Ana Todorović RadetićPiše: Valentina Branković
Devetnaesti vek je verovatno najznačajni period istorije civilizacije, vreme kada je svet postao umrežen telegrafom, parobrodom i železnicom. Vek transformacije poljoprivrednih društava u industrijska i vreme istraživanja promenjivih odnosa ljudskih bića i prirode.
Vreme nastanka novih, nacionalnih država i osnivanja gradova. I na našim prostorima 19. vek je bio ispunjen burnim istorijskim događajima: borbama za oslobođenje i nezavisnost, idejnim i političkim borbama, u Vojvodini i širom Srbije, dominacijom panslavizma i kasnije nacionalističkih ideja.
Prateći ova dešavanja, a daleko od razvijenog zapada, iz provincije Otomanskog carstva, u Srbiju je polako prodirao modernizam.
Građani nisu više primitivni i neuki već obrazovana, srednja klasa, a industrijalizacija postaje zamajac promena. Prvih decenija 19. veka Srbija nije bila u centru interesovanja zapadnih Evropljana.
Naša književnost je u prvoj polovini XIX veka bila pod uticajem raznih filozofskih ideja i književnih pravaca i tražila puteve ka svojoj samostalnosti. Strani uticaji su bili nezaobilazni, tu mislimo na uticaj austrougarske, nemačke, ruske i francuske, a tek krajem veka i engleske književnosti.
Engleska književnost je došla do nas najkasnije, jer do osamdesetih godina nije bilo uslova za učenje engleskog jezika u školama. Prvi kurs za učenje ovog jezika otvoren je na Velikoj školi 1884.godine. Ko je god želeo da čita ili prevodi sa engleskog jezika morao je da se snađe preko posredničke literature, sa drugih jezika.
Laza Kostić, mali portret velikana srpskog romantizma
Zamislimo sada situaciju u kojoj jedan mladić neobičnih interesovanja, ogromne volje i entuzijazma objavi svoj prvi prevod sa engleskog jezika: u „Letopisu Matice srpske“ 1859. odlomak iz „Romea i Julije“ i u „Danici“odlomak iz istoimene drame.
Laza Kostić je u to vreme bio naš najobrazovaniji književnik.
Višu gimnaziju u Budimu pohađao je na nemačkom jeziku, a tokom svog bogatog radnog veka koristio je aktivno i odlično poznavao starogrčki, latinski, mađarski, grčki, nemački, francuski, engleski i ruski jezik.
Nije ni čudo što je prevodio Homerovu „Ilijadu“ sa originala, a doktorat pravnih i političkih nauka u Budimpešti odbranio na latinskom jeziku.
Književni istoričari kažu da je Laza Kostić književnik koji se bavio najraznovrsnijim temama i vanliterarnim radom u 19. veku. Zanimala ga je lingvistika, filozofija, književnost. Pisao je originalne drame, prozu, pesme, bio nepristrasan pozorišni kritičar, prevodio Šopenhauera, Ničea, Hegela.
Bavio se nacionalnim temama, politikom. Cenio je ulogu mašte u hramu nauke, poštovao nauku i govorio da „svaki pesnik treba da ima nešto i od filosofije, i obratno“ i stalo mu je do „ukrštaja razuma i mašte, računa i čuvstva, mozga i srca“.
Uvek otvorenog uma i duha, imao je neizmeran pesnički talenat. Njegova poetika je dijaloška. Laza nikad nije jednosmeran, njegovo mišljenje i postupak pisanja stihova su nekako višepolni, nema jednoličnosti.
Taj dijalog ga je pratio kroz ceo život. Uvek sumnja i dualizam, sudar načela i borba mišljenja. Takav je bio i kao prevodilac. Onaj divan stih iz „Santa Maria della Salute“ dovoljan je opis: „dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast„.
Uvek između kosmopolitizma i tradicije
Kostić se poziva na načelo „neujadnečenosti kvaliteta pesničkog prevoda“ i klasično pravilo „sa malo reči reći mnogo istine“. To je zahtev za strogim i sažetim izrazom u kome je rečima tesno, a mislima prostrano piše Miodrag Radović u knjizi „Laza Kostić i svetska književnost“.
Kostićev izbor pesnika koje je prevodio i čitao su činili velikani: Homer, Pindar, Dante, Šiler, Gete, Kalidas, Šekspir. Verovao je u bogatsvo našeg jezika i težio da prilagodi izraz i svaki stih u prevodu. Bio je svestan da se mora pratiti svetska literatura i da nacionalna književnost sama po sebi ne znači mnogo jer je „zasenjuje sjaj moćnih književnih sazvežđa“. Našao se u rascepu između kosmopolitske strasti i tradicije svoje države.
