Milenijalsi u svetu i na Balkanu

Piše: Dušan Stojanović

Ako ste do sada čuli za izraz milenijalsi, verovatno ste jedan od njih. Kažemo do sada, jer će uskoro svi o njima prilčati. Tako to uglavnom ide. Možda malo kasnimo za svetom sa promišljanjem ove tematike, možda se domaća internet sfera nje pomalo i zasitila, ali treba očekivati da je sledeći korak svakako stvaranje prostora za ovu temu i u tradicionalnim medijima. E tada će nam je tek biti preko glave.

Sve teme o kojima bruje mediji i kafići, najpre se pokrenu u uskom krugu ljudi koji o njima raspravljaju online kanalima, onda se one prošire do šire grupacije, i ulaze u sve pore društva onda kada oni  iz prve grupe smatraju da je o tome već sve rečeno.  Ta prva grupa su upravo milenijalsi, glavom i bradom.

Oni su korak ispred zato što se služe naprednim tehnologijama za komunikaciju. Tu sami stvaraju svoj svet. Nekom Ajfon služi samo da bi instalirao Blic apikaciju kako ne bi morao da kupuje novine. Neko skupe telefone koristi na kreativniji način. A kažu nam da nas upravo ti telefoni, svi ti uređaji na kojima se snalazimo mnogo bolje od starijih generacija i neki životni stavovi upravo i definišu kao milenijalse.

Ko su ti milenijalsi?

To je generacija rođena između 80-e i 2000-e godine. Tako kažu. Revolucuonarni izumi kao što je kompakt disk ili USB jedva da su izdržali duže od deset godina, a tvrdi se da na kraju 20 veka ljudi rođeni u rasponu od dve decenije mogu imati iste karakteristike i da se o njima može govoriti kao o jednoj, Y generaciji.

Sad, iako je generalizacija neophodna u traganju za svakom istinom, jer se more pojedinačnih slučajeva mora nekako objediniti da bi se išta moglo tvrditi, ona je uvek i opasna. Nekada uz to i pogrešna, a vrlo često i smešna.

Milenijalsi nisu isti

Kada se govori o milenijalsima oni se definišu kao jedinstvena skupina mladih ljudi koju krase iste ili slične osobine.  I naravno, to ne rade oni sami. Oni se sami ne definišu. O njima se razmišlja sa stanovišta generacija koje im prethode i u čijim očima svi oni liče jedni na druge. Sasvim slično kao kada evropljani kažu da u Africi žive crnci i na tome završavaju svoju generalizaciju. I Tunižanin i Pigmej, i Južnoafrikanac i Kenijac za njih su jednostavno crnci. Naravno, lakše je tako. Bilo bi teško upamtiti sve posebne nazive za stanovnike različitih geografskih širina i dužina ovog ogromnog kontinenta.

I eto nas kod jednog paradoksa ljudske psihe. Sa jedne strane mi volimo da sve stavljamo u kalupe kako bismo lakše generalizovali i manje se mučili oko diferencija. Sa druge strane, uvek najpre u drugima tražimo nešto po čemu se oni od nas razlikuju, pa tek onda, nekada (a nekada i ne) shvatimo koliko smo drugima slični.

Milenijalsi su tako oni koji u prevozu zure u svoje telefone, imaju slušalice u ušima i koriste skraćenice i sleng koji nisu sasvim razumljivi. To što društvene mreže i sve bogatstvo internet prostora ostavljaju slobodu da se kreira sasvim individualni svet u toj maloj spravi lakše je zanemariti nego uzimati u obzir. Zato je normalno da nailazimo na generalizacije po kojima su milenijalsi ti koji naizgled provode vreme u online svetu i gube pravi ljudski kotakt dok su okupirani svojim gedžetima, izolovani slušalicama od zvukova okolnog, stvarnog sveta.

Milenijalsi mnogo manje liče jedni na druge nego generacije pre njih

Ja sam osoba A i prema generacijskom kriterijumu sam milenijals. Moj radni dan podrazumeva 8 sati za računarom i bavim se kreiranjem kontenta. Posle posla sam za računarom. Kad nisam kod kuće proveravam mejl i Facebook na svakih sat vremena preko telefona. U suštini, nisam na nekom tehnološkom uređaju jedino dok spavam i kada moram, ali baš moram, da odmorim od njih.

