Josif Brodski

Josif Brodski – izazovi samoprepeva

Izvor slike Wikipedia, Fotograf: Croes, Rob C. / Anefo

Ako utvrdimo da je prevođenje ili prepevavanje poezije zadatak po mnogo čemu složeniji i delikatniji od prevođenja proze, nećemo, naravno, reći ništa novo. Samim tim što ni dugogodišnje iskustvo, ni prekaljenost u ovom zanatu, ni temeljno poznavanje stranog jezika, lingvističkih začkoljica, tananih nijansi u izboru sinonima, žargona, nalaženje elegantnog rešenja za neprevodive igre reči, idiome, i svega onoga što proces prevođenja teksta sa jednog jezika na drugi zahteva – prosto nisu dovoljni. Jer, pored adekvatnog prevoda značenja i smisla koji mogu da variraju u stepenu doslednosti, u zavisnosti od slobode koju prevodilac sebi dozvoli, ono oko čega ne sme da bude zabune i što ni po koju cenu ne sme da bude izgubljeno ili olako ispušteno, a što daje autentičnost prepevu i čuva vezu sa originalom jeste ona suptilna muzika između reči. Pravo majstorstvo dobrog prepeva je upravo očuvanje te muzike, njene tišine, šapata, intervala zatišja i žubora, te mnogoznačnih pauza koje ostavljaju prostora pesmi da „diše“ i govori nemuštim jezikom.

Polazeći od teze da je svaki prevod, uključujući i prepev, svojevrsno tumačenje, novo zasebno delo koje, svesno ili nesvesno, nosi lični pečat i trag onoga koji ga je preneo sa obale matičnog jezika na tle novog govornog područja, onda je razložno pretpostaviti da će pesnik biti zastrašeniji mogućnošću da njegovo autorsko delo izgubi na svojoj autentičnosti u ovom procesu od bilo koga drugoga. Koliko će ono što stigne do „druge obale“ stvarno oslikavati original? Da li će ona skrivena muzika, kojoj poezija duguje sve, ostati netaknuta ili će falširati i biti pretočena u neki sasvim drugi folklorni zvuk? Ako bi njegovu sonatu za flautu trebalo prevesti na jezik plemena koje poznaje samo bubnjeve od bivolje kože, da li bi to ikada mogla da bude ista sonata?

Više od bilo kog drugog stvorenja na zemlji, pesnik „po biću“ je vezan za maternji jezik. Izmestiti ga iz tog jezika, presaditi ga u neki drugi, bez pripreme i adaptacije, bez potrebne tranzicije koja često nikada i nije do kraja okončana, učiniće da bude potpuno izgubljen. Onaj, pak, koji uspeva da savlada neki drugi jezik u dovoljnoj meri da na njemu počne i da misli, piše i komponuje muziku poezije, dakle, da dostigne istinski „bilingvalni nivo“, smatra se više nego srećnim. On sada ima dvostruki medijum kojim može da izrazi svoj pesnički senzibilitet: domaći, maternji, i ovaj novi kojim je ovladao kao novim instrumentom na kojem može da svira.

Možda nema boljeg i slikovitijeg primera za ovu temu od Josifa Brodskog, ruskog pesnika, nobelovca postmodernističke orijentacije.

Josif Brodski je rođen u Lenjingradu (Petrogradu) 1942. godine. Na američko tle je prispeo silom prilika 1972. godine kao izgnanik iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Do svoje smrti 1996. godine, prepevao je mnoge svoje pesme na engleski jezik koji je predano učio i na kojem je pisao više od polovine svog života. Budući da su potekli iz ruke samog autora, njegovi prepevi su nešto između „pomoćnog prevoda“ i originalnog stvaralačkog dela. Da li je jezik ovih prepeva poetski autonoman ili previše iskrivljen potrebom za podudarnošću sa ruskim izvornikom, pitanje je koje se postavlja od trenutka kada se Brodski prvi put obratio književnoj javnosti kulture koja ga je usvojila, i na koje kritika još nije uspela da da konačan odgovor.

