{"id":1478,"date":"2018-12-29T16:39:31","date_gmt":"2018-12-29T15:39:31","guid":{"rendered":"http:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/?p=1478"},"modified":"2025-08-19T23:47:50","modified_gmt":"2025-08-19T21:47:50","slug":"semantika","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/semantika\/","title":{"rendered":"Semantika – leksema, paradigmatski odnosi i leksi\u010dki spoj"},"content":{"rendered":"

Semantika se, kao deo lingvistike, tradicionalno defini\u0161e kao nauka o zna\u010denju re\u010di, fraza, re\u010denica, i tekstova<\/strong> (bilo celih ili njihovih delova). Semantika je termin koji se odnosi na prou\u010davanje zna\u010denja<\/strong>. Me\u0111utim, zna\u010denje mo\u017eemo posmatrati sa razli\u010ditith aspekata jezika.<\/p>\n

Zna\u010denje<\/strong> predstavlja\u00a0 najslo\u017eeniji i najrazu\u0111eniji predmet lingvisti\u010dkih istra\u017eivanja. Ono mo\u017ee da obuhvati i domen semantike<\/strong> i domen pragmatike<\/strong>. Pored njih, zna\u010denjskim pitanjima bave se i filozofija, psihologija, logika, semiotika, antropologija i neke savremene discipline, koje, svaka na svoj na\u010din i iz svoje perspektive stavljaju akcenat na neki deo ovog \u2019problema\u2019.<\/p>\n

Ona mo\u017ee imati vi\u0161e srodnih naziva, pa pored termina semantika<\/em>, prisutni su i termini semiologija<\/strong>, semiotika<\/strong><\/em> ili semasiologija<\/em><\/strong>. \u010cesto se svrstava nasuprot sintakse, i tada se mo\u017ee napraviti distinkcija gde je va\u017eno da semantika prou\u010dava \u0161ta<\/strong> ne\u0161to zna\u010di, dok sintaksa prou\u010dava oblike onoga \u010dime se ne\u0161to izra\u017eava.<\/p>\n

Ovoga puta bih se najpre osvrnula na leksi\u010dko zna\u010denje re\u010di<\/strong>.<\/em> Leksi\u010dko zna\u010denje predstavlja odre\u0111eni pojam, koji upu\u0107uje na odre\u0111ene realije i odaje neku reakciju po\u0161iljaoca i izaziva reakciju kod primaoca.<\/p>\n

Leksema<\/h2>\n

Tradicionalni pristupi zna\u010denju proisti\u010du iz racionalisti\u010dkog filozofskog usmerenja i mentalisti\u010dkog gledanja na stvarnost. Prema starijem tradicionalnom shvatanju, leksema slu\u017ei da bi se imenovao neki predmet u svetu oko nas.<\/p>\n

Leksema <\/strong>predstavlja monomorfemsku ili polimorfemsku, semanti\u010dku ili funkcijsku, jedinicu, s utvr\u0111enom fonolo\u0161kom i ortografskom formom, te morfosintakti\u010dkom funkcijom. Umesto op\u0161tije \u2018leksi\u010dke jedinice<\/strong>‘<\/em>, koja pored leksema obuhvata afikse i idiome, ovaj prikaz bi\u0107e usredsre\u0111en na leksemu, kao dominantnu leksi\u010dku jedinicu.<\/p>\n

Denotacija, konotacija i referencija<\/h3>\n

Mo\u017eemo razlikovati tri osnovna tipa leksi\u010dkog zna\u010denja: denotacija<\/strong>, konotacija<\/strong> i referencija<\/strong>.<\/p>\n

Denotacija<\/em> je obi\u010dno osnovno zna\u010denje neke lekseme koje se navodi u re\u010dnicima ili odnos izme\u0111u pojedina\u010dnih re\u010di i pojedina\u010dnih delova vanjezi\u010dkog sveta. Tako\u0111e, denotacija mo\u017ee izra\u017eavati stvarno postojanje: ku\u0107a, stolica; fiktivno postojanje: jednorog, an\u0111eo; teorijsko postojanje: neutron, atom i apstraktno postojanje: ljubav, sre\u0107a, empatija<\/a>…<\/p>\n

Konotacija<\/em> predstavlja dodatno zna\u010denje koje neke re\u010di dobijaju u odre\u0111eneim kontekstima. Ona mo\u017ee biti neutralna<\/em>: deca; pozitivna<\/em>: de\u010dica i negativna<\/em>: de\u010durlija. Postoje lekseme koje, recimo, imaju istu denotaciju, a razli\u010ditu konotaciju: mr\u0161av i \u017egoljav, plav i modar, barjak i zastava.<\/p>\n

