Rasčitavanje Šekspira Jelena Milojević

Raščitavanja Šekspirovih soneta

Klasična dela iz baštine svetske književnosti uvek imaju želju da se obuku u ruho savremenog prevoda. Njihova neprolazna veličina krije se upravo u tome što, ukoliko je prevod dobar, ona ne gube od svoje autentičnosti i snage izraza u tom novom ruhu. Naprotiv, ono im samo pomaže da zablistaju još jače, i da njihova lepota i sklad još jasnije dođu do izražaja u rukama modernog čitaoca.

Takav je slučaj i sa savremenim prepevom Šekspirovih soneta („Raščitavanje Šekspira – Soneti“, Filološki fakultet, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 2018.) iz pera profesorke Jelisavete Milojević koji je nedavno izašao iz štampe. Ovo obimno delo, vanstardandnog formata, osmišljeno je kao ogledalo u kojem se uporedno preslikavaju originalni Šekspirovi soneti i prevodi prof. Milojević.

O tome koliko je truda, entuzijazma, ali i kreativnog zamaha uloženo u ovaj poduhvat, svedoči i činjenica da je u njemu svesrdno učestvovao i talentovani glumac Narodnog pozorišta u Beogradu Hadži Nenad Maričić, sa svojim nadahnutim interpretacijama pojedinih soneta. Ova prevodilačko-glumačka saradnja je iznedrila jedno vanredno multimedijalno delo, koje čitalac može da doživi i „raščitava“ svim čulima.

Uz to, poređenja i sagledavanja celishodnosti i posebnosti ovog prevoda radi, priloženi su i raniji prepevi pojedinih Šekspirovih soneta u nas, dakle, na srpskom jeziku. Tako čitalac ima priliku da isprati, nekad fine, a nekad drastične transformacije pojedinih prepeva, sve vreme ih suprotstavljajući originalu, i da vidi kakve promene jedan sonet doživljava prelamajući se kroz stilsku prizmu različitih prevodioca.

Već smo ranije pisali, u osvrtu na prepev našeg slavnog pesnika Stevana Raičkovića, o specifičnostima prevođenja Šekspirovih soneta (ili bilo kojeg dela, a naročito poetskog) iz „druge ruke“, odnosno, oslanjajući se na prozni prevod treće osobe kao na uzorak. Tamo gde ne postoji temeljno poznavanje jezika originala, prevodilac zavisi od tuđeg prevoda, koji je uvek svojevrsno tumačenje. Samim tim, i verzija prepeva soneta koju imamo pred sobom predstavlja „treći otisak“, odnosno, odraz koji se već reflektovao u nečijem ogledalu, i dolazi do nas već izmenjen ili iskrivljen. U slučaju Raičkovića, mogli bismo reći da su nepremašivo zanatsko umeće i lirski senzibilitet u dobroj meri nadomestili odsustvo neposredne korespondencije sa originalom. Snagom svog pesničkog umeća i gotovo savršenim vladanjem sonetnom formom, Raičković je uspeo da nam dočara „svog“ Šekspira, koji s lakoćom postaje – „naš“, jer su njegovi prepevi ne samo snažni, već i prijemčivi i, iznad svega – nadahnuti! Pesnik prepevava Šekspira „punim ustima“, sočno, britko, gromovito, bez ustezanja. Čitajući Raičkovićeve kasnije sonete, koji kao da nastavljaju šekspirovski opus, pre svega po formi i izrazu, teško je razlučiti ko je tu kome više „pozajmio“ – Raičković Šekspiru, ili Šekspir – Raičkoviću! Naravno, mislimo na prepev.

O prepevu profesorke Jelisavete Milojević u samoj knjizi govore znameniti književni i jezički autoriteti i vrsni poznavaoci Šekspirovog jezika i dela u nas, kao što su profesor Svetozar Rapajić, profesor dr Zoran Paunović i profesor dr Ivana Trbojević Milošević. Pored takve recenzentske potpore gore navedenog tima – naš osvrt će, u najboljem slučaju, biti subjektivno viđenje ovog prepeva, koji, sasvim sigurno, pretenduje da bude epohalno delo naše prevodilačke  riznice.