Moj drug, osoba B, prema generacijskom kriterijumu je milenijals. On radi 8 sati dnevno za računarom. Posle posla on ponovo seda za računar. On se jednako dobro snalazi sa novim tehnologijama kao ja. Ali mi tehnologije koristimo na potpuno drugačiji način. On na poslu pravi 3D animacije, a kod kuće igra Dotu i društvene mreže ga zanimaju jednako koliko i fiksni telefon – tu su da pomognu u slučaju nužde.

Neka osoba C takođe je milenijals iako po ceo dan proverava rezultate na aplikaciji kladionice da bi videla je li prošao neki od desetak tiketa koji je uplatila. Ta osoba C uopšte ne zna šta je Tinder, dok sedi u kafiću pored para koji se tamo upoznao i sada se dogovara kako će oboje obrisati naloge na svim društvenim mrežama da bi se posvetili jedno drugom.

I tako dalje.

Poenta je da mi ne radimo iste stvari dok gledamo u monitore i ekrane. Mnogo manje ličimo jedni na druge od starijih generacija koje gledaju iste TV kanale. Imamo mnogo veću slobodu kreiranja svog sveta. Marketarima je to uopštavanje možda bitno kako bi znali da li da u kampanjama ulažu veća sredstva u TV reklame, bilborde ili Facebook oglase, ali te sitnice nas ne definišu. I to jesu sitnice, iako se nekada čini drugačije.

Internet je ušao u naše živote postepeno i ušao je kao najdemokratskiji izum dostupan svima. On nije bio rezervisan samo za mlađe generacije. I rok’n’rol je ušao u živote naših roditelja u određenom trenutku pa nisu svi postali rokeri.  Reći da smo svi rođeni posle osamdeseteneka sajber ili hi-tech  generacija, isto je što i reći da su svi koji su rođeni između pedesete i sedamdesete rok’n’rol generacija. A svi znamo šta su slušail i šta slušaju naše starije komšije i rođaci i kolike je koncerte pravila Brena, a kolike Azra u to zlatno vreme rok’n’rola.

Zvuči kul kad si generacija Y, ali nisi ništa posebno

Svi mi, rođeni posle Tita, postadosmo tako generacija milenijalsa. Ono što smo preživeli na brdovitom Balkanu obeležilo nas je ipak malo više od tehnologije koju koristimo i našeg snalaženja na Guglu i na mobilnim aplikacijama.

Takozvani milenijalsi koje srećemo svakog dana nimalo nisu različiti od generacije svojih roditelja. Mladi u Srbiji liče na generaciju svojih roditelja kao što liče i mladi u inostranstvu. Ovde svi žele da se uglave u državnu firmu i imaju siguran posao sve do onog trenutka kada se pomire sa tim da neće u tome uspeti. Na Zapadu je drugačije, u Kini je drugačije, u Siriji imaju druge probleme. Bitno je videti dalje od slušalica u ušima. Bitno je uvideti da su u šesnaestoj godini svi milenijalsi, hteli to ili ne, više ili manje, ovako ili onako. Baka u staračkom domu ne mora imati tviter nalog, ali joj negovateljica može reći ko su novi učesnici farme, iako ona još nije počela. I baka, štaviše, zna da može to i da pita, zna da se to nekako može saznati pre nego što stigne do TV ekrana.

Ako milenijalse karakteriše preduzetnički duh, kao što pišu online mediji širom sveta, a mi se ovde sa tim slažemo i o tome pišemo, pa se svi kao divimo tim novim sposobnim generacijama, treba napisati i to da oni taj duh preduzetništva stiču tek kad sve druge opcije propadnu. Bar ovde, bar 90% ljudi.  Pored svih tehnoloških pomagala i pomenjenog mentaliteta usled globalne povezanosti i brzog širenja ideja koje nas navodno definišu, mi bismo svi ostali na istom poslu čitavog života kada bi nam taj posao pružio onoliko udobnosti koliko je pružao našim roditeljima.

Novo ne prihvatamo zato što imamo vizije i uživamo u promenama. Prihvatamo novine zato što nam je mnogo teže podnositi ono što je ovde, sada, staro ili trenutno. Zato što nama pripada budućnost i ne možemo da je uzmemo zdravo za gotovo.

To je stvar evolucije društva, pojedinca, vrste. Mi nismo inovatori već oni koji se prilagođavaju. Majmun bi zauvek ostao majmun da nije morao da postane čovek. Nije on znao da će mu to omogućiti da jednog dana odleti na Mesec i  da stavi omekšivač u veš mašinu. Menjao se jer je na to bio prinuđen.

