Ana Todorović Radetić
Piše: Ana Todorović-Radetić
S pravom možemo smatrati Vuka Draškovića jednim od naših najboljih živih književnika, pripovedača i besednika. To je ponovo dokazao i svojim najnovijim delom “Via Romana”, dirljivoj sagi o rascepu u čoveku koji pokušava da pomiri nespojivo, da umiri janičara u sebi, da ostvari ljubav o kojoj je sanjao.
Doktor Damjan Čavka opisuje svoje odrastanje u Jasenovu, predelu kršnom i divljem, u kom su mu najveću brigu zadavali gromovi koji su često udarali dok je napasao svoje stado. Siromašnom dečaku koji će uskoro krenuti u školu, grube vunene čakšire su derale kožu u svakodnevnom kilometarskom pesačenju, ali je ljubav prema knjizi ipak bila mnogo jača. Uživanje u “fijucima kosa za travu… u muzici kada bi kosci oštrili kose”, u ukusu kajmaka kog je uvek bilo malo, ostaće urezano u njegovom sećanju. Misleći da živi u nedođiji, dugo će još biti u zabludi o svom siromašnom rodnom kraju, “sakrivenom od sveta i neba”, sećajući ga se jednog dana sa setom.
Carski put, “Via Romana”, zauvek će promeniti njegov život. To neće biti samo put, tek bilo koji. To će biti prekretnica. Pre njega i posle njega ništa više neće biti isto.
Odrastanje u Titovoj Jugoslaviji oblikovaće njegovu mladost i srednje godine, čitav život. Ali će doneti i otrežnjenje onda kada se usudi da posumnja u ideale. Kada ga zabole moralna, socijalna, politička i kulturna nedela. Kada samopouzdanje i snagu da se suprotstavi počne da crpi iz svesti o sopstvenom identitetu.
“Tajna u zidu”, segment romana koji se izdvaja od ostatka, ne samo po stilu pisanja, već i po protagonistima, volšebna je priča unutar priče. Radnja se izmešta u vreme turske vladavine i janičara (Božidara) Arslana Ahmedovića, koji je u samom sebi “jedan rob, a drugi robu gospodar, jedan nevjernik a drugi ratnik za pravu vjeru. Sisali su mlijeko iste majke i jedan drugome, po baksuzluku, postali ljudi dušmani.” Upravo je ta poenta priče nit koja spaja sve junake u delu. Postresna ispovest janičara Arslana, napisana izvanrednim poetskim jezikom kroz koji se čuje eho minulih vremena, ne može, a da ne gane čitaoca duboko. Tom snažnom povesti o sudbini Božidara u otomanskoj imperiji i povratku u rodno Jasenovo i sam čitalac doživljava psihološko putovanje u nepoznate predele, dubine lične patnje, u unutrašnje krize identiteta i nemire od kojih srce puca na pola.
Naravno, priča o ljubavi, koja se ispreda od početka do kraja korica je ona prava, istinska, o kojoj se sanja, nada, od koje se umire. Damjan Čavka, gimnazijalac zaljubljen u Zejnu, muslimanku raskošne lepote i plahe naravi, završiće medicinu, zaradiće bogatstvo u Africi. I voleće Zejnu istim žarom kao u ranoj mladosti.
Turska, Jugoslavija, Afrika – tri zemlje opisane u jednoj priči, a u svakoj ista sudbina glavnih nam junaka. Nemir i čežnja, mentalni boj za osećanje pripadnosti. Janičar, ratnik, a senka od čoveka, bori se sa vetrenjačama, protiv drugih i protiv sebe u isti mah.
Roman je izuzetno slojevit i može se tumačiti na više nivoa – političkom, psihološkom, metaforičkom, autobiografskom. Puno je podela o kojima Drašković piše. O podeli na četnike i partizane. Na vernike i nevernike. Na socijaliste i demokrate. Na Muslimane, Srbe, Hrvate… Ali i o čovekovoj potrebi da se uzdigne iznad besmisla svih tih podela. I da pokaže, kada se podvuče crta, da iza svih tih podela stoje samo ljudi od krvi i mesa.
Не слажем се да је наш најбољи књижевник нити да има више смисла говорити о његовој уметности! Зашто? Зато што уметноист мора да изађе из дела човека и у делу човек, али то помениту господин није нити намерава да уради. Шта је уметник без пратње свога дела? Биће без савести. Данас много је књига, али мало оних које носе дух писца. О љубави је написано доста прича, што краћих што дужих, али многе су остале само на пуким увијањем суштине у „коре“ заплета. Потом, поменути господин изгубио је морални компас када говори о вери, јер је први покренуо расцеп Светог Тројства у нас Срба. Дакле, ако ће такав човек да говори о вери, онда нам не гине екуменизам и духовни пад.
@Darko, znaš kako, ne treba knjigu Via Romana posmatrati kao vid političkog nastupa. Mene dnevna politika ne zanima. Ako si čitao knjigu, ona ima književnu, umetničku i svakako dodatnu vrednost kroz jedno vanvremensko viđenje procesa na Balkanu.
