{"id":1627,"date":"2020-06-01T11:54:43","date_gmt":"2020-06-01T09:54:43","guid":{"rendered":"http:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/?p=1627"},"modified":"2022-12-06T17:43:58","modified_gmt":"2022-12-06T16:43:58","slug":"tri-lica-pripovedaca","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/tri-lica-pripovedaca\/","title":{"rendered":"Tri lica pripoveda\u010da"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Dijana Jelenkov<\/strong><\/p>\n

\u201eNa hiljadu raznih jezika, u najraznoli\u010dnijim uslovima \u017eivota, iz veka u vek (…) ispreda se pri\u010da o sudbini \u010dovekovoj, koju bez kraja i prekida pri\u010daju ljudi ljudima. Na\u010din i oblici toga pri\u010danja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pri\u010dom i pri\u010danjem ostaje, a pri\u010da te\u010de dalje i pri\u010danju kraja nema\u201c, rekao je u svom govoru na dodeli Nobelove nagrade u Stokholmu veliki knji\u017eevnik Ivo Andri\u0107. Ipak, i pored potrebe za stvaranjem, napisati pri\u010du vrednu \u010ditanja nije uvek lako, i name\u0107e piscu brojna pitanja \u2013 ne samo \u0161ta u pri\u010di i pri\u010dom namerava re\u0107i, ve\u0107 i na koji na\u010din i u kom obliku to \u017eeli u\u010diniti, te kome \u017eeli da poveri va\u017ean zadatak da samu pri\u010du ispri\u010da \u010ditaocu.<\/p>\n

Kako je to izbor lica \u2013 naratora<\/strong>, odnosno pripoveda\u010da<\/strong> koji \u0107e preneti pri\u010du \u010ditala\u010dkoj publici<\/a> bitan \u010dinilac za oblikovanje samog teksta? Napravimo na\u010das slede\u0107u paralelu \u2013 ako bi prisutni u jednoj pozori\u0161noj sali<\/a> dobili zadatak da opi\u0161u izvo\u0111enje predstave, dobijeni \u201eizve\u0161taj\u201c razlikovao bi se u zavisnosti od pozicije u kojoj se nalazi \u201epripoveda\u010d\u201d. Glumac, prirodno, odli\u010dno poznaje sopstvena ose\u0107anja i misli za vreme svog performansa i ima uvid u pona\u0161anje drugih glumaca na bini; ipak, poseduje i izvesna ograni\u010denja, te ne mo\u017ee, recimo, znati \u0161ta u nekom trenutku radi osoba koja mu trenutno nije u vidokrugu. Gledalac, pak, kao posmatra\u010d sa strane, ima bolju preglednost \u010ditave scene i svega \u0161to se na njoj de\u0161ava. Tako\u0111e, svoj prikaz datog izvo\u0111enja mogao bi dati i re\u017eiser, koji ne samo da posmatra de\u0161avanja na sceni, ve\u0107 dobro poznaje i glumce sa kojima je radio, kao i tekst na kome je zasnovana pozori\u0161na predstava.<\/p>\n

Na sli\u010dan na\u010din, isti narativni tekst \u2013 kratka pri\u010da, novela, pripovetka ili roman, dobi\u0107e druga\u010diji oblik i ostaviti druga\u010diji utisak na \u010ditaoca u zavisnosti od pripoveda\u010da koji \u0107e je ispri\u010dati, odnosno od perspektive<\/strong> ili ta\u010dke gledi\u0161ta<\/strong> koju \u0107e autor odabrati za dato delo. Jo\u0161 u 18. veku romani su naj\u010de\u0161\u0107e pisani iz dve pozicije naratora: kao pripovedanje u prvom licu (tzv. Ich forma) i pripovedanje u tre\u0107em licu (Er forma), a pored navedenih, mo\u017eemo izdvojiti i naraciju u drugom licu. Koje su to bitne osobenosti navedenih na\u010dina na koje se mo\u017ee ispri\u010dati jedna pri\u010da?<\/p>\n