Preduzetni i spremni da prihvate nove stvari

Milenijals je Boškić iz Državnog posla i način na koji se prema njemu ophode starije kolege manje više je priča koja okružuje sve nas koji nismo služili vojsku, buljimo po ceo dan u naše lap-topove i telefone i nismo imali tu čast da osetimo šta je pravo druženje na radnim akcijama. Stereotip o mladima koji samo provode vreme sa tehnologijom, neće ništa da rade i nisu dorasli ovom svetu, živi u svakoj kući sve dok se nezreli milenijals ne snađe u životu. Onda se pokoji od njh čak  zaposli i kao neki tamo komjuniti menadžer, ali srećom ne mora mnogo da objašnjava sve dok za svoj takozvani posao prima neku platu i ima penzijsko i zdravstveno.

U idealizovanoj, filmskoj priči, milenijals se zaista zaposli negde gde njegovo snalaženje sa tehnologijom dobije smisao. Izvan stereotipa, milenijalsi u Srbiji, a i širom sveta, rade uglavnom iste poslove kao i generacije pre njih, a nisu im mnogo drugačije ni životne navike. Ređe nasedaju da kliknu na link koji će ubaciti virus u sistem nego njihovi roditelji, ali nasedaju i sami. Itekako.

I naravno da imaju manje straha od novog, naravno, kada su mladi. Zar nije to bilo tako oduvek? Zar nisu naše dede i babe govorile našim roditeljima da će im ispasti svi zubi ako nastave da jedu (žvaću) žvakaće gume. I naravno da ne mogu da se plaše novog kada su zatekli jedan svet koji ne funkcioniše. A svet po prirodi stvari menjaju oni kojima sleduje više od budućnosti tog sveta. I naravno da će se svemu prilagoditi i nešto preduzeti, jer im je druga opcija da se i dalje uzdaju da će ih tetka koja radi u opštini zaposliti preko sestre svoje koleginice čiji je sin postao potpredsednik stranke koja će možda ući u gradsku skupštinu posle sledećih izbora.

U ime svih nas iz 80 i neke

Ipak, postoji nešto što je obeležilo sve nas koji danas imamo između 35 i 20. Nešto oko čega se moramo udružiti i što mormao glasno viknuti generacijama starijim od naših.

Nekad je bilo ovako:

Domaći milenijalsi su odrastali uz roditelje koji su dolazili do posla i sigurnosti čim bi izašli iz srednjoškolske učionice. Nije bilo bitno da li su se trudili onako kako su od svoje dece očekivali da se trude, da li su se provlačili kroz razrede uz poklonjene ocene i da li su išta zaista znali da rade. Posao ih je čekao u svakom slučaju, a sa tim i osećaj da su nešto postigli, neka poklonjena zrelost. I tu, njihov put je bio završen. Mogli su slobodno razmišljati o politici i navijati za omiljeni klub, ići na večere kod prijatelja i štedeti za more. Poslove koje ne bi ni pomislili da rade, počeli su smatrati sasvim normalnim i neizbežnim kada je došao red na generaciju njihove dece. Nisu pomišljali da se povuku i prepuste im svet. Nisu ni verovali da oni to mogu. Samo su gunđali što moraju da ih izdržavaju do tridesete.

Kada živite u takvom svetu, očekivano je i da imate jasnije poglede na život. Niste stigli da osetite blagodeti jednog sređenog sistema pa da prema izgradite filozofski stav i otpor. Prilikom primopredaje ideja i kontinuiteta, izgubile su se najbitnije stavke, reči su nestale u tom prelazu, jezici su postali narazumljivi.

Milenijalsi u Srbiji imali su zahtevnu ulogu da prežive i odrastu u svetu bez jasnih vrednosti, punom ludosti i banalnosti, svetu generacija kojima us morali da se pokoravaju. A onda imate i zastrašujuću obavezu da ne ponovite greške koje su oni pre vas činili ili prihvatili.

A za to vreme znanje naše civilizacije se eksponencijalno povećava. Veću šansu imaće oni koji brže nađu put do svežih porcija multidisciplinarnog znanja. Sve važnije je znanje o sticanju znanja, neophodnost stalnog usavršavanja, sada i odmah.

Imate obavezu da vi budete drugačiji, a to je teško i zahteva mnogo vremena. Spolja posmatrano, u njihovim očima, da li smo za njih jedna nezrela generacija? Da li je svet siguran u našim rukama? Da li ćemo očuvati sisteme vrednosti koji su taj svet pokretali do današnjih dana? Ili ćemo stvoriti neke bolje, koji će dočekati svoje vreme?