prilikom prevođenja sa bilo kog jezika, pa i sa nemačkog. Glava se poznaje po jeziku − glasi nemačka poslovica koja bi bila korisna vodilja i za autora, i za oratora, za svakog i u svakoj prilici, a u prevođenju kao korektiv, dakle, ono što poboljšava.

Napisala: Nataša Živković