Транскрипција – прилагођено писање имена из страних језика

Пише: Наташа Живковић

Приликом превођења са неког живог језика на српски, између осталог, преводиоцима највише муке задају имена из страних језика. Tакође, то је један од проблема и за сваког лектора. Преводилац обично оставља име написано као и у изворном језику. Задатак лектора је да прилагоди писање.

Прилагођено писање имена из страних језика назива се транскрипција. Овај поступак је применљив и у ћирилици и у латиници. Поред њега, не треба изоставити ни изворно писање применљиво у латиници.

Током развоја писмености још од IX века јавља се потреба да се приликом превођења пренесу имена из тада грчког језика. Један од солунске браће, Константин, по замонашењу Ћирило, већ у првим преводима одлучио се за прилагођено писање. Доказ за коришћење транскрипције уместо изворног писања јесте његова азбука у коју није унео еквиваленте свих грчких слова. Касније, током развоја старословенског писма,  омогућено је изворно писање речи из грчких изворника и то онда када је успостављена ћирилица и у њу укључена сва грчка слова. Примена овог поступка тада постаје доминантна.

Стварање националних ћирилица доноси и примену транскрипције – прилагођеног писања имена. У латиничним правописима по правилу се имена пишу изворно.

Транскрипција има за циљ да се страно име што складније уклопи у наш израз, а при томе нисмо условљени којим писмом ћемо писати, односно штампати свој рукопис. Постоји потреба, нарочито у стручним текстовима, да се име, поред транскрибованог, испише изворно у загради или фусноти. А то се чини и онда када нисмо потпуно сигурни како бисмо га прилагодили нашем језику.

Грешке су честе у овом делу ортографске норме. Неретко новински чланци, као и преводи обилују оваквим грeшкама. На пример (исправно написани примери су подебљани, као и на крају текста):

Елвис Присли је Елвис Пресли;
Селма Хајек је Салма Хајек;
Енди Мареј је Енди Мари.

Прилагођено писање подразумева поштовање низа правила. У Правопису српског језика, у посебном одељку, донета су општа начела, као и особености транскрипције словенских имена и из појединачних језика: албанског, арапског, персијског, енглеског, италијанског, јапанског, кинеског, мађарског, пољског, португалског, румнуског, руског, скандинавских језика, француског, холандског, чешког и шпанског језика. Уз општа начела и опредељења, наглашене и ненаглашене самогласнике, сугласнике, правописне специфичности, у Правопису је дат низ примера и напомена. Табеларни прикази омогућују да одгонетнете и прилагодите писање сваког имена. Дати су и најфреквентнији примери. Ево неких занимљивих примера:

Имена из енглеског језика: глумац Denzel Washington и сви остали са тим презименом требало би да буду Вошингтон, а George Washington као и главни град САД-а који је по њему добио име задаржавају укорењено Вашингтон. У примеру Sawyer, aw (као и o, a и ou) замењује о, а y ј те бисмо написали Сојер, наравно и изговорили. Име и презиме познатог драмског писаца (William Shakespeare) пишемо и изговарамо Виљем Шекспир, мада би исправно било Вилијем Шекспир. Када је о овом аутору реч, прихватљиво је Виљем јер се под овим именом личност одраније усталила у српској култури. Презиме Fitzgerald бисмо написали Фицџералд иако су tz два одвојена гласа, чине целину у овој комбинацији па би их требало преносити као ц, а g, односно j, ge и dg као џ.

Имена из италијанског језика: без обзира то то како гласе правила транскрипције, уобичајена италијанска имена задржавају се у усвојеном облику, нпр.  Рим (Roma), Напуљ (Napoli), Тибар (Tevere), Трст (Trieste), Галилеј, односно Галилео Галилеи (Galileo Galilei), Кристифор или Кристоф Колумбо (Cristoforo Colombo).

Имена из руског језика: руски Большой театр се транскрибује у складу са правилима и то ль у љ, а й у ј, дакле Бољшој театар (с тим што треба водити рачуна о промени – Бољшог театра, у Бољшом театру); формант НИН у руским презименима преносимо као -ЊИН, нпр. Бу́нин (Буњин), Ле́нин (Лењин), Рахманинов (Рахмањинов)…

Када је реч о скандинавским језицима, транскрипција представља озбиљан део посла при превођењу, или пак лектури преведеног текста. У Скандинавији се говори осам језика: дански, норвешки, шведски, ферјарски, исландски, фински, лапонски и гренландски ескимски. Писмо је латинично у свим језицима. Интересантно је да се ферјарски језик говори на Ферјарским острвима, али и у делу Норвешке и Данске. Ферјарска острва је прилагођено писање за топоним који се изворно зове  Føroyar, а превод би био Овчија острва; нажалост, често се користи неправилан облик Фарска острва.

Имена из француског језика: крајње Т се не изговара и не пише, нпр. Godot (Годо); TH као Т, нпр. Édith (Едит), Thierry (Тјери); U се преноси као И, нпр. Dumas (Дима), Hugo (Иго), Luc (Лик), а не Дума, Уго, Лук како се често погрешно појављује. ILL или IL  иза самогласника као Ј, нпр. Breil (Бреј), Versailles (Версај), али  Marseille (Марсељ) што одговара фонетизму речи француског порекла детаљ, павиљон, фељтон…

Имена из шпанскиг језика:  у шпанским презименима често је слово Z које и преносимо као З, нпр. Веласкез, Запата, Мендоза, али има примера када се користи С као у примеру Сарагоса или се појављују варијанте Перез и Перес. Било би добро да то увек буде З и да се прихвати као норма без обзира на то што се при изговору изједначује са С, осим испред безвучних сугласника наводи се у Правопису. Иван Клајн истиче да се у шпанским именима погрешно транскрибује З уместо С, а исправно је Хосе, Хесус, Валпараисо.

Ако се у тексту који се преводи, на пример, са енглеског језика на српски нађу имена и презимена из неког другог језика, француског, чешког, румунског, италијанског, преводилац би требало  да правилно транскрибује имена на српски без обзира на то што преводи са енглеског, а властито име потиче из неког другог језика. Ако преводилац занемари транскрипцију, такве пропусте мора надоместити лектор. Зато ланац превод-лектура-коректура не треба прекинути.

Кроз наведене примере покушало се само илустровати како се решавају питања транскрипције. Скоро сви наведени примери су из Правописа Матице српске. Било би нужно држати се прописаних правила, а за језике који нису дати, савет је да се користи уобичајени облик, онај који је ушао у наш изражајни обичај.

Сент Петерсбург је Санкт Петербург.
Милан је Милано.
Латвија (Латвиа) је Летонија.
Георгија (Џорџија) је Грузија.