ПРЕГЛЕД СРПСКО-БУГАРСКИХ КЊИЖЕВНИХ И ПРЕВОДИЛАЧКИХ ВЕЗА

Пише: Елизабета Георгиев

Текстом „Близу, а далеко…“ имала сам намеру да на примеру Србије и Бугарске предочим колико се суседне, савремене националне књижевности међусобно познају и колико превођење живи у сенци неких других интереса, комерцијалних потреба издавача, па је квалитет дела које се преводи диригован потребама широке читалачке публике, а не уметничким карактеристикама самог дела.

Српска и бугарска књижевност, јесу и близу и далеко, али увек су се налазиле, сусретале и преплитале на раскршћима бурне балканске прошлости. Текст који следи је кратак преглед тог налажења, сусретања и преплитања. 

Бай Ганьо
Бай Ганьо

Историјски развој јужнословенских земаља у периоду од XIII до XX века, блиске културне, језичке и етнолошке везе, условиле су повезаност на свим пољима културе, а посебно књижевности. Књижевно историјска наука потврђује изражене књижевне везе српског и бугарског народа још у XIV и XV веку  кроз дела Константина Филозофа и Григорија Цамблака који су истовремено припадали и једној и другој књижевности, што говори о великој блискости духовних процеса двају народа. Веза бугарске и српске књижевности наставља се кроз дело Историју славјаноболгарску (1762) истакнутог бугарског књижевника Паисија Хиландарског. Хиландарски у Србији скупља материјал и у Хиландарском манастиру пише своју епохалну књигу која означава почетак културног и историјског буђења бугарског народа.

Бурни XIX век доноси још снажније српско бугарске везе на пољу културе. Доба препорода доводи у везу српске и бугарске писце, па аутори као Вук Караџић, Доситеј Обрадовић, Змај, Стерија и други исказују интересовање за бугарском књигом, а  средином XIX века велики број културне интелигенције Србије и Црне Горе је претплаћен на бугарске часописе Цариградски вестник, Макединия, Българско читалиште. С друге стране, српска штампа се интензивно чита у Бугарској. Занимљив је податак да у то доба у Београду и Крагујевцу ради и први бугарски штампар Николај Карастојанов. У више српских  периодичних издања као што су Српске новине, Гласник Српског ученог друштва, Летопис Матице српске и друге,  тридесетих година XIX века излазе написи о бугарској књижевности као и рекламе за претплату на бугарску периодику и књиге и друго.

Шездесетих и седамдесетих година XIX века у Бугарској се преводе, али и у оригиналу читају дела Доситеја Обрадовића, Јована Рајића, Захарија Орфелина друго. Посебно је популаран Јована Стерије Поповића [1] чија се драмска дела преводе, али и  адаптирају за бугарског читаоца и гледаоца.

Период који следи после ослобођења Бугарске од турског ропства карактерише успостављање још чвршћих бугарско српских књижевних веза које се заснивају на интензивном превођењу дела Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Његоша, Лазе Лазаревића, Симе Матавуља, Милована Глишића и многих других у Бугарској и превођењу дела Христа Ботева, Љубена Каравелова, Ивана Вазова, Петка Славејкова и других у Србији. Ни карактеристична политичка нетрпељивост и српско-бугарски рат 1885. године није успео да прекине ову везу.

Мелник
Мелник, извор: Bugarskainfo.com

Говорећи о резултатима српско-бугарских књижевних односа од прериода после ослобођења Бугарске до Балканских ратова познати бугарски историчар књижевности Илија Конев истиче: „Колико више их анализирали, толико смо више сигурнији да оне сведоче о веома живим везама, који се остварују између две књижевности у духу њихових националних традиција, и поред неблагонаклоних за то политичких услова

Турбулентни почетак ХХ века који је окарактерисан и Балканским ратовима и Првим светским ратом, у српско-бугарским књижевним везама доноси професионалније зближавање, у смислу озбиљнијег ангажовања и писаца и преводилаца. На бугарској књижевној сцени појављују се писци и књижевни критичари као што су Стилијан Чилингиров, Михалаки Георгиев, Петко Тодоров, те књижевни критичар и историчар Бојан Пенев који добро познају српску књижевност и раде на њеној популаризацији у Бугарској. С друге стране добри познаваоци бугарске књижевности у Србији Јован Скерлић, Бранислав Нушић, Миодраг Ибровац и други представљају бугарску књижевност српској читалачкој публици. Тако у то време у Софији излази антологија српске поезије, а у Београду култна збирка прича Баја Гањо Алека Константинова.

