Isidora Sekulić: U odbranu dostojanstva prevoda

Malo je onih koji su jezik, najpre svoj, a posle i svaki drugi, ili jezik uopšte, uzdigli do takvog kulta kao što je to slučaj sa našom znamenitom književnicom, esejistom, prevodiocem i prvom ženom akademikom u nas – Isidorom Sekulić. Ako je jezik, kao stožer kulturne baštine, svojevrsno svetilište jednog naroda, onda je Isidora nesumnjivo sveštenica u tom svetilištu.

U jednom od svojih „Ogleda“, posvećenom mnogovrsnim i složenim zahtevima prevođenja umetničkog dela, naša književnica se hrabro i bespoštedno hvata ukoštac sa nesmiljenim kritičkim glasovima koji osporavaju ne samo vrsnoću i relativnost uspeha ovakvog jednog poduhvata, već i samu njegovu opravdanost u načelu. Nije li krajnja drskost, pitaće njen kritičar, latiti se jednog takvog zadatka, kao što je pokušaj da se peskom i cementom jednog jezika, uvek nedostatnog i poroznog, ponovo sagradi bilo šta nalik autentičnom svetskom čudu koje će oduzeti autentičan dah posmatraču, odnosno čitaocu? Ima li prevodilac moralno i estetsko pravo na tako nešto, unapred znajući da ne domašuje niti će ikada domašiti veličinu i blistavost originala – koji je samo jedan?

U raspravi sa osporavateljima ove kompleksne teme, nimalo ne potcenjujući svoje oponente, Isidora nas vodi kroz svojevrsnu Vavilonsku kulu pomešanih jezika, precizno i znalački, prepuštajući nam na kraju da sami zaključimo koliko bismo siromašniji bili bez ovih dragocenih kopija svetske baštine, u ruhu prevoda, mi, koji spremno priznajemo da nismo u stanju da naučimo sve „vavilonske“ jezike da bismo na njima uživali u originalnim biserima svetske književne riznice i upili svu njihovu lepotu sa samog izvora.

Na kraju, Isidora ne bi bila istinska posvećenica da ne naglašava i onaj duhovni element prevođenja koji popunjava prazninu između grubih oruđa kojima raspolažemo – a to je muzika. Prevod nije samo reč, i nije samo slika. On je i muzika, ili pre svega muzika, a muzika više nego ijedan drugi medij ili umetnički izražaj može da prenese duh ili genij vrhunskog umetničkog dela.

Zbog toga smo vam ovde priredili samo deo poslastica iz pomenutih „Ogleda“, koji su sve samo ne suvoparni analitički prikazi i razmatranja. Iz njih se ori sama liturgija iz svetilišta Jezika, kojom diriguje Isidora.

SA JEDNOG JEZIKA NA DRUGI

Isidora Sekulić („Ogledi“, Biblioteka „Srpska književnost u sto knjiga“ (knjiga 67), izdavač „Matica Srpska“ – „Srpska književna zadruga“, Novi Sad – Beograd, 1959.)

„Povede li se diskusija o prevođenju, i stanu li se kritikovati prevodi, nameće se čoveku impresija da je takvo jedno društvo mnogo interesantnije za nekog eksperimentalnog psihologa, nego za stručnjaka komparativne lingvistike, komparativne metrike, uopšte uzeto, za čoveka komparativne knjige, ako se tako može reći.