Da bismo razumeli suštinu problematike, valjalo bi nešto reći o prozodiji ruskog jezika. Ruski jezik nam omogućava da razumemo tri povezana samoglasnika koja teku bez smetnje, kao jednu reč, za razliku od engleskog kod kojeg postoji zastoj ili prepreka nakog svakog samoglasnika. Ta činjenica omogućava izuzetnu metričku svestranost i dinamičnost ruskog stiha. Dok je engleska poezija pretežno jambska, ruski jezik je veoma fleksibilan i omogućava laku promenu redosleda reči, tako da su rime bogate, sa kompleksnim muzičkim šemama. Razlog iz kog je Boris Pasternak uspeo da prepeva Šekspira sa tolikim uspehom leži upravo u toj fleksibilnosti i savitljivosti ruskog jezika koja mu je stajala na raspolaganju.

Brodski, koji nije stekao visoko institucionalno obrazovanje i koji je pesnički sazreo daleko od sovjetskih književnih krugova, rano je prepoznat kao pesnički genije ili pesnik-buntovnik. Ono što ga je izdvojilo bio je izuzetan pesnički sluh, tanana poetska muzikalnost, trend koji je tada bio tek u nastajanju oko Ane Ahmatove, koja je i bila svojevrsni mentor Brodskom. Mnogi ga danas smatraju inovatorom ruske prozodije. Za njega, muzička dimenzija pesme je nerazdvojno povezana sa njenom semantičkom suštinom i veoma osetljiva na nju: ono što su za kompozitora note, za slikara kičice, za pesnika su – rime i stihovi, struktura pesme. Stvaranje rima i rešavanje metričkih problema, bili su od esencijalnog značaja za njegove pesme. On je koristio ritmiku poetske forme kontrapunktalno značenju i logici svoje pesme. Sama forma pesme – njene nijanse, oscilacije, protok energije, osetljive mere i sklad – sve je to za Brodskog bilo sastavni deo njegove poezije i pesničke prakse.

Na njegovu nesreću, Brodski je pripadao onoj generaciji pesnika u Sovjetskom Savezu kojoj su nametnuta drugačija shvatanja poetskih dometa: vrednost forme je bila iznad melodičnosti koja je, u najboljem slučaju, mogla da bude samo u službi forme i poruke pesme. Postaviti estetsku vrednost i melodičnost u poeziji kao prioritet, značilo je grubo uvrediti prevladavajuće shvatanje poezije koja je bila u službi propagande.

Nasuprot tome, kada je stigao u Ameriku, 1972. godine, Brodski se susreo sa sasvim suprotnim problemom. Metrička forma je bila u opadanju, labava, nepopularna, zapuštena. Tradicionalna struktura je smatrana prevaziđenom i na nju se gledalo kao na uštogljeni okvir i nametnute granice koje su smetale slobodi pesničkog izražaja. Poetskom scenom su vladali „bitnici“ sa svojom energijom pobune i rušenja ustaljenih normi. Predvodnici ovog novog trenda, koji su utrli put onom ličnijem, nesputanom, idiosinkretičkom stihu bili su Ginzberg, Keruak, Lovel i Silvija Plat. Brodski je odmah stao u odbranu forme i metričkog stiha, kako ističući slavne primere ovog stiha iz engleske tradicije (posebno Tomasa Hardija), tako i boreći se da samog sebe što uspešnije prepeva na engleski jezik. Tako se on našao u dvostrukoj borbi: borbi za povratak forme i metrike, s jedne strane, i borbi za nalaženje sopstvenog izražaja na novom govornom tlu, sa druge. Naravno, ova borba nije prošla bez otpora i nije viđena kao estetsko-umetničko pregnuće pesnika-izgnanika, već kao retrogradni pokušaj odbrane boljševičke tradicije, budući da je posmatrana iz antikomunističkog ugla kroz političku vizuru. Tako je Brodski, proteran iz matične zemlje kao napredni buntovnik i pretnja komunističkom režimu, dočekan na novom tlu kao boljševik, dok su njegova nastojanja proglašena konzervativnim.

Napore Brodskog da vrati ugled i proširi repertoar formalnog metričkog stiha na engleskom jeziku, koji su naišli na protivljenje u ono vreme, iz današnjeg ugla možemo smatrati velikim uspehom. Ipak, kritika još uvek ne može da se složi oko toga da li ja ta specifična melodičnost koju je Brodski uneo u engleski prepev previše protkana „tuđicama i posuđenicama.“ Pritom, čini se, previđaju činjenicu da je engleski jezik verovatno najpropusniji jezik na svetu, budući da je kroz svoju istoriju bio izložen uticajima različitih jezika i kultura sa kojima je dolazio u dodir. Dovoljno je samo pomenuti sakralnu terminologiju koja je gotovo u potpunosti preuzeta iz francuskog i italijanskog jezika. Mnogi slavni pesnici su svesno nastojali da prožmu englesku poeziju muzikom i senzibilitetom antičkog duha. Zbog čega bi taj proces stao sa Brodskim?

