Miodrag Ibrovac – opus prevodioca i profesora stare garde

Napisala: Valentina Branković

Miodrag Ibrovac, foto: Djordjes
Miodrag Ibrovac, foto: Djordjes

Miodrag Ibrovac (1885-1973) je bio prevodilac stare garde. Malo je podataka od kojih bismo mogli napraviti slagalicu njegovog života i rada.

Iz nekolicine pisanih izvora, donosimo nekoliko činjenica koje su izuzetno vredne spomena.

Na žalost, podatke o njegovom ličnom životu teško je pronaći.

Znamo samo da je Miodrag Ibrovac bio uvaženi profesor francuskog jezika gimnazije Realke (danas je tu Pedagoški muzej) i II beogradske gimnazije.

Što se njegovor rada tiče, u „Analima Filozofskog fakulteta Beograda“ za 1968. godinu posvećenom profesoru Ibrovcu objavljena je bibliografija njegovih radova.

Taj prilog broji preko 200 bibliografskih jedinica u koje spadaju ne samo njegovi prevodi sa francuskog, bugarskog i ruskog na srpski već i prevodi sa srpskog na francuski jezik i vredni ogledi i kritike dela svetske književnosti. U elektronskoj bazi podataka Narodne biblioteke Srbije i biblioteke Matice srpske postoji 115 bibliografskih zapisa u kojim je Ibrovac prevodilac ili samostalni autor.

Dragoceni prevodi sa francuskog jezika i nagrade

Profesor Ibrovac je među prvim našim prevodiocima prevodio Alfonsa Dodea i Bleza Paskala.

Roman Dodea „Numa Rumestan“ na srpskohrvatskom jeziku izdat je u Sarajevu 1918. godine, a „Misli“ od Paskala izdala je 1965. beogradska Kultura.

Možda najvredniji poduhvat profesora Ibrovca je prevod na francuski jezik izabrane poezije sa ovih prostora. Naime, francuska izdavačka kuća Delagrave je 1935. objavila „Antologiju jugoslovenske poezije XIX i XX veka“(Anthologie de la poésie yougoslave des XIXe et XXe siècle).

Za ovo obimno, informativno i sadržajno delo Miodrag Ibrovac je dobio i naučno priznanje Francuske akademije nauka. U Jugoslaviji, na žalost, nikada nije dobio veliko priznanje za svoj rad.

Utešni je dobitnik sedmojulske nagrade za životno delo, a za člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je tek u poznim godinama (80), što nije za ponos intelektualnoj zajednici Jugoslavije. Ostavio nam je stotinu odličnih prevoda.

Ovde navodimo tek nekolicinu naslova: sa francuskog jezika preveo je „Karakteri ili naravi ovoga veka“ Žana de la Brijera, sa bugarskog jezika preveo je „Pripovetke“ Elina Pelina  i „Idile“, zbirku priča Petka Todorova; napisao je ozbiljne eseje „Gete i Francuzi“, „Vuk i Francuzi“ i desetine književnih prikaza i ogleda.

Njegoš u prevodu

Veliki rad i trud Miodrag Ibrovac je uložio u prevod Njegoševih stihova.

Književni kritičari i poznavaoci francuskog jezika često su pohvalno pisali i njegovim prevodima. Svi se slažu da je njegov prevod „superiorniji, verniji, poetičniji i lakši za čitanje od ostalih prevodilaca„.

Miodrag Ibrovac je prevodio Njegoševu poeziju sa punim razumevanjem – uspeo je da Njegoševe jasne i snažne stihove prevede u kratkom i isto tako snažnom obliku. Iako Njegoševi stihovi zahtevaju i u srpskom jeziku objašnjenja (o ličnostima i događajima, o poslovičnom duhu jezika, aluzije, satira, ironični dijalozi) profesor Ibrovac je uspeo sve da ih poveže i izbegne tumačenje u originalu.

Prevodilac Krunoslav Spasić jednom prilikom napisao je:

“Kada se govori o jugoslovenskim pesnicima, Njegoš je najteži za prevođenje. Ako jedan stilista kao Miodrag Ibrovac, koji je dobio nagradu Francuske Akademije za svoj savršeni francuski jezik, nije uspeo da dočara u prevodu poeziju, melodiju i druge osobine tipične za Njegoša, ima razloga verovanje da niko drugi nije ni mogao to bolje da uradi.