Nek je Vuk živ i zdrav, da piše još više, mnogo je dobar pisac.
А коју то уметност носи Вук када су га се одрекли сами писци? Много је слаткоречивих људи, али смисаоно празних. Не може се поделити човек на мисли и дела, већ дела излазе из мисли, тј. речи. Сетимо се Библије и биће нам јасна повезаност. Човек који има дара да срочи текст али да то злоупотреби! Па оно дете у петом разреду има далеко бољи текст и писање од Вука у најбољим годинама. Из детета говори Животворност, а из овога ништавило.
Ajde molim te, gde su ti ostali pisci, baš me zanima da mi pokažeš tri koja toliko vrede. Mislim na žive pisce.
Ne sudi ljudima, ako se već pozivaš na Hrista!
А шта је критика а шта је суд? Немојмо мешати та два појма. Судити изискује и пресуду а потом акцију. Дакле, не узимам на се суд Божји, већ критику осталих писаца упућених Драшковићу. На жалост, данас имамо дириговане писце, екуменисте, међу којима предњачи дати господин. Он је оличење празнине духовне, са слаткоречивим садржајем. А ево далеко бољег писца, у ствари одличног:
Бајка о Части
У нека давна времена живеше људи бистрог ума и племените душе. Лутали годинама по различитим крајевима тражећи место за свој дом. Кад дођоше до Велике Реке, решише да ту и остану. Подигоше своје куће, направише своје село, и израдише велико, бројно и здраво потомство. Изабраше себи и краља по имену Разум. Добише и веру, језик и писмо. И тако настаде народ. Беше надалеко познат по својој честитости и мудрости.
Време је пролазило. Живот им беше богат. Али све што је добро, привуче и завидне људе. Из врло удаљених крајева, где су владале неслога и мржња, а краљица им била Завист, кренуше да нападају овај народ. Рушили су им куће, отимали децу, палили књиге …
Но, народ беше храбар и неустрашив. Зато Завист реши да убије Разум. Тако и би. Народ оста без краља те одлучи да власт припадне његовој жени. Она се звала Част. Имала је кћерку Слободу и сина Живот. И уместо да без разума народ пропадне, они су са Части постали још јачи. Част је владала поштено и достојанствено. Била је скромна, искрена и праведна. Кћерка јој је у свему помагала. Слобода је била најлепша девојка на свету и вољена у народу.
Nikola Borovcanin
Завист, већ бесна, покуша да убије и Част, али без успеха. Затим покуша да отме Слободу, али је и она била неухватљива. Народ их је добро чувао, баш као што се чува највећи завет предака. Но, Завист није мировала. Тражила је пут до зла. Тако наговори Живот да се одрекне мајке и сестре добијајући за узврат обећање – вечну славу и власт. Живот је поверовао. На превару затвори Част и Слободу у кутију заборава. Постаде краљ. Народ се уплаши новог краља јер Живот без Части и Слободе је Живот са страхом. Тада су истина и нада далеко, а туга и зло прве комшије. Завист је имала кћерку Лаж која се по наговору мајке уда за краља. Уз њу Живот постаде још суровији, а народ несрећнији. Живот и Лаж добише кћерку Превару и сина Заборава.
Дођоше још црњи дани. Народ је пропадао сваким даном све више. Од разумног, часног и слободног, остаде само преварени народ. И – заборављен.
Не прође много, а Завист одлучи да оде одатле јер више није имала на чему да им завиди. Са њом одоше и кћерка Лаж и унука Превара јер им је, овакав какав је, Живот досадио. Кад је краљ остао сам, са сином Заборавом, осети неизмерну тугу и покајање за оно што је учинио свом народу, те паде у постељу. Син се сажали над својим оцем те одлучи да нађе кутију заборава. Није је било тешко наћи.
Била је на путу, заборављена. Обрадовао се, али ју је узалуд покушавао да отвори. Седео је тужан данима поред очеве постеље надајући се да ће неким чудом оздравити.
Једног дана виде га мали дечак златне косе и упита га:
“Познајеш ли ти Част и Слободу?”
“Не, ја сам се родио после њих,” одговори Заборав, “али их познаје мој отац Живот.”
“Слушај ме добро,” рече златокоси, “ако желиш да Живот оздрави, мораш испунити три задатка-жеље. Тако ће се кутија заборава отворити.”
– Прва жеља: Учини да Живот заувек заборави на Завист, Лаж и Превару.
– Друга жеља: Врати народу Част и Слободу!
-Трећа жеља: Не дозволи да језик твог народа падне у заборав!
Заборав све тако учини, па се Живот изнова пробуди. Уз њега су и Част и Слобода живели дуго и срећно. Живе и данас али их треба чувати од кутије заборава.
Никола Боровчанин 6/1 ОШ Васа Чарапић,
Бели Поток код Београда, 27.01.2011.
@Darko, prvo procitajte knjigu pa je komentarišite. Pišite o knjizi, a ne o autoru knjige.