{"id":1599,"date":"2019-10-24T21:25:06","date_gmt":"2019-10-24T19:25:06","guid":{"rendered":"http:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/?p=1599"},"modified":"2019-10-24T23:56:44","modified_gmt":"2019-10-24T21:56:44","slug":"glumci-govore-istinom","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/glumci-govore-istinom\/","title":{"rendered":"Glumci govore istinom"},"content":{"rendered":"

Tekstovi koje objavljujemo na ovom mestu i ovom prilikom, ljubaznim ustupanjem prostora urednice Ane Todorovi\u0107 Radeti\u0107, „Prevodilac kao bakljono\u0161a“, Aleksandra Nikoli\u0107a i „Glumci govore istinom“, Had\u017ei Nenada Mari\u010di\u0107a, \u0161tampani su, po pozivu, u knjizi Ra\u0161\u010ditavanja \u0160ekspira<\/a>. Soneti<\/em>, autora Jelisavete Milojevi\u0107 (Beograd: Filolo\u0161ki fakultet, 2018). Ove radove,\u00a0 \u010dinimo dostupnim \u0161iroj javnosti a sa plemenitom namerom, misionarskom, da dragocene poruke ovih tekstova do\u0111u do \u0161to ve\u0107eg broja ljudi sa kojima mislimo da \u0107e do\u0107i u rezonancu. Kroz prevodio\u010devo so\u010divo delo autora dolazi do reditelja i glumca a bez uzajamne interakcije mnoge tajne umetnosti \u2013 rediteljske, gluma\u010dke i prevodila\u010dke\u00a0 „ostaju skrivene ne dobiv\u0161i \u0161ansu da se me\u0111usobno pro\u017emu i tako stvore novu vrednost“ (A. Nikoli\u0107, „Prevodilac kao bakljono\u0161a“). Neka ovi tekstovi podstaknu ovakve interakcije!<\/p>\n

Jelisaveta Milojevi\u0107
\nBeograd, 6. oktobar 2019.<\/p>\n

Had\u017ei Nenad Mari\u010di\u0107<\/strong>\u00a0<\/strong><\/p>\n

GLUMCI GOVORE ISTINOM<\/strong><\/p>\n

 <\/p>\n

Glumci sonete govore istinom. Mo\u017ee li se do te istine do\u0107i kakvim utvr\u0111enim putem? Neko \u0107e re\u0107i da je za to dovoljno samo nadahnu\u0107e, da svako druga\u010dije do\u017eivljava pesnikove re\u010di. Da li je to zaista tako? Posle dve godine posve\u0107enog rada, shvatio sam da smo, do gotovo svakog snimljenog soneta do\u0161li na isti na\u010din. Zaista sam uvideo da postoji jedan\u00a0 isti proces koji se odvija pred nama i u na\u0161im bi\u0107ima, dok tra\u017eimo ton koji bi nas sve u studiju doveo, kroz oblake, preko zvezda,\u00a0do samog \u0160ekspira. Mo\u017eda ovo zvu\u010di suvi\u0161e romanti\u010dno, i deluje kao da se radi samo o emotivnom stanju istra\u017eiva\u010da, ali je u pitanju igra uma koja je uvek prolazila \u010ditav krug i zavr\u0161avala se u onoj ta\u010dki gde je i po\u010dela \u2013 u \u0160ekspirovo vreme, u iskri\u00a0 njegove ideje.<\/p>\n

Kada sam pred kraj studiranja pitao profesora Predraga Baj\u010deti\u0107a da li mogu da radim za diplomski rad jedno \u010cehovljevo delo, on mi je odgovorio potvrdno, ali je naglasio da \u0107u morati da upoznam \u010cehova bolje nego \u0161to je on sam sebe poznavao. Razumeo sam njegovu poruku. Zato sam i ovoga puta\u00a0 morao da se vratim nekoliko stole\u0107a unazad, kako bih prona\u0161ao impuls iz kojeg je proizlazilo pesnikovo rasko\u0161no delo.<\/p>\n

Englesko kraljevstvo je devedesetih godina 16. veka i dalje slavilo veliku pobedu nad \u0161panskom „nepobedivom armadom“ iz 1588, gra\u0111ani u\u017eivaju zlatno doba,\u00a0slobodne parcele u Londonu bivaju preko no\u0107i naseljene pozori\u0161tima. Ba\u0161 u to vreme, Vil, mladi glumac, op\u010dinjen je\u00a0Londonom \u2013 tre\u0107im najve\u0107im gradom u Evropi. Jedan od skoro 200000 stanovnika tog neobi\u010dnog, renesansnog velegrada, postaje va\u017ean \u010dlan gluma\u010dkih trupa i pru\u017ea teatru celo svoje bi\u0107e. Vek nakon Gutenbergovog otkri\u0107a \u0161tampanih slova, knjige postaju dostupne\u00a0 svima, odnosno onima koji mogu da ih plate. Mlad svet Londona, u kojem je \u017eivotni vek u proseku dosezao najvi\u0161e do trideset pete godine, sada je u prilici ne samo da \u010dita pri\u010de o drevnim vremenima, ve\u0107 i da vidi na sceni ono \u0161to je nekada davno zapisano, pro\u017eivljeno. Kultura postaje popularna, pru\u017eaju\u0107i\u00a0 vi\u0161e od obi\u010dne zabave, dozivaju\u0107i u\u00a0pozori\u0161ta sve stale\u017ee, \u010desto \u010dak i vi\u0161e\u00a0od hiljadu ljudi.<\/p>\n