Jezička dosetljivost, oštroumnost ideja, briljantan vez misli koje sustižu jedna drugu bez predaha, i čvrsto zategnuta sonetna forma postavljaju pred prevodioca izuzetno visoke zahteve kada su u pitanju Šekspirovi soneti. Prevodilac treba da nam prenese, ne samo dosledan smisao i verno tumačenje originalnog stiha, već i britkost duha, vrcavost misli, dvosmislenost reči i pesničkih slika, jezičke smicalice i igre reči, dakle, sam duh Šekspirovog stihotvorstva koji i čini ovog pesnika, a nadasve, njegove sonete, toliko genijalnim.

Profesorka Milojević je, po svemu sudeći, dorasla ovom zadatku i oberučke je prihvatila izazov. Ako se za pesnika poput Raičkovića iskušenje krije u tome da ga preterana pesnička razigranost i sloboda ponesu toliko da „zaseni“ ili, ispravnije rečeno, zanemari ili izneveri original, onda se u slučaju vrsnog poznavaoca engleskog jezika i Šekspirovog opusa iskušenje sastoji u tome da se preteranim jezičkim čistunstvom i strogoj privrženosti originalu istisne lepršavost, razbarušenost i spontanost poetskog toka. Na nekom vrhovnom književnom sudu, iz perspektive večnosti, teško je reći koji bi od ova dva greha imao veću težinu.

Na sreću, profesorka Milojević vešto odoleva ovom iskušenju. Pedantno sakupljajući sve ključne niti izvornog stiha, ona ih provlači kroz vez prepeva na odmeren i prirodan način, tako da Šekspirov sonet uspeva da zazvoni autentično i uverljivo u duhu srpskog jezika. Tamo gde Raičković britko seče i preinačuje, da bi dao gromovitost ili efektnost određenom stihu, ne libeći se da odstupi od izvornika toliko da Šekspir često „kaska“ za njim, profesorka Milojević je daleko delikatnija: ona prati ritam Šekspirovog iskaza, verno ga preslikava, ali odstupa od doslovnosti taman onoliko koliko je potrebno da stih zazvuči prirodno, ritmički skladno i ujednačeno. Čini se da ona tačno zna gde treba odstupiti i da su razlozi za ta odstupanja dobro potkovani, iako ne postoje ni usiljenost ni nategnutost dok to čini. Prepev zadržava šekspirovski ton i dramatiku, domišljatost, promišljenu teatralnost, vrcavi humor i izvornu eleganciju.

Sonet 66

Verovatno otud i naslov ovog dela – „Raščitavanje Šekspira“. Namera je hrabra i pomalo revolucionarna, u prevodilačkom pregoru: raščistiti zbrku; ukazati na greške, previde i nejasnoće u drugim prepevima, razobličiti pogrešna ili previše smela tumačenja… Sve vreme održavajući ravnotežu između vernosti smislu i sonetnoj formi, bez pravljenja nepotrebnih kompromisa ili odstupanja da bi se postigla poetska efektnost, profesorka Milojević kroz ovaj opsežni opus šalje poruku da preterana pesnička sloboda nije ni izgovor ni alibi, kao ni da jezička preciznost i pedantnost ne moraju nužno da imaju puritansku konotaciju. U tom smislu, njeno „Raščitavanje“ predstavlja svojevrsni podvig samosvesnog prevodioca koji je unapred svestan zamki na kompleksnom putu kojim je krenuo i koji je čvrsto rešen da ih izbegne.

Jezička jasnoća i prirodna konstrukcija ili prirodan tok stiha su takođe nesumnjive odrednice i kvaliteti ovog prepeva. Misaoni tok je neprekinut, jasan, blizak savremenom čitaocu. Ponegde imamo utisak da prof. Milojević malo odužuje stih zarad logičnog zaokruživanja misli. Tu se na tren gube dinamika i ritam, ako ih uporedimo sa Raičkovićevim stihom ili izvornikom. No, to su samo momenti razvezivanja u pojedinim stihovima, koje prof. Milojević brzo ponovo „hvata pod konac“ , već u sledećem stihu, vraćajući ih na razboj soneta.

Rasterećena kompleksa – koji mnogi jezički autoroteti i književni kritičari smatraju i zabludom – da samo vrstan pesnik može da bude dobar prevodilac kada je u pitanju poezija, odnosno, da samo pesnik može da prevodi pesnika, Jelisaveta Milojević postavlja sebi prevashodni zadatak da prenese šekspirovsku misao u stihu na najcelishodniji način, ne bez mašte i dovitljivosti koji su neophodni da bi se izbegla rogobatnost doslednog prevođenja.