Razlika izme\u0111u denotacije i konotacije je ta \u0161to denotacija predstavlja neutralan opis obele\u017eja nekog pojma<\/strong>, a konotacijom iskazujemo svojstva koja izazivaju posebne emocije<\/strong>, te ona predstavlja afektivno zna\u010denje.<\/p>\n

Hiponimija, homonimija, antonimija i sinonimija<\/h3>\n

Veoma je va\u017eno ista\u0107i paradigmatske leksi\u010dke odnose u koje stupaju re\u010di iste vrste. Postoji nekoliko\u00a0tipova paradigmatskih odnosa: uklju\u010denost smisla<\/strong>–hiponimija<\/em>; uporedivost forme<\/strong>–homonimija<\/em>; istovetnost smisla<\/strong>–sinonimija<\/em> i suprotnost smisla<\/strong>–antonimija<\/em>. Sve njih \u0107emo samo pomenuti, bez op\u0161irnije elaboracije njihovih podvrsta.<\/p>\n

Hiponimija<\/em> je odnos u kom cela semantika hiperonima (smisao odre\u0111ene lekseme) ulazi u semantiku hiponima (smisao podre\u0111ene lekseme). Primer za ovu pojavu: HRANA-hiperonim,VO\u0106E, MESO-hiponimi.<\/p>\n

Homonimija<\/em> je odnos me\u0111u re\u010dima koje imaju iste oblike, a potpuno razli\u010dita zna\u010denja. Uslovi za razvijanje homonimije su da re\u010di moraju imati razli\u010dita zna\u010denja, isti fonemski sastav, moraju se pisati isto i biti iste vrste re\u010di: pa\u0161a (turska titula<\/a>) i pa\u0161a (ispa\u0161a), odu\u017eiti (vratiti dug) i odu\u017eiti (na\u010diniti duga\u010dkim), kosa (vlas) i kosa (oru\u0111e).<\/p>\n

Sinonimija <\/em>je semanti\u010dki odnos izme\u0111u dve ili vi\u0161e leksema koje pripadaju istoj vrsti re\u010di i imaju razli\u010dite izraze, a sadr\u017eaji im se podudaraju potpuno ili delimi\u010dno: infekcija-zaraza, ljiljan-krin, ku\u0107a-dom…<\/p>\n

Antonimija <\/em>\u00a0je leksi\u010dko-semanti\u010dka pojava zna\u010denjske suprotnosti dve lekseme. Re\u010di koje stupaju u antonimske odnose moraju biti iste vrste re\u010di, moraju biti u istom kontekstu, \u010desto se koriste u jeziku i moraju biti u suprotnosti: dan-no\u0107, blizu-daleko, ispod-iznad, crn-beo, debeo-mr\u0161av…<\/p>\n

Sama semantika se ne mo\u017ee objasniti ni bez osvrta na sintagmatske leksi\u010dke spojeve \u010dije poznavanje i prepoznavanje tako\u0111e predstavlja deo znanja o jeziku komunikatora.<\/p>\n

Leksi\u010dki spoj – \u010dinioci<\/h2>\n

Leksi\u010dkim spojem<\/em><\/strong> se naziva uobi\u010dajena i redovna pojava jedne lekseme u odnosu s bar jo\u0161 jednom, unutar sintagme ili re\u010denice. Leksi\u010dki spojevi predstavljaju oblast u kojoj je me\u0111uodnos leksikona i gramatike najjasnije i najsna\u017enije izra\u017een. Sadr\u017einski, funkcijski i formalno<\/a>, svi ovakvi spojevi \u010dine manje ili vi\u0161e kompaktnu celinu. Stepen kompaktnosti nekog leksi\u010dkog spoja uslovljavaju slede\u0107a tri \u010dinioca: zamenljivost<\/strong>, postojanost<\/strong> i prozirnost<\/strong>.<\/p>\n

Kao naj\u010de\u0161\u0107i leksi\u010dki spojevi u srpskom jeziku javljaju se kolokacije i idiomi. <\/strong>Jasnu i o\u0161tru liniju razgrani\u010denja izme\u0111u kolokacija i idioma nije mogu\u0107e postaviti, s obzirom na okolnost da delovanje sva tri svojstva nije uvek podjednako i ravnomerno izra\u017eeno. Tako mo\u017eemo imati kolokacije koje naginju ka idiomatizovanosti, bar po jednom od\u00a0navedenih svojstava, ali i obrnuto.<\/p>\n