Pripovedanje u prvom licu<\/h2>\n

Pripovedanje u prvom licu<\/strong> sasvim je prirodan izbor ako, na primer, zapisujemo svoje li\u010dne do\u017eivljaje u vidu dnevnika. U prvom licu govorimo o doga\u0111ajima koji su nam bliski, koje smo kao neposredan u\u010desnik sami pro\u017eiveli (u navedenom \u201epozori\u0161nom\u201c primeru, na ovaj na\u010din pri\u010du bi ispri\u010dao glumac koji u\u010destvuje u predstavi). Pripovedanje u prvom licu u knji\u017eevnom svetu mo\u017ee biti povereno razli\u010ditim subjektima \u2013 u ulozi naratora mo\u017ee se na\u0107i sam autor, koji mo\u017ee ali i ne mora biti deo sveta knji\u017eevnog dela, kao i neki od likova, u\u010desnika u pri\u010di. Ako odlu\u010dimo da napi\u0161emo pri\u010du ili roman na ovaj na\u010din, time stvaramo efekat pro\u017eivljenosti<\/strong> i dramati\u010dnosti<\/strong>, utisak da su tako ispri\u010dani do\u017eivljaji ne\u0161to \u0161to se nekome zaista dogodilo. Ipak, kao \u0161to \u0107e svako kome je data mogu\u0107nost da prepri\u010da doga\u0111aj u kome je u\u010destvovao dati svoje li\u010dno vi\u0111enje situacije, koje se mo\u017ee razlikovati od osobe do osobe, tako i pripovedanje iz prvog lica u knji\u017eevnom delu nosi sa sobom zna\u010dajnu dozu subjektivnosti<\/strong>. Narator donosi pri\u010du iz svoje li\u010dne perspektive, te \u010ditalac tako dobija njegovu verziju pri\u010de (kojoj mo\u017ee ali ne mora da veruje), pri \u010demu na specifi\u010dan na\u010din biva \u201euvu\u010den\u201c u svet knji\u017eevnog dela \u2013 govore\u0107i iz \u201eja\u201c pozicije, narator stvara neku vrstu intimizacije, otvaraju\u0107i \u010ditaocu vrata u svoj li\u010dni svet.<\/p>\n

\u201ePrisiljen sam progovoriti jer su ljudi od nauke odbili poslu\u0161ati moj savet ne znaju\u0107i za\u0161to. Potpuno protiv svoje volje iznosim razloge za protivljenje tom nameravanom osvajanju Antarktika (…) A jo\u0161 sam vi\u0161e nerad jer bi moje upozorenje moglo biti uzaludno\u201c \u2013 ovako po\u010dinje svoj roman \u201eU planinama ludila\u201c \u010duveni ameri\u010dki pisac horora i fantastike Hauard F. Lavkraft. Uvode\u0107i nas u pri\u010du u prvom licu i iz perspektive junaka, autor \u010ditaocu daje jednu verziju doga\u0111aja, \u010dime pove\u0107ava nivo napetosti pri \u010ditanju, navode\u0107i ga da ose\u0107a neizvesnost u pogledu istinitosti svega opisanog.<\/p>\n

Na neke efekte koje mo\u017eemo posti\u0107i ovakvom ta\u010dkom gledi\u0161ta ukazuje i kanadska spisateljica Margaret Atvud \u2013 kada kreiramo naratora u prvom licu koji zna vi\u0161e od \u010ditaoca, ali namerno zadr\u017eava za sebe odre\u0111ene informacije kako bi njime manipulisao, stvorili smo tzv. nepouzdanog naratora<\/strong>, ka\u017ee ona u svom tekstu o perspektivama naracije na sajtu masterclass.com. Tako\u0111e, ukoliko dovedemo pripoveda\u010da u \u201cja\u201d formi u poziciju da zna manje i od \u010ditaoca i od ostalih likova u pri\u010di, uplovili smo u vode komedije i stvorili odre\u0111enu komi\u010dnu ironiju<\/strong>.<\/p>\n

