Плеоназам – од стилског нијансирања до грешке

Пише: Наташа Живковић

„…БАШ УПРАВО седим, пијем кафу и листам новине. ВЕОМА МНОГО ме занимају ови догађаји од јуче. ЧЕСТО ПУТА ме и изнервирају…“ (В. Бабић: 365 језичких цртица)

Употреба сувишних речи и израза који су међусобно идентични или слични по смислу води у једну од најчешћих језичких грешака. Можете проширити исказ додавањем истозначних или блискозначних речи, али то неће увек допринети разумевању, а ваш исказ тада постаје пример неправилне употребе језика.

ЧАК ШТАВИШЕ, ИСТО ТАКОЂЕ, МАЛА ПТИЧИЦА, ТАЧКА ГЛЕДИШТА и сл. су изразито некњижевни спојеви. Изаберите чак или штавише, исто или такође, мала птица или птичица, гледиште или становиште. Неретко можете чути и следеће примере: заједнички договор/сарадња, урбани град, емпиријско искуство, инвестициона улагања, врхунац кулминације, солуције решења, ја лично, изложени експонати, потенцијална могућност, унутрашњи ентеријер и сл. (издвојени примери – M. Шипка: Култура говора).

У свакодневном говору јављају се склопови који су такође погрешни и често промакну говорнику: Силази доле, Врати се натраг, Чекај да се попонем горе, Данас нисам излазио напоље… Овде можемо придружити и примере као што су минус 16 степени испод нуле, скинули су ми ручни сат с руке, око тридесетак људи, билатерални односи између две земље и сл. (издвојени примери –П. Ивић, И. Клајн, М. Пешикан и Б. Брборић, Српски језички приручник). Грешке овог типа могу бити изречене или написане непажњом и не морају бити последица непознавање језичке норме.

Примера је много, а реч је о ПЛЕОНАЗМУ. Појам потиче од грчке речи pleonasmos – сувишак, претек. Настао је у античкој реторици у којој је обухватао низ стилских фигура.

Плеоназам се одређује као редундантност (сувишност, излишност, прекомерност) изражајних средстава која се употребљавају за пренос лексичког и граматичког значења исказа.

Јавља се у делу реченице, али и у ширем контексту, када говоримо о блискости значења (изосемији) целих реченица које удвајају одређено опште значење како образлажу Лана Худечек, Кристина Луис и Милица Михаљевић у научном раду Плеоназми у хрватском стандардном језику у којем овај проблем расветљавају са свих аспеката.

Ово обиље речи употребљених без икакве потребе и мере чест је пример лоше употребе језика. Када говоримо о плеоназму, ваљало би споменути и таутологију (понављање, изнова речено, приказивање неке чињенице или стања помоћу две синонимне речи – поклони и дарови, генеза и развој, крајолици и пејзажи, морал и етика, мирис и арома, креативне и стваралачке, углед и престиж, принципи и начела, патриотизам и родољубље и др.), стилску фигуру која може обогатити израз и дати му снагу емоције, али може склизнути и у стилску грешку.

Иако се овде истиче плеоназам као језички проблем, не треба занемарити да се и о плеоназму, као и о таутологији може говорити као о стилској фигури и то онда када се примењује као поступак у намерном истицању, наглашавању како би се појачало афективно значење текста и постигла експресивност језика.

„И бити слаб, и немоћан,
и сам без игде икога,
и немиран, и очајан“

(Т. Ујевић: Свакидашња јадиковка)

Можемо споменути и низ примера – туга и жалост, јад и чемер, без краја и конца, страх и трепет (гомилање истих речи како би се истакло њихово значење) –дефинисани као фразеолошки плеоназми који су уједно подврста стилских плеоназама и не сматрају се језичком грешком. Још неке примере фразеолошког плеоназма можете пронаћи у поменутом раду Л. Худечек, К. Луис и М. Михаљевић.

Понављање истог корена је уобичајен језички поступак при формирању појединих израза, на нивоу речи или синтагме (разноразни, усредсредити, раноранилац, сам самцат, нов новцат, на крају крајева, бити битку, чудом се чудити…). Употреба споја бол болује (у народној књижевности) има стилска оправдања. Исто важи и за примере предуслов, потешкоћа, подједнак, најпрви, најзадњи, започети – овако продужене речи доносе ново значење и посебну стилску нијансу.

У преводима се могу наћи такође примери плеоназма, непотребног сувишка – Био је збачен са свог престола, У тој пустињи наћи ће своју смрт… Спорна је употреба присвојно-повратне заменице која је чест извор плеоназма. Некада је употреба ове заменице нужна због самог значења, па би њено изостављање изменило значење (Новац је ставио у свој џеп – у овом случају свој није сувишно ако је акценат на томе да је неко узео нешто што је туђе, намењено туђем џепу). У преводима са западних језика појављује се често спој Амерички Индијанци, где иста реч значи Индијанац и Индијац (код нас придев амерички није нужан). У многим европским језицима појављује се израз који одговара нашем временски период – препорука је да се изостави придев временски.

Примери „видео сам то својим властитим очима“ или „једе свој сопствени крух“ (пронађени код добрих писаца) садрже сувишност, али би варијанта нпр. видео сам то својим очима / видео сам то властитим очима била мање ефектна и умањила би афективност израза.

Израз доле потписани треба избегавати због његовог канцеларијског призвука.

Поред горе наведених примера и образложења, Павле Ивић, Иван Клајн, Митар Пешикан и Бранислаб Брборић у Српском језичком приручнику издвајају и употребу прилога ИНАЧЕ која се све чешће јевља, нарочито у језику медија и то као поштапалица, обично на почетку реченице; могао би се најчешће избацити, а да се смисао не неруши. Овај прилог је згодно употребити онда када се жели променити предмет разговора и таквих речи има и у другим језицима (у француском or, у немачком nun или übrigens). Да би се избегла уптреба дужег израза (Напоменимо и то да…) у овој функцији, дозвољена је употреба овог прилога.

Препорука је да се у стандардном језику ненамерни плеоназми избегавају.

Човек три пута више говори него што пише, али не заборавимо, и једна и друга употреба језика је подједнако важна. Зато, док говоримо, ослушкујмо себе, ослушкујмо и друге док говоре, застанимо над рукописом, својим или туђим, учимо кроз примере. Испеци, па реци – гласи пословица, а под истим називом можете пронаћи књигу Ивана Клајна, нашег истакнутог лингвисте, филолога и историчара језика, која вам може помоћи онда када нисте сигурни можете ли применити оно Аделунгово правило (Пиши као што говориш и читај као што је написано) јер не знате шта је исправно, а шта не, шта је у складу са језичком нормом, а шта продукт погрешне употребе језика.

Подсећање на једну метафору Фердинанда де Сосира, утемељивача модерне лингвистике, можда најбоље илуструје језик – ту партију шаха у којој фигуре мењају своје положаје, одлазе из игре или се укључују, али увек по правилима!