Prvi tip – prvi zato što taj tip obuhvata najveći broj kritičara – ko je kritičar koji nije u dovoljnoj meri „književan“ ni u jednom od dva jezika o kojima je reč. Takav kritičar ne zna za metodu rada; ne zna za mogućnosti i nemogućnosti u jeziku kao umetničkom izrazu; ne zna za naročite artističke kvalitete ili artističke nedostatke jednog jezika u sravnjenju sa drugim, itd. I kako je piscu ovih redova jezik uvek muzika, slatka ili gorka, on će uzeti slobodu da se ovako izrazi: sasvim drukčije se isti prevodilac mora naštimovati za prevod sa ruskog jezika, a drukčije za prevod na srpski sa engleskog jezika. Rus se stavom i jezikom odaje, Englez krije. Rusu je vizit-karta na džepu, Englezu u džepu. Rus je u poeziji topao; Englez, i kad je Šeli, blistav je, ali hladan… Maločas spomenuti primerak kritičara iznosi mišljenje: ili na osnovu od njega uočenih karakteristika prevodioca  kao pisca; često na osnovu neke psihološke ili društvene marke prevodioca; ili na osnovu onoga što je u datom vremenu i slučaju u kritičku kolportažu ubačeno od većine drugih kritičara. – Ima, zatim, tip kritičara koji odlično zna jezik prevoda, svoj jezik, a slabo ili jedva, ili nikako ne zna jezik sa kojeg je prevođeno. Taj kritičar zauzima obično vrlo odlučan stav – utoliko odlučniji ukoliko mu manje smeta uzimanje u obzir onog drugog jezika – udara bez milosti u ime čistoće i duha i muzike narodnog jezika, uništava možda bezmalo do kraja vrednost prevoda koji možda nije sasvim bez vrednosti, i – sa svoga je gledališta u pravu. – Ima, dalje, tip kritičara koji tuđ jezik odlično zna i pravilno oseća, a maternji jezik, kažimo zbog  dugog življenja na strani plitko zna, ne oseća ga, munjevito i uhom i mozgom. Toliko je odlučniji ukoliko je savršenije izašao iz svog jezika: svom silinom zastupa,  kritičar, pandan maločašnjem, zauzima odlučan stav tačno na protivnoj strani; utoliko je odlučniji ukoliko je savršenije izašao iz svog jezika: svom silinom zastupa, brani i ne da poniženi tekst tuđe literature, osuđuje drskost prevodioca, i, sa svoga gledišta, ima takođe pravo. – Dolazi na red specijalan kritičar, ne hladan, nego vreo kritičar, ne dvostran i višestran, nego ubeđeno jednostran kritičar poezije, pesnik. On seče prepirku ovakvom rečju: Gospodo, kad se u jednoj pesmi na mesto jedne jedine reči stavi sinonim, pesma je i u originalnom jeziku postradala; a šta ostaje da se kaže za prevod koji je sav, po nužnosti, neka sinonimika? Kazavši to, kritičar mal’te nema sasvim pravo. – Javlja se zatim specijalni kritičar dramskih stvari: čovek koji te i te stihove ne zna iz književnosti, ali ih je slušao od genijalnih glumaca na originalnom jeziku, i koji, bez ceremonije, svaki prevod jednostavno baca u vatru, i, sa svoga gledišta, ima pravo. – Da uzmemo još, uz izostavljanje množine varijanata, tip kritičara koji je literarno i jezički solidan na obe strane; ili, u slučaju književnih korifeja, junak na obe strane. Većinom stoje na jednom od specijalnih gledišta: pesničkom, profesorskom, usko jezičkom; i tada spadaju u jedan ili drugi od već spomenutih slučajeva; ili, takav tip, na visini svojoj, uznemiren je, pa i ljut, svakako isključiv, i zna samo za jedan rezultat kojem poklanja poverenje, ako ne i oduševljenje, to jest svoj vlastiti prevod. (Može, u datom slučaju, i pri datom izboru, imati pravo, samo što to takođe nije rešenje pitanja). Ima još jedan ekstreman tip koji, ožalošćen zbog umetničkih nedostižnosti, i zbog zamršenosti načela i svrha pri prevođenju, biva ogorčen, i kaže: osrednje ne vredi prevoditi, veliko se ne da prevesti, čitajte ono što možete čitati neposredno, a za ostalo – ili obrišite suzu, ili učite jezik. Nemojte ni časa dvoumiti: vredi ili ne vredi naučiti francuski Rasina i Molijera radi, ili engleski Šekspira radi. A gde su svi ostali i sve ostalo što smo stekli kad smo jedan jezik više stekli! Kod nas, Srba, grčki jezik, avaj! Davno „ne važi“. Nemamo greciste, nemamo, ni do dan danas, ni čestito započetu kulturnu svoju istoriju iz vremena kada smo bar jedno imali „visoko kulturno“, kako se danas razmećemo svaki čas: freske, pa slikarstvo Vojvodine, pa danas odličan put slikarstva…

Interesantno je gore istaknuto društvo raznih kritičara prevoda, interesantno za eksperimentalnog psihologa. Utoliko zanimljivije je što vrlo mnogi od spomenutih tipova i sami prevode, stalno prevode. Dakako, zanimljivost prevodilačkih napora drži se i goni na rad, i posle svega što je rečeno, bogzna u ime kojih daljih, i bogzna uprkos kojih daljih principa.”