Najbolje je da sada navedemo neke primere iz knjige koja se, takoreći, još puši, i da ih uporedimo sa Raičkovićevim prepevom i originalom.

Počećemo sa onim „najblještavijim“ u kolajni „Zlatnih soneta“ – Sonetom 18

Sonet 18

Prepevala Jelisaveta Milojević

Da kažem da si ko letnji dan rajski?
Tvoja je čednost i lepota veća.
Vetar strese ljupki pupoljak majski
A letnjega dana brzo se ne seća.
Neba zlatnog lik često se zamuti,
Neba oko preblješti, lepota razodene.
Lepota od lepote ponekad odstupi
Zbog slučaja ili vremena mene.
Tvoje je leto večno – nikad tren.
Lepota tvoja neće se razneti.
Niti se smrt hvaliti da si njena sen
Kad stih, sa tobom, u večnost poleti.
Dokle je daha i dok oko plovi
Ti ćeš živeti i moji stihovi.

Sonet 18

Prepevao Stevan Raičković

Sa letnjim danom ne znam da li da te
Poredim, kad si – lepši, čari tiše?
Pupoljke maja strašni vetri smlate
I vreme leta kratko je odviše;
Ponekad oko neba jara rubi,
A često zlatni lik potamni neba;
Sve što je lepo lepotu i gubi
Kad slučaj hoće il prirodi treba.
Svenuti neće večno leto tvoje,
Niti lepota, a i smrt se neće
Hvaliti da ti pokri tamom boje,
U večnost – pesma – i tvoj lik odneće.
Dok oko vidi i dok dišu ljudi
S pesmom će ovom tvoj lik da se budi.

Sonnet 18

Shall I compare thee to a summer’s day_
Thou art more lovely and more temperate:
Rough winds do shake the darling buds of May,
And summer’s lease hath all too short a date.
Sometime too hot the eye of heaven sines,
And often is his gold complexion dimm’d;
And every fair from fair sometime declines,
By chance, or nature’s changing course, untrimm’d;
But thy eternal summer shall not fade,
Not lose possession of that fair thou ow’st;
Nor shall Death brag thou wander’st in his shade,
When in eternal lines to time thou grow’st;
So long as men can breathe, or eyes can see,
So long lives this, and this gives life to thee.

Nemoguće je ne zanemeti i ne izgubiti dah, makar na tren, pred svevremenom lepotom ovih stihova! Zato ćemo, umesto bilo kakvog analitičkog osvrta i suvišnih reči, dopustiti čitaocu da oseti do kakvih domašaja jedan uspešan prepev može da dođe kada je prevodilac istinski nadahnut i ponet originalom. Dok se Raičković igra rečeničnim konstrukcijama, izmeštajući reči i britko ih režući u službi perfekcije rime, po ugledu na staru školu srpskih romantičara, Jelisaveta pušta da misao glatko i nežno teče, prirodno se oblikuje, i tanano uskladi sa rimom. Dok nas prva verzija rešeta lepetom, druga nas miluje odjekom te iste bezvremene Lepote, ovekovečene stihom, kao jedinim sredstvom koje jamči besmrtnost iz ugla ovog soneta. Raičkovićeve slike su jake, žestoke, upravo kao prevrati letnjeg vremena, provale oblaka smenjuju plavetnilo, a Lepota je razorna koliko i uzvišena. Da, to jeste eho Šekspirovog jezika u ovom sonetu u kojem dominira kontrast između neumoljive prolaznosti koju odslikava priroda i neprolazne lepote istinske Ljubavi, koju pesnik, svojim stihom, čini večnom i besmrtnom. Jelisaveta Milojević, pak, hvata onu tananu i umilnu, nežnu notu ovog istog soneta, i u tom smislu postiže „gugutavost“ ljubavnog jezika, dajući onu „žensku“ liričnost sonetu. Mogli bismo reći, sagledavajući Šekspirov sonetni opus u celini, da je sam pesnik u obilnoj meri posedovao obe strane – i „mušku“ žestinu i britku strastvenost raičkovićevskog tona, i nežnu, prefinjenu i daleko mekšu liričnost Jelisavetinog pevanja.