Prvi prevodi Šekspirovih dela. Uzori i uticaji
Bio je vrlo mlad kada je preveo odlomak „Romea i Julije“, imao je tek 18 godina. Kostić je kao što smo na početku rekli, imao izvrsno znanje mnogih jezika, a kasnije je počeo i sa učenjem engleskog jezika – najviše da bi mogao u originalu čitati Šekspirova dela.
U drugoj polovini 19. veka Šekspir je bio tema svih zemalja razvijene Evrope, najviše je prevođen na nemački jezik. Tako je Laza Kostić prve korake načinio uz nemačke prevode.
Od velike pomoći su mu bili i tekstovi nemačkih kritičara Gervinusa i Delijusa, kao i studija Viktora Igoa o Šekspiru.
Kostić željno istražuje život engleskog pisca, nastoji da pročita sve što može o njegovoj genijalnosti i životu. Ali zanimljivo je da nije pisao o Šekspiru, tek nekoliko crtica u par časopisa.
Kostić je mnogo čitao o istoriji Engleske, o vladarima, književnim uticajima engleskih pisaca tog doba. Slagao je deo po deo slagalicu od činjenica.
Tragao za načinom na koji bi mogao prigodno na srpski jezik prevesti stihove engleskog dramskog dela 16. veka. Pod uticajem Šekspira napisao je dramu „Maksim Crnojević“ i „Pera Segedinac“ na nov način – koristeći jampski pentametar u poeziji koja je do tad koristila samo trohej.
Njegove pesme iz istog perioda su smele, novog stila i metrike.
Snežana Kićović-Pejaković u tekstu „Laza Kostić i engleska književnost“ piše o ovim uticajima na njegove početke. Spominje kao Lazine uzore prve prevode Joakima Vujića iz 1805. (delovi „Bure“, odlomak iz „Mletačkog trgovca“ i „Kralja Lira“ iz 1825.), zatim „Banatski almanah“ 1927. (citat iz „Halmeta“), jedan Šekspirov aforizam u „Srpskom letopisu“ 1834.
Jovan Ristić je prevodio „Magbeta“ 1855. za knjigu „Šekspir u pričama“ Čarlsa Lemba.
Autorka piše da je taj period uopšte pod izvesnim uticajem velikog dramatičara. Sterija tada piše „Miloša Obilića“ pod utiskom čitanja Šekspira; Pera Todorović čita njegova dela svojim đacima, Jakov Ignjatović mu priznaje izvesne kvalitete, a časopis „Sedmica“ 1858. donosi neke nove i nepoznate vesti o slavnom pesniku.
Ali, sve su ovo bili samo odlomci, fragmetni prevedenih Šekspirovih dela. Tek je Laza Kostić pokrenuo veliki poduhvat prevođenja celih dramskih dela.
Rasprave o prevođenju Šekspirovih drama i kritike
Od rane mladosti Kostić je razmišljao i raspravljao o pitanjima šekspirologije. Na originalan i spontan način, nikad se nije libio da iznese svoje mišljenje, često se suprostavljajući suparničkim stavovima kojih je itekako bilo…
Srpski književni kritičar Bogdan Popović je nipodaštavao njegove prevode i javno prezrivo osudio njegov prevod „Hamleta“ objavljenog 1903. u Mostaru:
Kostić ne zna engleski, ne razume Šekspira i Hamlet ne liči na Šekspira ni po čemu sem po spoljašnjem podudaranju brojem stihova, prizora i likova. Njegov prevod je netačan i neprikladan, razliven i teško razumljiv.
Sam Kostić se u tekstu „Oko Romea i Julije“ u „Letopisu Matice srpske“ 1907. odbranio objašnjavajući zanos u radu i poteškoće pri prevođenju Šekspira rečima da on siromah doma ima samo jedan rečnik Muret-Sandersa, a g. Bogdan na raspoloženju ima sve nepregledne biblioteke hamletske i sve rečnike sveta.
Taj spor je dugo bio tema prepirke i netrpeljivosti dva književnika.
Možda Kostić nije dovoljno poznavao engleski jezik, ali je osećao pesničku metriku i ritam, i razumeo vrednost stihova Šekspira, te ove negativne osobine njegovih prevoda ne bi trebalo da ponište sve što je godinama radio.