Zamenljivost<\/strong> se odnosi na mogu\u0107nost zamene pojedinih leksema unutar celine drugim leksemama srodnog zna\u010denja.<\/p>\n

Postojanost<\/strong> se odnosi se na mogu\u0107nost podvrgavanja celine transformacijama (broj, glagolsko vreme\/vid\/stanje, promena morfosintakti\u010dke klase, tematska organizacija re\u010denice, itd.) ili modifikacijama u vidu pridevskih, prilo\u0161kih i ostalih dopuna. Mo\u017eemo razlikovati spojeve s prelazima od relativno visoke do relativno slabe postojanosti.<\/p>\n

Prozirnost<\/strong> se odnosi na stepen predvidljivosti smisla celine. Razlikuju se spojevi s prelazima od prozirnih do neprozirnih.<\/p>\n

Kolokacija<\/strong> predstavlja uobi\u010dajen, a ponekad i redovan, dvo\u010dlani spoj jedne lekseme s nekom drugom, unutar odre\u0111ene sintakti\u010dke jedinice \u2013 sintagme ili, ne\u0161to re\u0111e, re\u010denice: piti kafu, jaka kafa, ili, kao slo\u017eena kolokacija: piti jaku kafu. Njih obi\u010dno karakteri\u0161e mogu\u0107a zamenljivost i relativno slaba postojanost i prozirnost u zna\u010denju.<\/p>\n

Idiomom <\/strong>se naziva redovan, a ponekad i sistematski, spoj najmanje dve lekseme, a \u010desto vi\u0161e njih, kako semanti\u010dkih tako i funkcijskih, unutar odre\u0111ene sintagme ili re\u010denice: lukav kao lisica, praviti od komarca magarca, tiha voda breg roni…<\/p>\n

Svi termini i pojmovi predstavljeni u ovom izlaganju, samo su skelet jedne op\u0161irne nu\u010dne discipline, o kojoj bismo mogli govoriti veoma dugo, i sa velikog broja aspekata.<\/p>\n

I kao \u0161to smo na po\u010detku i istakli, lingvisti nisu jedini istra\u017eiva\u010di koji su zainteresovani za semantiku<\/strong>. To podru\u010dje tako\u0111e zanima i filozofe i psihologe, te je veoma te\u0161ko povu\u0107i jasnu granicu koja bi nam pokazala kada semantika izlazi iz okvira lingvistike i prelazi u interesno polje filozofije i psihologije.<\/p>\n

Spomenu\u0107u i jednu zanimljivost. Kad je u pitanju kvalitativna analiza tekstualnih sadr\u017eaja\u00a0sa namerom upore\u0111evanja i rangiranja<\/strong>, velike korporacije poput Gugla su razvile sofisticirane algoritme za kontrolu kvaliteta i merenje vrednosti i ta\u010dnosti napisanog koja se naziva on page optimizacija<\/a>.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Semantika se, kao deo lingvistike, tradicionalno defini\u0161e kao nauka o zna\u010denju re\u010di, fraza, re\u010denica, i tekstova (bilo celih ili njihovih delova). Semantika je termin koji se odnosi na prou\u010davanje zna\u010denja. Me\u0111utim, zna\u010denje mo\u017eemo posmatrati sa razli\u010ditith aspekata jezika. Zna\u010denje predstavlja\u00a0 najslo\u017eeniji i najrazu\u0111eniji predmet lingvisti\u010dkih istra\u017eivanja. Ono mo\u017ee da obuhvati i domen semantike i domen […]<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":1905,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"jetpack_post_was_ever_published":false,"_jetpack_newsletter_access":"","_jetpack_dont_email_post_to_subs":false,"_jetpack_newsletter_tier_id":0,"_jetpack_memberships_contains_paywalled_content":false,"_jetpack_memberships_contains_paid_content":false,"footnotes":"","jetpack_publicize_message":"","jetpack_publicize_feature_enabled":true,"jetpack_social_post_already_shared":true,"jetpack_social_options":{"image_generator_settings":{"template":"highway","default_image_id":0,"font":"","enabled":false},"version":2}},"categories":[4],"tags":[],"class_list":["post-1478","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-finese"],"aioseo_notices":[],"jetpack_publicize_connections":[],"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-content\/uploads\/2013\/10\/1230575-scaled.jpg","jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_shortlink":"https:\/\/wp.me\/p7Xlcj-nQ","post_mailing_queue_ids":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1478","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1478"}],"version-history":[{"count":3,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1478\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1482,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1478\/revisions\/1482"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1905"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1478"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1478"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1478"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}