U slavu kulta tragedije – predstava od 24 sata „OLIMP“

Fotografija naslovne: Wonge Bergmann

Piše: Ana Todorović-Radetić

Producent: Trublejn/Jan Fabr, Antverpen, Belgija
Autor: Jeron Olislahers, Jan Fabr
Koncept, režija i scenografija: Jan Fabr

Predstava “Olimp” belgijskog reditelja Jana Fabra otvorila je 51Bitef2017.

Šta reći posle “Olimpa”? Odakle početi?

Ovo epsko putovanje u antičku mitsku prošlost (ili pak analizu savremenog društva?) izazvala je u publici različite vrste osećanja – šokiranost, uznemirenost, gorčinu, divljenje, zbunjenost, uzvišenost. Od nekih bljutavih i morbidnih scena koje bih možda volela da nisam videla, ali koje svejedno prenose jake poruke, do performansa od kojih zastaje dah, a mozak pulsira u ritmu kolektivnog transa, misli se roje i ne mogu da se zaustave. Nadrealna izdržljivost i uigranost glumaca ostavlja bez daha, a ideje, autentičnost i “ludilo” ove predstave svrstava je u one koje se nikad ne zaboravljaju.

Olimp foto: Wonge Bergmann

O umetničkoj vrednosti predstave izlišno je diskutovati, kao i o neverovatnom trudu cele trupe koja je iznela. Često sam se u toku predstave pitala koliko je glumcima bilo potrebno snage i vremena da se pripreme za ovaj spektakl, kao i koliko će im biti potrebno da se odmore od iste i “izađu” iz uloga. Teatar pokreta koji je fizičku izdržljivost glumaca vodio do trenutaka kada bukvalno padaju na sceni, kao i ponavljanje jednih te istih pokreta kao da naslućuje iskonsko ritmičko ponavljanje životnih ciklusa i ponavljanje istorije, iz koje kao da ništa nismo naučili. (“Da li je ovo kraj?” “Kraja nema.”)

Jan Fabr se uhvatio u koštac sa mistikom dionizijskih mitova, trudeći se da uz takvo ritmičko ponavljanje određenih rituala i performansa oslobodi potisnute elemente čovečanstva još od antike pa do modernog doba. Verujem da ima na stotine različitih poimanja ove predstave i da su značenja i asocijativnost iste neiscrpna. Verovatno je suštinski sažetak “pobeda dionizijskog nad apolonskim”. Pokušaću, pak, da iznesem svoje viđenje iste.

“Olimp” sam doživela kao direktni upliv u niže nesvesno, (kako kolektivno, tako i individualno) i kao direktno sučeljavanje sa Senkom. Šta predstavlja susret sa Senkom? Po Jungu, to je onaj najbolniji susret sa samim sobom, sagledavanje najmračnijeg i najtamnijeg dela svakog od nas. Tu se nalaze naši strahovi, naše najgore osobine, najmračnije tajne, nagoni, niske strasti, animalni porivi, agresija. Senku ima svako od nas, ali se svako od nas ne usuđuje da dopre do nje.

Olimp foto: Wonge Bergmann

Kao i Jin i Jang, tako i naše nesvesno sadrži i svetlost i tamu, a baš to najtamnije u nama najčešće ne želimo ni da primetimo, a kamoli osvestimo, prihvatimo, pokušamo da promenimo. Zato umesto da se suočimo sa Senkom, mi se najčešće vraćamo Personi, našem društveno prihvatljivom licu, našoj idealizovanoj predstavi o sebi.

U predstavi čujemo, “When you see deep in your soul, things that should not be seen at all, the mind takes charge and guides what you see, into the world of silence.” (Kada u dubini duše vidiš ono što se ne bi smelo, um preuzima kontrolu i vodi ono što vidiš ka svetu tišine, neautorizovani prevod). Te mentalne stege u koje upadamo mogu od nas napraviti moralna čudovišta ako ih se ne oslobodimo ili moralne heroje ako ustrajemo na putu individuacije. A moralnih čistunaca nema, čisto da se podsetimo.

Olimp foto: Wonge Bergmann

O “Olimpu” bi moglo da se piše satima. A ako bih morala da je sumiram u tri reči, rekla bih – stradanje i osvešćivanje.