Jedan vrhunski strani umetnik, čovek od pera, stapa se sa drugim jezikom. Prihvata drugu kulturu i drugačiji stih. Posvećuje svoj kratki život nastojanju da učini sebe razumljivim svojim savremenicima iz oba tabora – ruskog i engleskog. Da li treba odbaciti njegov rad zbog toga što je, i pored svih svojih nastojanja, ostao „drugačiji“, nedovoljno razumljiv, pomalo zamršen, tuđ?

Treba imati na umu da je Brodski „težak“ pesnik, nezavisno od jezičke tradicije u kojoj ga tumačimo. Upoređujući njegove originale sa prepevima, ponekad je teško razumeti kako je određeni stih pretrpeo toliku transformaciju u prevodu da sada poseduje sasvim drugačiji ton ili intrigantnije značenje. Tako je američki kritičar Adam Kirš primetio da postoje izvesni „apoetični“ prepevi kod Brodskog, što je, sam po sebi, diskutabilan iskaz, jer je teško definisati šta je „poetičan“, a šta „nepoetičan“ ili „apoetičan“ prepev. Nismo li krajnje subjektivni kada pokušavamo da razdvojimo jedno od drugog? Brodski je, takođe, često nailazio na optužbe i kritike da su njegovi prepevi na engleski „neidiomatski“. Tu valja postaviti pitanje od kada je „idiomatsko prevođenje“ bilo bitan ili presudan kriterijum za kvalitetan prepev ili poeziju uopšte? Pesnici, uostalom, često pribegavaju kolokvijalizmima, bilo u stvaranju originala ili prepeva, kako bi premostili neprevodive reči i izraze i izrazili suštinu.

Zbog svega ovoga ne treba da čudi to što je Brodski pred kraj života konstatovao da se napadi na koje je njegovo stvaralaštvo nailazilo na tlu „slobodne američke zemlje“ nisu u osnovi razlikovali mnogo od napada koje je doživljavao u svojoj ideološkoj otadžbini. Kad god bi se drznuo da izazove ortodoksiju –„mejnstrim“, nailazio je na žestoku opoziciju, s tom razlikom da je opozicija u Sovjetskom Savezu bila direktnija i opasnija po egzistenciju.

Kao kontrast sudbini i umetničkom putu, Brodskog često porede sa njegovim zemljakom i savremenikom, takođe nobelovcem, Vladimirom Nabokovim. Nabokov ne samo da je govorio engleski od rođenja u svom aristokratskom domu u Sankt Peterburgu, već je potpuno napustio pisanje na ruskom jeziku i postao isključivo engleski pisac, sa izuzetkom poezije. Proslavljen pre svega kao prozni pisac na engleskom jeziku, Nabokov je pisao poeziju isključivo na ruskom jeziku, smatrajući da je ona „neprevodiva“ i da gubi svoju istinsku bit i onu osetljivu esenciju u prevodu na engleski jezik, iako bi je on, kao bilingvalni pisac, sa lakoćom mogao tehnički prevesti na engleski jezik. U tome su se ova dva literarna genija ruskog porekla bitno razlikovala. „U svom domu govorim isključivo ruski i poeziju pišem isključivo na ruskom… Moje srce govori ruski“, rekao je između ostalog Nabokov, i ostao dosledan tom načelu do kraja života. (deo njegove poezije je preveden sa ruskog na engleski jezik tek nakon njegove smrti.)

Sve u svemu, zahvaljujući ogromnom pregnuću ovog pesnika-izgnanika, engleski jezik je dobio poeziju Brodskog dvostruko rafinisanu, po visokom estetskom ukusu i karakteru ovog umetnika. Njegova inače kompleksna poruka je prošla kroz dvostruku destilaciju, i tako pročišćena i prerađena, slila se u dve kulture i postala njihova zajednička baština. Bilo je, očigledno, potrebno izvesno vreme da ova rafinisana, hladno ceđena poetska supstanca odstoji da bi čitaoci oba govorna područja dobili mogućnost da osete pun ukus i aromu ovog vrhunskog blenda.