Zato treba žaliti što prof. Ibrovac nije preveo ceo „Gorski vijenac“. Pošto su prevodi „Gorskog vijenca“ na neke druge jezike tako cenjeni, iako su ih uradile osobe manje kvalifikovane od akademika, to samo dokazuje da je francuski jedan od jezika koji su najmanje pogodni za prevođenje Njegoša. Idealan prevod na ovaj jezik morao bi imati osobine jezika i stila „Pesme o Rolandu“, Kornejevog „Sida“, „Legende vekova“ Viktora Igoa i sve to nadahnuto uzvišenom snagom, lapidarnošću, rečitošću i monumentalnošću jezika velikog pesnika Njegoša.“

 Slede citati iz knjiga koje se retko nalaze, a koje je napisao profesor Ibrovac:

Citat iz eseja „Vuk i Francuzi“(1966):

„Vuk Karadžić je još u mladosti stekao izvesna znanja iz helenskog, latinskog i staroslovenskog jezika. Prelazak u Srem doveo ga je u dodir sa svim jezicima tadašnje Austrije.

Najzad, ženidba sa Anom Kraus i boravljenje u Beču podrazumevali su sve temeljnije znanje nemačkog jezika. Izloženost uticajima raznih jezika, praktična višejezičnost kod mudrog i osetljivog čoveka za posledicu je imala opštu višekulturalnost, što je bitna odlika i prvi preduslov prevodilaštva.

Svest o veličini svog truda i njegovoj trajnoj vrednosti uz spremnost da se stvoreno stalno preispituje nalazimo u predgovoru za „Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista“: [Vukove reči] ja sam se trudio što sam više mogao i oko vjernosti i oko jezika; ali pored svega toga truda ne mogu reći da se neće naći pogriješke i u jednome i u drugome: jer ljudski posao nikakav ne može biti bez i kake pogriješke‘“

 

Citati iz eseja „Gete i Francuzi“ (1933):

[Gete je imao prilike da kao dete nauči dobro da govori francuski jezik. U njegovoj kući u Frankfurtu (za vreme sedmogodišnjeg rata Nemačke i Francuske) stanovao je otmeni kraljevski namesnik Francuske, kont de Toran. U dodiru sa Francuzima svih društvenih slojeva Gete je upoznao ne samo jezik već i običaje, navike, mentalitet Francuza. Nemac koji je dobro poznavao Francusku i imao naklonost prema njoj, koga je francuska književnost nadahnjivala i napajala]

„Gete govori francuski sa nešto teškoće, ali korektno; ta se teškoća oseća samo po pauzi koju čini između reči. Ona nije bez izvesne čari, i čak često daje vrednost onome što kaže. U Geteovim pismima na francuskom, stil je bolji od sintakse, a ova bolja od pravopisa. Ma kako to zvučalo paradoksalno, mladi Nemci služili su se u borbi protiv francuskog uticaja francuskim oružjem –od slobodoumnih enciklopedista, od ushićenog rušioca Rusoa, od novog dramskog teoretičara Didroa, od samog zajedljivog Voltera. Didrou se divio, ali delo u kome Gete najosudnije ustaje protiv buržoaskih konvencija i tradicionalnog morala, ‘za prirodna načela’ to su Jadi Mladog Vertera (1776).“

„Lepotu francuskih klasika Gete je osetio tek u Vajmaru, u aristokratskoj sredini; tada pokazuje sve veći interes za francuska pozorišna dela, prevodi na nemački Volterov „Tankred“ i iznosi ga na scenu.“

„Gete je pokazivao stalan i sistematski interes za francusku književnost, kao i za ostale pojave francuskog kulturnog života. Skoro o svim piscima je dao svoj sud koji je možda površan i nepouzdan u mladosti, bivao sve dublji i samosvojniji u zrelim Geteovim godinama. Gete priznaje veliki dar Viktoru Higu [Viktor Igo], ali ne podnosi njegovu preteranu sklonost za antiteze i negovu izveštačenost, naročito u Bogorodičinoj crkvi u Parizu’.“

„Kao što je nepristrasno sudio o francuskim piscima, tako je isto cenio sva preimućstva francuskog jezika. Gete je u francuskom jeziku osećao duh i temperament francuskog naroda: njegov društveni karakter, njegove logičarske, besedničke i diplomatske odlike. Ali on je isticao i ono što je smatrao kao naličje ovih osobina: izvesna prećutkivanja, površna, konvencionalna ćaskanja, izveštačene perifraze, izvesnu skučenost i suvoparnost.“

 

Ana Todorović Radetić

Objavila Ana Todorović-Radetić. Ana je vlasnica prevodilačke agencije Libra, Prevodioci.co.rs. Diplomirani je filolog za engleski jezik i književnost. Višegodišnje iskustvo na projektima prevođenja.
Na Twitter-u kao @Prevodioci.

Dodaj komentar

Zaštita: *

Kontakti

Za svaku dodatnu informaciju oko procene prevoda, roka i cene:

Prevodilačka agencija Libra

Telefon: 065 36 70 320

Mejl: prevodiocibg@gmail.com.

Sarađujmo uz našu email listu:

Prijava

Nastavimo druženje na Fejsbuku:

Da li smo opravdali vašu pažnju?

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.