Sonet 44

Prepevala Jelisaveta Milojević

Kad bi mi telo bilo misao
A ne od tvari: zemlje i vode,
Bolnu daljinu bih lako premostio
Pa da se daleke međe zasvode.
Tad ne bi bilo važno gde sam,
Na kojoj strani sveta postojim,
Mišlju bih leteo da s tobom jesam
U istom trenu kada te zamislim.
Ubija me misao da nisam misao
Pa, kad te nema, daljine da preskočim.
Tegom zemlje i vode sam se okovao
I zato od volje vremena zavisim.
Usporen, čekam, tela ovako sazdana,
U meni suze i tuga obostrana.

Sonet 44

Prepevao Stevan Raičković

O, da je teško suštastvo mog tela –
Misao, dalj me sprečavala ne bi,
Jer, ja bih onda, preko svih predela,
Pa ma gde da si – doleteo tebi.
O, svejedno je gde bih tada bio
I među nama kakva daljina je;
Hitrom bih mišlju more preskočio
Čim smisli gde bi ona htela da je.
Misao nisam, pa tužim ko niko;
Mnogih je milja između nas sena.
Sazdan od zemlje i vode, toliko,
Prepuštam susret ćudima vremena.
Spori sastojci mog tela su uza
I isti izvor naših gorkih suza.

Sonnet 44

In the dull substance of my flesh were thought,
Injurious distance should not stop my way;
For then despite of space I would be thought,
From limits far remote, where thou dost stay.
No matter then although my foot did stand
Upon the furthest earth removed frome there;
For nimble thought can jump both sea and land
As soon as think the place where he would be.
But uh! Thought kills me that I am not thought,
To leap large lengths of miles when thou art gone,
But that, so much of earth and water wrought,
I must attend time’s leisure with my moan,
Receiving nought by elements so slow
But heavy tears, badges of either’s woe.

Sagledavajući uporedno oba prepeva, ne možemo se odupreti utisku da je Raičkovićev zadatak bio neuporedivo lakši već samim tim što je dozvolio sebi da se prepusti pesničkom nadahnuću unutar zadatog okvira smisla. Na taj način on šekspirovsku tužbalicu zbog okovanosti materijom iznosi nesputano, dajući sebi oduška da zagrmi ili uzdahne onako kako je to njemu lirski i poetski prirodno. Ipak, kada uporedimo Šekspirov vapaj,

“But uh! Thought kills me that I am not thought,
To leap large lengths of miles when thou art gone…“

sa Raičkovićevim, u istom stihu:

„Misao nisam, pa tužim ko niko;
Mnogih je milja između nas sena.“,

ne možemo, a da ne osetimo da se radi o jednom te istom vapaju, jer je nadahnuće istovetno. U tome je maestralnost Raičkovićevog prepeva.

Jelisaveta Milojević je mnogo delikatnija:

„Ubija me misao da nisam misao
Pa, kad te nema, daljine da preskočim.“

Umesto sirovog uzdaha, njeno jadanje ima i filozofsku dubinu, iako mu ne nedostaje snažna emocija. Ona ne nalazi za shodno da u ovom slučaju promeni autentičan Šekspirov iskaz: „Thought kills me…“, budući da isti iskaz ima istovetnu lirsku dramatičnost i u srpskom jeziku. Čini se da je to načelo kojeg se Jelisaveta Milojević prilično dosledno pridržava.

Evo još jednog primera:

Sonet 57

Prepevala Jelisaveta Milojević

Tvoj sam rob i šta mogu drugo
Do da služim trenucima požude tvoje.
Dužnost je ništa i vreme je grubo
Osim kad zahtevaš usluge moje.
Ne žalim se na beskrajne sate
Ni na gorčinu tvoga „zbogom“
Dok zbog tebe čekam i čekam na te
Ja – kralj – a sluga svojom voljom.
Ljubomora mi uzima hrabrost
Da se pitam gde si i šta radiš.
Slutnje odbacuje moja odanost
Pa mislim samo druge srećnim činiš.
Budalom me praviš – radi sve po volji!
Ne mislim loše – budala sam što voli.

Sonet 57

Prepevao Stevan Raičković

Pošto sam tvoj rob – šta da radim drugo
Nego ćudima da ugađam tvojim?
Dragoceno je moje vreme dugo
Samo kad tebe dvorim činom kojim.
Ne smem da korim tužni čas i dugi
Kad tebe nema, o moj suverene;
Ni da razmišlja nije dano slugi,
Kad kažeš zbogom i napustiš mene;
Ni pitati te ne smem ljubomorno –
Kud si nestao i šta radiš sada;
Kao rob, moram da čekam pokorno,
Dok tvoja družba drugima pripada.
Luda je ljubav, ma šta da se zbiva
Po tvojoj volji –  tu zlo ne otkriva.