Razumev\u0161i zanos ljudi toga vremena,\u00a0 tog endemskog doba u istoriji pozori\u0161ta, razumeo sam i \u0160ekspirove sonete. Slike koje nam se stvaraju pred o\u010dima, dok zami\u0161ljamo to vreme, kao da podse\u0107aju na sedamdesete i osamdesete godine dvadesetog veka, kada je pop kultura dala svoje pesnike, knji\u017eevnike, muzi\u010dare, poklanjaju\u0107i uzgred razvrat i hedonizam kao svoj neodvojivi deo. Soneti \u010ditaoca, ili u na\u0161em\u00a0 slu\u010daju slu\u0161aoca,\u00a0 prizivaju sebi skoro hipnoti\u010dki\u00a0 i nedvosmisleno vode kroz takvo vreme umetni\u010dkih vrtoglavica i neobi\u010dnih ljubavi, u kojima se slavi ne samo \u010dovek, ve\u0107 i priroda, svaka tvar, ali i nebo nad njima, sunce, zvezde, pa \u010dak i duboki ponor. Ovo poslednje,\u00a0 pi\u0161\u010devim ve\u0161tim zahvatima uvek biva krunisano re\u0161enjem, ve\u010dno\u0161\u0107u, neprolazno\u0161\u0107u. Poput molitve nad onim koji odlazi, soneti daju zemlji ono \u0161to joj\u00a0 pripada, i\u00a0 \u0161ire ruke nebu kao ve\u010dnom izbavitelju.<\/p>\n

Majske ve\u010deri 2012. godine, igraju\u0107i u Glob teatru (Globe Theatre, London), u trenutku kad je na\u0161a predstava (Henri VI<\/em>,\u00a0ansambl Narodnog pozori\u0161ta u Beogradu, reditelj Nikita Milivojevi\u0107)\u00a0 <\/em>bila obasjana bakljama jer je vedro plavetnilo\u00a0 zamenila no\u0107, kao da su svi u publici postali ljudi nekog drugog vremena, kao da je samo vreme promenilo svoje ime. \u010cinilo mi se da je pesnik tu, da \u0161eta me\u0111u gledaocima, trude\u0107i se da ne remeti glumce na sceni. To iskustvo dalo mi je sigurnost da se prihvatim sonetnog izazova, koji ni jednog trenutka nije obe\u0107avao brz zavr\u0161etak. Nakon \u0161to sam ma\u0161tom i umetni\u010dkim\u00a0 bi\u0107em osetio deli\u0107 \u0160ekspirovog vremena i prostora, sonete sam\u00a0u po\u010detku gledao kao zagonetke, ne dozvoliv\u0161i sebi da ih govorim dok ih ne rastuma\u010dim sa prevodiocem.<\/p>\n

Ukoliko \u017eelimo da dopremo do ne\u010dijeg srca, taj mora dobro da razume na\u0161e re\u010di. Novi prevod profesora Jelisavete Milojevi\u0107 upravo zbog toga ima neprocenjivu vrednost. Sada je bio zadatak da dobro protuma\u010dim o \u010demu govori sonet, koji \u0107e neposredno potom da bude snimljen. Re\u010di su u novom prevodu\u00a0 ve\u0107 jasnije govorile o pi\u0161\u010devoj ideji. Pesni\u010dki dar profesorke Milojevi\u0107 nije izostao ni u razgovorima sa mnom. Morali smo pred snimanje da uklju\u010dimo sva na\u0161a skrivena bi\u0107a; istori\u010dara, glumca, pesnika i prevodioca. Nismo dozvolili da stihovi budu izgovoreni samo zahvaljuju\u0107i trenutku u kojem \u0107e zavladati inspiracija. Zato je usledila tre\u0107a faza stvaranja, nakon traganja za \u0160ekspirovim vremenom i odgonetanja njegovih pesni\u010dkih zamisli ili\u00a0poruka. Taj deo mo\u017ee se nazvati preobra\u017eajem, od glumca koji izgovara stihove, preko transformacije u drugu li\u010dnost, u duh pesnika, do krajnjeg cilja koji je sama misao, odnosno\u00a0 ideja. Isti\u00a0 put prelazi i onaj koji slusa knjigu soneta. U po\u010detku je re\u010d, a na posletku nadahnu\u0107e. Upravo ona iskra od koje je sve po\u010delo, ona snaga koja ne pripada \u010doveku, ve\u0107 samo prolazi kroz njega i obasjava vekove.\u00a0Vi\u0161e od \u010detiri stotine godina \u0160ekspirove re\u010di pronalaze na\u010din da uzburkaju na\u0161u du\u0161u, uspevaju da nam daju znak da nismo satkani samo od krvi i mesa, ve\u0107 da poput vetra, u nama postoji ne\u0161to nevidljivo i goni nas da volimo, ma\u0161tamo, nadamo se i verujemo.<\/p>\n