****

„Pokojni književni kritičar, Bogdan Popović, negde je napisao otprilike ovako: „Načiniti prevod umetničkog književnog dela, isto je što i načiniti kopiju umetničke slike.“ Mnogima se, međutim, čini da je ono prvo teže od drugoga. Kopist slikar, kaže se, manji je duhom i snagom od tvorca originala. Da, ali on drži u rukama, bar donekle, sasvim istu materijalnu mogućnost. Prevodilac je ne samo manji duhom i snagom od tvorca originala, nego ima u rukama mesto belog crno, mesto plavog zeleno. I to ne samo u slučajevima velikih kulturnih razmaknutosti u jezicima – francuski i srpski, recimo; krst je prevoditi Pola Valerija na srpski, recimo; – nego i u slučajevima kulturno konformnih jezika. Sami elementi jezika, a, b, c, drukčije zvuče, drugo poreklo nose, drukčiju dušu nose, drugom nečem služe, drukčije ljude služe u francuskom, a drugo i drukčije u drugom, na primer, u engleskom jeziku. Pogledajte latinski jezik Cicerona: četiri do pet raznih stilova. I pogledajte jezik Tacita: jedan stil, koji je spremio šta treba da taj jezik bude i danas živ; u definicijama, terminologijama, citatima, desna ruka i radost. I dok Bogdan Popović sravnjuje prevod sa kopijom slike i ističe verovanje da dobar prevod može daleko ići, kao što dobra kopija može daleko ići, ima šta ćemo, drugih ljudi koje tu buni okolnost da se jedno sudi okom, a drugo uhom. Ti drugi kažu: da im je efekte od od literarnih proizvoda lakše sravnjivati sa muzikom nego sa bojama; oni se kunu da nema pod nebom prevoda koji bi tako zadovoljio uho kao što neka kopija slike može zadovoljiti oko. Ti ljudi vole reći da je svako pesničko delo jedna jedita partitura, i da nema, i ne može biti neka druga partitura iz koje bi se ista muzika mogla čuti. I navode primere: kakva je srpska narodna pesma u nemačkom prevodu? Kakav je V. Igo u engleskom? Kakav bi bio Mitrov Ljubiša na ma kom jeziku? I, ti ljudi čak i od takozvanih odličnih slobodnih prepeva (Zmajevi prepevi) zaklanjaju rukama uši, i kažu: La Fontenove basne mi recituj na francuskom ili ćuti; treće nema. Zastupaju, takođe, gledište da za genijalna prozna dela (opisi prirode, dijalozi naročito) važi to isto.

Na strani Bogdana Popovića stoje ljudi mnogobrojni; ljudi koji imaju i vere i entuzijazma za valjanost prevoda, koji vide u prevodima, sem nužde, veliki smisao, razumeju svaki napor oko prevođenja. No, bivalo je, i biva, da i njih zahvati hladan talas skepse, ili ih uzme neka ohola borbenost za jedno, nepristupačno, nedostižno. Sećam se sličnog i ličnog doživljaja. Imala sam divnog prijatelja Arabljanina, studenta arapske, persijske i engleske literature. Prošao je kroz život kao što prođe lak vetrić što nas „rukom pomiluje po glavi“, i nikad više (Metafora, divna, od španskog pesnika Visente Aleiksandre). Zapitah Arabljanina jednom: kakvi su arapski stihovi i bajke u prevodima u kojima ih Zapad čita. Nikad neću zaboraviti gorku, iskrivljenu grimasu usta koja su ćutala. Sigurno pod utiskom te grimase rekoh: – Maškare, valjda? – Arabljaninu odlaknu, grimasa se preli u pristojno, ali ipak prezrivo smejanje. Ja, na to, zbog mnogo čega i mnogo koga, brzo sam se trgla i stala razno nabrajati, sravnjivati, priznavati, čuditi se, diviti se, ali Arabljanin ponajčešće otresaše glavom: „Maškare, maškare…“ I drugi ljudi se tuže da im u pozitivne misli o prevodima probijaju duge i teške sumnje. I zbilja, šta i koliko znamo o Pesmi nad pesmama,  o Tagorovim stihovima (baš i kad ih je sam prevodio na engleski), o pesmama Li-Taj-Pea? Ako su to sve samo lažne partiture? A kakvi li su onda, bože, čar i gracija originala!… Pa onda, u živosti sumnje i ogorčenja, dočepamo neki priznat i hvaljen prevod, gde smo u stanju da valjano sravnimo i osetimo; odgurnemo i taj prevod; pevaš, pevaš, i svaka nota pogrešna! Vezeš, vezeš, i svako bod: te nad, te pod, te mimo.