Период између два светска рата је обојен затегнутим српко-бугарски политичким односима, али културне везе нису прекинуте. Велику улогу по питању јачања културних односа између Србије и Бугарске игра Милан Ракић који је у периоду од 1921. до 1927. године био амбасадор Југославије у Бугарској. Период који предстоји до почетка Другог светског рата доноси у Србију преводе Пеје Јаворова, Геа Милева, Доре Габе и других, а у Бугарској се преводи и чита Иво Андрић, Десанка Максимовић [2], Бранислав Нушић. Године 1938. у Софији излази антологија српске поезије и приче за децу. У том периоду бугарску књижевност у Србији активно преводи Синиша Пауновић, а у Бугарској српску књижевност преводе Љубен Божинов, Стојан Георгиев и други.

Период непосредно после Другог светског рата доноси интензиван и плодоносан однос српске и бугарске књижевности. Писци се друже, преводе, раде се анализе националних књижевности. У српским библиотекама  на располагању читаоцима су књиге Елина Пелина, Крума Велкова, Благе Димитрове, док на полицама бугарских библиотека могле су да се нађу дела Андрића, Нушића и других. Политика Информбироа до 1956. године то прекида тако да у Бугарској не излази ни једна српска књига, док у тадашњој Југославији се појављују преводи аутора као што је Ангел Каралијчев, Јордан Јовков, Емилијан Станев.

Шездесете и седамдесете године ХХ века у српско-бугарским књижевним односима доносе нове везе и нове преводе савремених аутора. Преводе се дела Добрице Ћосића, Оскара Давича, Бранка Ћопића, Михајла Лалића, Стевана Раичковић, Десанке Максимовић, Антонија Исаковића.

Велики пријатељ Срба и познавалац српске књижевности, писац и преводилац, Ганчо Савов у свом осврту о српско-бугарском књижевним везама између осталог каже: “Када се говори о културним и, одређеније, о литерарним везама између српског и бугарског народа, чини ми се да ће бити адекватније ако употребљавамо појам узајамност између двеју књижевности, пошто управо она не само полаже основе првих контаката, већ се и касније развија таквом тенденцијом, независно од периода повремених затишја – због једних или других историјских и духовних процеса или због политичке конјунктуре. “ (Савов)

Вида Огњеновић
Вида Огњеновић

Та узајамност српске и бугарске књижевности постоји и данас. Захваљујући подршци Министарства културе Републике Србије по питању превођења савремених српских писаца у Бугарској, те присним односима писаца на нивоу удружења, као што су српски и бугарски ПЕН центри, преводе се савремени српски аутори на бугарски.  И поред тога што ни Бугарску не заобилази плима превођења западноевропских  и америчке књижевности, ипак  интересовање за српску књижевност у Бугарској постоји. Преводи се Васко Попа, Милорад Павић, Драгослав Михаиловић, Данко Поповић, Светислав Басара, Давид Албахари, Данило Киш, Михајло Пантић, Вида Огњеновић, Душко Ковачевић и други.


[1] Стеријине драме су веома утицале на развој  бугарске драмске књижевности.


[2] Десанка Максимовић је позната као искрени пријатељ бугарске књижевности, преводилац и лични пријатељ многих бугарских писаца

Ana Todorović Radetić

Objavila Ana Todorović-Radetić. Ana je vlasnica prevodilačke agencije Libra, Prevodioci.co.rs. Diplomirani je filolog za engleski jezik i književnost. Višegodišnje iskustvo na projektima prevođenja.
Na Twitter-u kao @Prevodioci.

Dodaj komentar

Zaštita: *

Kontakti

Za svaku dodatnu informaciju oko procene prevoda, roka i cene:

Prevodilačka agencija Libra

Telefon: 065 36 70 320

Mejl: prevodiocibg@gmail.com.

Sarađujmo uz našu email listu:

Prijava

Nastavimo druženje na Fejsbuku:

Da li smo opravdali vašu pažnju?

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.