Stanislav Vinaver piše o njegovim prevodima zaštitnički:
Laza uvek eksperimentiše, u želji da nešto što mu se čini neočekivano istakne, ma kojim sredstvom od onih koja mu stoje na raspolaganju. U najgorem slučaju menja padeže i rod.
Čini nezgodne elizije i sažimanja koja se nisu odomaćila u književnom jeziku.
Mi znamo da su Kostićevi stihovi na mahove izvrsni, bliski Šekspirovoj dikciji, u čudesnom spletu srspkih akcenata, poluakcenata i sprskih melodijskih preliva. Sve je to pokadkad oporo, i nemušto, razbarušeno, takav je Šekspir, takvi smo i mi – a takav naravno nije bio ispeglani Šekspir kada su ga prevodili u glatkom aleksandrincu za Francusku komediju.
Vujadin Milanović, autor knjige „Laza Kostić, prevodilac i kritičar Šekspira“ piše:
Kostić na prvom mestu naglašava Šekspirovu genijalnost u prikazivanju strasti u ljudskoj prirodi, u slikanju bujanja strasti i prikazivanju posledica koje snađu njegove junake obuzete strastima.
Iako glorifikuje Šekspira kao najvećeg tvorca u ljudskom rodu, mladi Kostić ga ne poistovećuje s Bogom, već ga smatra učiteljem i uzorom i pesnicima i svakom čoveku i narodu.
Dakle, ne pravi od njega ikonu kako su tvrdili Skerlić i Bogdan Popović. On ponire u njegove istorijske drame i nalazi u njima humanističke poruke.
Ljubav prema svom jeziku, pre svega
Svi kasniji autori koji su istraživali život i rad Laze Kostića, podvlače jedno: pesnik nije mogao pobeći od srpske savesti i rodoljublja. To je, veruje se, bila prepreka ka postizanju jednoobraznosti i vernosti prevoda stihova sa stranih jezika. Voleo je srpski jezik do te mere da ga je hvalio na svakom koraku: „izobilje i lepote akcenata, zanosa, naglasaka„, „najlepši od svih jezika„, „nijedan od živih evropskih jezika ne može s njim uporediti“.
Stanislav Vinaver u knjizi eseja „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ piše:
Verovao je u čudesne mogućnosti srpskog jezika i pored svih engleskih metričkih pravila, za srpske stihove se držao pravila „držati se uva“ koje će omogućiti neslućene prelive i polete.
Vinaver na jednom mestu slikovito objašnjava:
Ponekad se reč i slog produžava i transformiše u neku drugu, ima mudrolija i ludorija, prekida i spojeva, uvodi iznenadne reči, interpunkcije, menja pravac i smer rečima. Taj njegov jamb je u slogu dugačak, nenaglašen, drugi pak visok i naglašen, kao da je nagonski stvarao neki svoj jamb i deseterac.
Vinaver Lazin prevod drame „Ričard III“ smatra idealnim.
Delovi iz „Ričarda III“, nevezani:
„Ti Bože, stvori krv: osveti je!
Ti zemljo, piješ krv osveti je! Bez tebe zar?
Ne, pseto, čuj me, čuj! Ima i pak’o muka kakvih snos….“
„O, nek ih čuva dok ti sazre greh…zle savesti ti dušu grizo crv! “
„A sinovi čas u skok, čas u pad. To je čas plač, a čas u radost…“
„Romeo i Julija“
Julija:
„To nije zora, poznajem je ja:
Uzdahnu sunce, njegov uzdisaj
Lučonoša će noćas biti tvoj,
Do Mantove da svetli tebi put,
Još malo, diko, nije hitno još.“
Romeo:
„Ma nek me nađu, nek me ubiju;
Šta marim ja, kad samo hoćeš ti!
Pa nije, reć ću, ono zorin zrak,
Već mesečeva čela bledilo;
To nije diko, pesma ševina
Što probija nebesa nad nama:
Do stanka mi je, ne do polaska.
E zdravo, smrti! Hoće Juliјa-
Pa kako, dušo, zbori, nije dan!
Julija:
„….sad idi, idi, sve je vidnij’ zrak“
Romeo:
„Sve vidnij’ zrak, sve tamnij’ srcu mrak“.
Nama ostaje da u pesništvu Laze Kostića, kao i u njegovim prevedenim stihovima potražimo nadu, neki zrak svetlosti koji ga je obasjao i koji mi, sada i ovde, možda nikad nećemo osetiti i doživeti.
Jelena Gavrilović
Jelisaveta Milojević
Dodaj komentar