Ich forma mo\u017ee biti posebno zanimljiva i izazovna i u situacijama u kojima se kao narator pojavljuje lik specifi\u010dnog psihi\u010dkog ili du\u0161evnog stanja, koji sam po sebi poseduje vi\u0111enje sveta druga\u010dije od uobi\u010dajenog. Doga\u0111aji prikazani na ovaj na\u010din \u0107e za \u010ditaoca biti upe\u010datljiviji i sna\u017eniji nego da su ispripovedani u tre\u0107em licu. Setimo se, na primer, \u010duvenog romana \u201eBuka i bes\u201c ameri\u010dkog knji\u017eevnika Vilijama Foknera, koji radnju prikazuje iz perspektive \u010detvoro junaka \u2013 jedan od njih je i mentalno zaostali Bend\u017eamin, \u010dije vi\u0111enje doga\u0111aja saznajemo iz njegovog toka svesti. Naravno, u sli\u010dnim \u201eeksperimentima\u201c valja biti posebno obazriv, kako te\u017enja ka efektu ne bi skliznula u nerazumljivost i besmisao.<\/p>\n

Pisanje sa ta\u010dke gledi\u0161ta prvog lica name\u0107e piscu i izvesna ograni\u010denja<\/strong> \u2013 pre svega, budu\u0107i da je narator samo jedan od u\u010desnika, on nema apsolutan uvid u celokupnu situaciju, te \u010desto ne mo\u017ee znati o \u010demu drugi likovi razmi\u0161ljaju i zbog \u010dega se pona\u0161aju na odre\u0111eni na\u010din, niti mo\u017ee poznavati doga\u0111aje koji su vremenski ili prostorno daleko od njega. Drugim re\u010dima, subjektivnost ovakvog pripovedanja neminovno nosi sa sobom i ograni\u010denu vizuru.<\/p>\n

Iako je ovo \u010dest oblik pripovedanja u narativnim delima uop\u0161te, zbog utiska pro\u017eivljenosti i \u010dinjenice da lako pobu\u0111uje i \u201edr\u017ei\u201c pa\u017enju \u010ditalaca, tzv. Ich forma veoma \u010desto se primenjuje i u knji\u017eevnosti namenjenoj deci.<\/p>\n

Kori\u0161\u0107enje drugog lica<\/h2>\n

Kori\u0161\u0107enje drugog lica<\/strong> tako\u0111e se mo\u017ee sresti u oblikovanju knji\u017eevnog dela, mada nema tako \u0161iroke mogu\u0107nosti primene kao preostale dve forme. Postoje knji\u017eevne vrste koje same po sebi \u201etra\u017ee\u201c ovakvo obra\u0107anje, kao \u0161to je na primer epistolarna forma, odnosno pismo \u2013 kao tekst koji je neposredno usmeren ka drugoj osobi<\/strong>, pismo \u0107e nas prirodno navesti da se njegovom primaocu obra\u0107amo sa ti <\/em>ili vi <\/em>i na taj na\u010din usmeravamo ka njemu sadr\u017eaj teksta. Ipak, situacija je ne\u0161to druga\u010dija sa kratkom pri\u010dom, novelom ili romanom, gde je \u010desto jako te\u0161ko, a donekle i neprirodno, postaviti celu pri\u010du na ovaj na\u010din \u2013 mnogo je prakti\u010dnije i efektnije kombinovati naraciju u drugom licu sa drugim formama pripovedanja. \u0160ta time posti\u017eemo? Obra\u0107aju\u0107i se neposredno samom \u010ditaocu u odre\u0111enom segmentu teksta, dodatno pobu\u0111ujemo njegovu pa\u017enju, stvaramo u njemu ose\u0107aj da je i sam deo sveta knji\u017eevnog dela, navode\u0107i ga da \u017eivo zamisli datu situaciju i, \u0161tavi\u0161e, samog sebe u njoj. Tako, na primer, unose\u0107i u svoj tekst pripovedanje u drugom licu, Momo Kapor u romanu \u201eFoliranti\u201c uzima \u010ditaoca za ruku i odvodi ga me\u0111u svet koji \u0161eta beogradskim ulicama:<\/p>\n