Osvrćući se na delo ovog pesnika u knjizi „Brodski prevodi Brodskog: poezija u samoprevodu“, koju je priredila Aleksandra Berlina, recenzent daje sledeći sud:

„Pesme Brodskog, kako na ruskom originalu, tako i u engleskom prevodu, do te mere su senzitivne i dojmljive da je gdekad teško odrediti šta je tu original, a šta prevod, tako da čak ni ona fina odstupanja od originala ne treba uzeti zdravo za gotovo, već razumeti kao dodana prosvetljenja. Poetika i tehnika (prevođenja) Brodskog je bez premca po svojoj semantičkoj, gramatičkoj, sintaktičkoj i fonetičkoj vrednosti“ (The Russian Review, Michael Eskin)

Umesto zaključka, navešćemo prepev pesme kineskog pesnika Yu Ouyang, koja najbolje izražava bolnu frustraciju nemogućnosti pesnika da se ikada do kraja izrazi na drugom jeziku, a da ne izda deo sebe i svoje poezije na tom putu.

Kako prevesti sebe

Da prevedem sebe na engleski
Kao da sam ja jezik
Kao da nisam Kinez
Kao da nisam onaj drevni jezik koji
Podseća na mene, koji sam ja, koji je moj beleg rođenja
Zbog kojeg ćete reći svojim prijateljima
Da je „on Kinez“
Ili ga odbaciti
Kao „kosookog“
Ili „žutog“
Ili ismevati zvuk njegovog govora

(Čing-Čang-Čou)

Veliki je problem prevesti sebe
Mislim, kako mogu da pretočim sebe na drugi jezik
A da se ne predam
Da ne izdam sebe
Da ne zaboravim sebe
Da ne oprostim sebi
Da ne izgubim sebe u drugom tekstu

Mislim, kako jezik može da bude toliko transparentan
Da ne može da sakrije moj kineski identitet
Kako jezik može da bude toliko neuništiv
Da ostane svoj, čak i kada se pretvori u neki drugi

Kao da, u stvari, imam dva tela
Jedno kinesko
A drugo englesko
Prevođenje sebe je ponovno stvaranje
Sebe, sa novim jezikom ili novim telom
Razglabanje između dve polovine
Ili dve celine
U kojoj svaka tumači onu drugu

I svest o onome što je napisano na drugom jeziku
Svest o onome što je prećutano
Što je prevedeno
Od čega se odustalo
Što je izgubljeno ili nađeno
Ili i jedno i drugo
To bespomoćno osećanje potčinjenosti bilingvalnoj sili

Koja između struji
Prevodeći sebe, dvostruko sam plaćen
Imaginacijom, i dvostruko otpisan od originala
U glavi i na hartiji

Kada prevodiš sebe simultano
To je kao da imaš simultani orgazam
U telu i u glavi
Lako je u ogledalu
Teško je jer si svestan onog između

Kada prevodim sebe
Sa kineskog na engleski
Nestajem u pojavi
Drugog postojanja, koje gleda unazad

Kroz čvor svezanih jezika
Na skrivenu sliku drugog tela.

(s engleskog prevela Jelena Gavrilović)

Izvori:

  • En Kjelberg, urednik magazina „Little Star“ i „The New York Revie of Books, Farrar, Strauss & Giroux. Zastupnik literarnog opusa Josifa Brodskog i urednik njegove zbirke „Zbirke odabranih pesama” (Collected Poems) na engleskom jeziku.
  • Veronika A. Razumovskaja, Samoprevođenje kao nauka i umetnost (Savezni univerzitet u Sibiru, Rusija)
  • Nabokov House – Nabokov Museum – zvanična stranica
Jelena Gavrilović

Jelena Gavrilović

Jelena Gavrilović je pisac, prevodilac i kolumnista. Diplomirala je teologiju. Do sada je objavila dva romana: „Žene pod mojim krovom“ i „Fran K. i ja“, i dve zbirke poezije: „Prizivanje kiše“ i „Dnevnik pustinjske princeze“. Ima svoju stalnu kolumnu u magazinu „Ona“. Piše za sajtove i blogove. Dugi niz godina se bavi prevođenjem sa engleskog jezika.

Dodaj komentar

Zaštita: *

Kontakti

Za svaku dodatnu informaciju oko procene prevoda, roka i cene:

Prevodilačka agencija Libra

Telefon: 065 36 70 320

Mejl: prevodiocibg@gmail.com.

Sarađujmo uz našu email listu:

Prijava

Nastavimo druženje na Fejsbuku:

Da li smo opravdali vašu pažnju?

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.