Ana Todorović RadetićPiše: Ana Todorović-Radetić
Autorski projekat Branislava Lečića
Režija: Branislav Lečić
Asistent režije: Dejan Janković
Koreograf: Bojana Mišić
Vizuelni efekti: Goran Balaban
Muzika: Irena Popović
Kostimograf: Dragica Laušević
Glumci: Branislav Lečić, Miljana Gavrilović, Iskra Brajović, Lidija Cvetić, Tijana Maksimović, Maja Jovanović, Marta Milosavljević, Jelena Rakočević, Milena Jovašević, Vladan Milić, Andrija Daničić, Boris Kargotić, Lazar Dubovac, Janko Cekić, Đorđe Kreća, Marko Milovanović, Aleksandar Milisavljević
Kada sam pošla na premijeru ovog komada, pribojavala sam se da ću gledati recitovanje citata nekadašnjeg premijera Dr. Zorana Đinđića po ko zna koji put, uz hvalospeve i veličanja njegove ličnosti. Iako niko do sada svojim razmišljanjima i idejama nije nadmašio tog zaista velikog čoveka neponovljive energije, već je postao kliše da ga svi redom svojataju, citiraju i pozivaju se na njega iz dana u dan.
Međutim, predstava me iznenadila u pozitivnom smislu. Najpre treba napomenuti da nije politička tribina i da se ne bavi promocijom nijedne stranke. Naprotiv. Usuđuje se da prozove sve političare zbog obećanja koja su dali i nisu ispunili. I nakon tog uvodnog dela, gde se glasno postavljaju pitanja koja se tiču svih nas, skidaju se maske srama i otpočinje dijalog.
Ovaj komad će se različito tumačiti i biti verovatno predmet mnogih debata, i zadobiti i pozitivne i negativne komentare, kao i svaka druga tema koja je u Srbiji politizovana. Ali takođe može da se tumači i kao jedan psihološki osvrt na naše stanje deset godina posle. A kao opomena, ovakav komad je suštinski bitan.
Ovde Zorana ne moramo uopšte posmatrati kao političku figuru. Dijalog sa njim je više poziv na filozofsko razmišljanje, podsticaj da uradimo ono što možemo i što moramo, poziv na delanje, sada i ovde.
Preokret koji se dešava u drami, od spoljašnjeg ka unutrašnjem, vredan je pomena i hvale. Promena pogleda na svet od onoga što očekujemo od drugih do pogleda u nas same, zavirivanja u naše duše, naše potencijale, našu energiju ili nedostatak iste.
Da li je drama ispričala nešto novo što već nismo znali? Ne baš mnogo toga. Ali priča i igra na sceni imaju tu snagu da nam stvari prikažu jasnijima, imaju moć da nas ponovo dovedu u vezu sa našim bićem koje smo zaboravili, da glasno izgovore ono o čemu se ćuti. Takvo pozorište je dobro, ono koje pokreće, koje postavlja pitanja, koja poziva na dijalog. Uprkos glumačkim i plesnim nesavršenostima dela, predstava je značajna jer se bori protiv apatije, pogrešnih ideala i uzora i kao takva uvek može biti aktuelna.
Vizuelno, ona je dinamična, ekspresivna i drži pažnju, uz minimalističku scenografiju, a upotpunjena plesnim elementima. Sugestivni svetlosni efekti se nadovezuju na simboličko poimanje dela, a muzika suptilno povezuje scenske efekte i emotivno prati radnju. Koreografija je jako dobro osmišljena, a songovi veoma efektni.
Režija u svim segmentima teži da istakne nemoć i beznađe mladih osuđenih na život u ćorsokaku u dehumanizujućem društvu i lošem sistemu, gde se frustracije nastavljaju iz generacije u generaciju.
Moglo bi se reći da komad predstavlja vapaj mladosti koja želi da pokrene Srbiju, vapaj energije koja traži izlaz, vapaj vremena koje traži promenu. Kao takav, inspirativan je i smeo jer se suprotstavlja životu koji sputava i siromaši, a kao bolan susret sa neostvarenim idealima i ciljevima glasno opominje.
Dodaj komentar