Sonnet 57

Being your slave what should I do but tend
Upon the hours, and times of your desire?
I have no precious time at all to spend;
Not service to do, till you require.
Nor dare I chide the world without end hour
Whilst I, my souverign, watch the clock for you,
Nor think the bitterness of absence sour,
When you have bid your servent once adieu;
Nor dare I question with mz jealous thought
Where you might be, or your affairs suppose,
But, like a sad slave, stay and think of nought
Save, where you are, how happy you make those.
So true a fool is love, that in your Will,
Though you do anything, he thinks no ill.

Čini se da su oba prepeva prilično usaglašena u ovom sonetu – do samog kraja, kada se verzije poslednja dva stiha u prepevima profesorke Milojević i Stevana Raičkovića prilično razlikuju.

Šekspirovo pomirljivo polaganje oružja pred tiranskim fenonomenom Ljubavi, koja svoju žrtvu čini budalom („So true a fool is love, that in your Will, Though you do anything, he thinks no ill…“), Jelisaveta Milojević rešava ovako:

„Budalom me praviš – radi sve po volji!
Ne mislim loše – budala sam što voli.“

Iz njenih stihova, naročito onog prvog, izbijaju revolt i rezignacija. Iako pokušava da ih primiri sledećim stihom: „Ne mislim loše – budala sam što voli“, osnovni ton ovih stihova ostaje isti. Tu je teško osetiti nevoljno, ali donekle i filozofoski mirno prihvatanje neminovne sudbine na koju su predodređeni oni koji vole: po Šekspiru, oni su svesni svoje ludosti i svojevoljno joj se pokoravaju, uprkos nepodnošljivom bolu koja ih razara iznutra. Osnovni ton kod Šekspira je – pomirljivost i prihvatanje te sudbine, nakon prethodnog jadanja. Čini se da je tu Raičković bio bliže izvornoj emociji i ideji sa svojom verzijom, koja ličnu patničku sudbinu spremno izjednačava sa opštom sudbinom zaljubljenih koji su predodređeni na Bezumlje:

„Luda je ljubav, ma šta da se zbiva
Po tvojoj volji –  tu zlo ne otkriva.“

I, na kraju, završićemo sa Sonetom 108 u kojem su oba prevodioca našla domišljata rešenja za razrešenje tipičnih šekspirovskih jezičkih i misaonih zavrzlama:

Sonet 108

Prepevala Jelisaveta Milojević

Šta u umu da nađem neizrečeno,
U srcu koja osećanja neopisana?
Šta sad da piše ljubavlju pero namočeno
Kad je tvoja vrlina već opevana?
Ništa! Ipak, mili dragi, kao Bogu
Molitve, ponavljati ih dužan bih bio;
One su uvek nove, zastariti ne mogu –
I sad smo jedno, u nebo sam te vinuo.
Večnu ljubav, tako, starost ne ranjava
Niti je plaši tela smrtna prašina.
Nju vreme nikad ne nadjačava
Već ona vreme za slugu ima.
Iznova omlađujem ljubav jednom začetu
I kad se mrtva čini Vremenu i svetu.

Sonet 108

Prepevao Stevan Raičković

Šta može um mj perom da napiše
Da duša reč već nije rekla svoju?
Šta da se rekne i novo i više
Da mi izraz ljubav i čar tvoju?
Ništa, moj druže. Al izjave rane:
Da si moj, a ja – tvoj da sam, govorim
Kao molitvu, reč po reč, kroz dane.
Jer, kad je večna ljubav kojom gorim –
Ona je nova, iako je stara;
Ko pre – duboka; bora joj ne škodi,
Ni zub vremena – jer ona pretvara
Starost u slugu i na to je svodi.
Ona kao nanovo rođena
Kad ostarelost misli da je – sena.

Sonnet 108

What’s in the brain that ink may character
Which hat not figured to thee my true spirit?
What’s new to speak, what now to register,
That my express my love, or thy dear merit?
Nothing, sweet boy; but yet, like prayers divine,
I must each they say o’er the very same
Counting no old things old, thou mine, I thine,
Eve as when first I hallowed thy fair name.
So the eternal love in love’s fresh case,
Weight not the dust and injury of age,
Nor gives to necessary wrinkles place,
But makes antiquity for aye his page
Finding the first conceit of love there bred,
Where time and outward form would show it dead.