Čega sve nema u ovom scenskom spektaklu! 27 izvođača koji najčešće izvode kolektivni ples, nalik na orgije, uz muziku koja uvodi u trans ili u neku mitsku priču, često omamljiva i hipnotišuća, a neretko u pratnji bubnja, pa čak i frule. Bilo je i opere. Vrlo često se i nekoliko paralelnih “priča” ostvaruje na sceni, a granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta vešto se briše. Glumci se farbaju bojama, doživljavaju razne metamorfoze, od kojih su mnoge i animalne. Trče, preskaču lance, padaju, jedu, bore se, ljube, grle, spavaju na sceni… Scenografija je minimalistička, uz pratnju raznih ekscentričnih rekvizita, od kojih su to najčešće komadi mesa različite veličine, krv i iznutrice.

Olimp foto: Wonge Bergmann

Fizičko i simbolično “ogoljavanje” na sceni ne služi toliko da šokira, koliko da trgne. Da pošalje poruke nad kojima ćemo se zamisliti. Ples potpuno nagih tela pokazuje kako je moguće odbaciti sve stege i osloboditi se duhovnih i idejnih teskoba, lažnih bogova, samo ako smo spremni da pogledamo istini u oči onda kada poskidamo maske i razaberemo šta je ostalo od nas. Koliko nam je vremena potrebno za to? Da li je dovoljno 24 sata?

“Olimp” prikazuje rat, ubistva, silovanja, inceste, čedomorstva, borbu za vlast, izdaje… Gledajući ove šokantne scenske izraze, ne mogu a da se ne zapitam – da li takva dešavanja postoje samo u antičkim mitovima ili su toliko aktuelna i danas? Da li smo odmakli dalje od toga? Koji su to naslovi u današnjim novinama?

Izdvojila bih nekoliko poruka koje smo mogli da čujemo tokom izvođenja,

“Krvi i nasilja biće još.”

“Žrtve smo laži, zarobljeni smo svi.”

“Istina je ludilo.”

“Kraja nema, sve dok svako od vas ne zaurla u tom ludilu.”

“Uživaj u sopstvenoj tragediji. I diši. Samo diši.”

“Nema Boga na kog se možeš osloniti, niti Boginje koja će uslišiti tvoje molitve.”

“Sada je vreme da ustanete sa svojih sedišta i probudite se!”

“Heroj sam i ne bojim se da to priznam”.

“Svakom je potrebno da bude pomalo lud”

“Spavaću zauvek otvorenih očiju.”

“Neka jednom mudrost trijumfuje!”

Bojim se da su mnogi gledaoci koji nisu imali dovoljno jak stomak za sve performanse ove predstave prerano odustali od iste ili je okarakterisali kao izopačenu i nemoralnu. Vizuelno može delovati tako. Ali oni koji su i “slušali” poetski jezik predstave, prilično nedvosmislen i koncizan, nemaju dilemu da ona naziva stvari pravim imenom, lamentira nad ludostima ratova, nad stradanjima dece, žena, porobljenih, nad tminom izvan i unutar nas.

Taj povratak “haotičnim elementima postojanja” otkrivajući, sloj po sloj, antičku mitologiju u kojoj su pohranjeni razni elementi naše svesti i nesvesti i naši davno zaboravljeni snovi, ohrabriće publiku da probudi životnu energiju, a suprotstavi se učmalosti i uspavanosti duha. Zato je mogu nazvati frenetičnom i glasnom glorifikacijom slobode i oslobađanja energije za novi život, ali i humanističkim krikom nad nedelima čovečanstva.

Foto: Jovo Marjanović
Avatar

Ana Todorović Radetić

Objavila Ana Todorović-Radetić. Ana je vlasnica prevodilačke agencije Libra, Prevodioci.co.rs. Diplomirani je filolog za engleski jezik i književnost. Višegodišnje iskustvo na projektima prevođenja.
Na Twitter-u kao @Prevodioci.

1 komentar

Zaštita: *

  • „Gledajući ove šokantne scenske izraze, ne mogu a da se ne zapitam – da li takva dešavanja postoje samo u antičkim mitovima ili su toliko aktuelna i danas? Da li smo odmakli dalje od toga? “ Ubeđen sam da nismo (ljudski rod)! Samo je unapređena tehnologija činjenja zla i povećano materijalno bogatstvo okruženja nam. Svuda oko sebe osećam primitivizam pećinskog nam pretka, koji je natenane tokom tih 650 000 godina u gene ljudi. I… to je to.

Kontakti

Za svaku dodatnu informaciju oko procene prevoda, roka i cene:

Prevodilačka agencija Libra

Telefon: 065 36 70 320

Mejl: prevodiocibg@gmail.com.

Sarađujmo uz našu email listu:

Prijava

Nastavimo druženje na Fejsbuku:

Da li smo opravdali vašu pažnju?

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.