Da, prevođenje je odista čudan zadatak i potreba, čudan problem. Istina je da je pravo umetničko delo ono jedno, i da za njega mora važiti ona božanska „Ja sam koji sam.“ Umetničkom delu nema duplikata, nema varijante, nema dve mogućnosti da ono bude i živi. Tako je; i tako se čovek zapleće sve dalje u jedan od najzanosnijih entuzijazama, u entuzijazam za jezik, i pita se: je li onda prevođenje sablazan? Je li prevod knjiga posao van svake umetnosti? Je li prevod čast za pisca originala, ili je prosto parazit na lepoti njegova dela?… I onda još dalje: je li prevodu svrha lepota i emocija ili je prevod samo sredstvo za zbližavanje naroda, sredstvo za izučavanje literature i kultura? Ko će, i gde će ko kazati odlučno „da“ ili odlučno „ne“?

Ali, gle, prevedenih je knjiga više no originalnih, i većina ljudi, verovatno, pročita više prevedenih, nego originalnih dela. Šta su, dakle, na kraju krajeva, ti prevodi? Jesu li to pokušaji da nam preko priprostih, slabih i trulih ćuprijica dođe genij u goste? Jesu li to milosti, da velikana naslute, i dođu mu bliže, mala njegova braća koja govore na stotinu jezika? Jesu li to ispaštanja za neki veliki greh, kad, eto genij čovečanskog roda govori i piše onako kako govori i piše, i razume ga i čuje šaka sunarodnika, a nem i gluv čezne za njih sav ostali ljudski rod! U čudnom jednom ukrštaju velikih zagonetaka stoje ti vraški i preko potrebni prevodi! Kao što je ono nekada bog stvorio svet, a u tom svetu, kažu tekstovi, bilo nešto zbog čega ga je neko morao ispravljati, tako je bog – da li on – razdelio jezike da bi stvorio čudesan mnogostruki instrument čovečjeg govora i pevanja, ali, eto i u toj božanskoj ideji nesavršenstvo: da svako od nas bude nemušt pred rečju i pesmom tolikih najboljih među ljudima. Mit o Vavilonskoj kuli još nije dosta istumačen.”

Jelena Gavrilović

Jelena Gavrilović je pisac, prevodilac i kolumnista. Diplomirala je teologiju. Do sada je objavila dva romana: „Žene pod mojim krovom“ i „Fran K. i ja“, i dve zbirke poezije: „Prizivanje kiše“ i „Dnevnik pustinjske princeze“. Ima svoju stalnu kolumnu u magazinu „Ona“. Piše za sajtove i blogove. Dugi niz godina se bavi prevođenjem sa engleskog jezika.

Dodaj komentar

Zaštita: *

Kontakti

Za svaku dodatnu informaciju oko procene prevoda, roka i cene:

Prevodilačka agencija Libra

Telefon: 065 36 70 320

Mejl: prevodiocibg@gmail.com.

Preporuka za čitanje:

Sarađujmo uz našu email listu:

Prijava
Loading

Nastavimo druženje na Fejsbuku:

Da li smo opravdali vašu pažnju?

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.