Upravo u ovoj pesmi, gde sam pesnik postavlja izazov – kako opisati ono što je već toliko puta opisano i kako iskazati staru emociju na nov i svež način – ogleda se briljantnost i dovitljivost prepeva Jelisavete Milojević. Šekspirovi soneti obiluju mudrosnim mislima i izrekama koje nije uvek lako izraziti stihovno na srpskom jeziku, tako da ostanu verni originalu i očuvaju i lirski senziblitet i filozofsku jezgrovitost i dubinu. Jelisaveta se savršeno snalazi upravo u takvim začkoljicama. Tako Šekspirov stih:

„So that eternal love in love’s fresh case,
Weight not the dust and injury of age,
Nor gives to necessary wrinkles place,
But makes antiquity for aye his page…“,

profesorka Milojević prepevava ovako:

„Večnu ljubav, tako, starost ne ranjava
Niti je plaši tela smrtna prašina.
Nju vreme nikad ne nadjačava
Već ona vreme za slugu ima.“

Ovde bi joj na ritmici i skladu stiha svakako mogli pozavideti i vrsni pesnici. Ono što je jednako važno su spretna rešenja koja je našla da sintagme u kojima se „ljubav“ javlja uzastopno, čas kao imenica, čas kao pridev, pretoči u misaoni iskaz jednak po značenju izvornika, a opet brižljivo promišljen i sročen. Znalački izvlačeći esenciju, prateći crvenu nit smisla od početka do kraja, profesorka Milojević daje sjajan kroj ovim stihovima u srpskom ruhu.

Za razliku od nje, kod Raičkovića se upravo u ovom prepevu ogleda ona razbarušena sloboda koja pretpostavlja snagu pesničkog izraza izvornom stihu, iako se ni u kom smislu ne može reći da je prekoračio granice dopustivog i „zastranio“ u toj slobodi, jer se „srce“ izvornih stihova i te kako jasno i pravilo čuje kroz njegov prepev:

„Jer, kad je večna ljubav kojom gorim –
Ona je nova, iako je stara;
Ko pre – duboka; bora joj ne škodi,
Ni zub vremena – jer ona pretvara
Starost u slugu – i na to je svodi.“

Na kraju – a daleko smo od kraja! – uvereni smo da je ovo samo početak gotovo beskrajne uporedne analize ovog novog prepeva Šekspirovih soneta koje nam je podarila profesorka Jelisaveta Milojević i prepeva njenih prethodnika, a zašto ne – i sledbenika. Ipak, ono što je naša preporuka čitaocima jeste da pre svega čitaju Jelisavetine prepeve neopterećeni ranijim verzijama, kao da se prvi put susreću sa Šekspirovim sonetima na srpskom jeziku. Tek tada će moći potpuno da uživaju u njima i osete svežinu jezika koji korespondira sa današnjim vremenom, ujedno donoseći veran eho šekspirovskog doba i duha. To je majstorstvo svih istinskih prevodilaca koji se upuštaju u tako zahtevan i izazovan posao kao što su prepevi klasičnih književnih dela, koja su uvek koliko stara, toliko i bezvremena. Baš kao i opis Ljubavi u Sonetu 108.

Jelena Gavrilović

Jelena Gavrilović

Jelena Gavrilović je pisac, prevodilac i kolumnista. Diplomirala je teologiju. Do sada je objavila dva romana: „Žene pod mojim krovom“ i „Fran K. i ja“, i dve zbirke poezije: „Prizivanje kiše“ i „Dnevnik pustinjske princeze“. Ima svoju stalnu kolumnu u magazinu „Ona“. Piše za sajtove i blogove. Dugi niz godina se bavi prevođenjem sa engleskog jezika.

Dodaj komentar

Zaštita: *

Kontakti

Za svaku dodatnu informaciju oko procene prevoda, roka i cene:

Prevodilačka agencija Libra

Telefon: 065 36 70 320

Mejl: prevodiocibg@gmail.com.

Sarađujmo uz našu email listu:

Prijava

Nastavimo druženje na Fejsbuku:

Da li smo opravdali vašu pažnju?

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.