\u201eI evo, posle onog tako briljantnog po\u010detka \u0161etnje po Knez-Mihailovoj, kada zakora\u010dite na njen ugla\u010dani trotoar kod ‘Ruskog cara’ puni slatkih o\u010dekivanja da \u0107e se dogoditi ne\u0161to izuzetno (…), izme\u0111u tog po\u010detka, dakle, i onog tako tu\u017enog okreta gore na vrhu ulice gde se ona uliva u Kalemegdan, tog besmisleno tupog okreta na potpetici, kada ste ve\u0107 na\u010disto da vam se ne\u0107e ni\u0161ta lepo desiti pa ponavljate \u0161etnju zatvaraju\u0107i krug unatra\u0161ke (…)\u201c<\/p>\n

Pripovedanje u tre\u0107em licu<\/h2>\n

Ako se vratimo na primer sa po\u010detka teksta, najpribli\u017enija pripovedanju u tre\u0107em licu<\/strong> bila bi verzija pri\u010de koju bi mogao ispri\u010dati gledalac iz publike ili re\u017eiser. Dakle, ovaj vid naracije podrazumeva pri\u010du ispri\u010danu iz perspektive posmatra\u010da, koji doga\u0111aje gleda sa strane i samim tim ima druga\u010diji pogled na situaciju u odnosu na direktnog u\u010desnika. Jedna od osobina ovakvog na\u010dina pripovedanja jeste objektivnost<\/strong> \u2013 dok prvo lice daje subjektivan pogled na stvari, tre\u0107e lice mnogo potpunije sagledava situaciju i u stanju je da je objektivno prika\u017ee (stoga se o ovakvom naratoru \u010desto govori kao o pouzdanom pripoveda\u010du<\/strong>, za razliku od prvog lica koje je, usled subjektivnosti, podlo\u017eno izvesnoj nepouzdanosti). \u0160ta je to \u0161to ovakav narator \u201evidi\u201c?<\/p>\n

U najve\u0107em broju slu\u010dajeva \u2013 sve. Stoga se pri ovakvom na\u010dinu pripovedanja narator uglavnom pojavljuje kao tzv. sveprisutni<\/strong>, odnosno sveznaju\u0107i <\/strong>ili omniscentni pripoveda\u010d<\/strong>, koji ima potpuni uvid u situaciju na prostornom i vremenskom planu, kao i u kompletno pona\u0161anje, karakter, misli i emocije junaka i njihove me\u0111usobne odnose. On poznaje pro\u0161lost likova, ali i njihovu budu\u0107nost, te ima mo\u0107 da \u010ditaocima daje nagove\u0161taje i otkriva im predstoje\u0107e doga\u0111aje, ili da ih vodi na svojevrsno putovanje kroz vreme, vra\u0107aju\u0107i ih nazad u pro\u0161lost. Tako\u0111e, za razliku od Ich forme, gde narator ima ograni\u010denu vizuru, u Er formi on ne samo \u0161to zna sve o likovima dela, ve\u0107 \u010desto zna i stvari koje oni sami o sebi ne znaju, ili \u0107e ih tek naknadno postati svesni. Uzev\u0161i sve navedeno u obzir, ovakva pozicija naratora daje mu neku vrstu \u201ebo\u017eanske\u201c mo\u0107i<\/strong> \u2013 nema toga \u0161to on ne vidi i ne mo\u017ee, a, ba\u0161 poput nekog boga, ostaje neodre\u0111en i nedefinisan: dok je pripoveda\u010d u prvom licu jasno odre\u0111en kao junak pri\u010de ili sam autor, sveznaju\u0107i pripoveda\u010d je neka vrsta \u201eglasa\u201c \u010dija je jedina (ali veoma bitna) uloga da nas vodi kroz pri\u010du. O\u010digledno, pripovedanje u tre\u0107em licu iz perspektive sveznaju\u0107eg pripoveda\u010da pru\u017ea velike mogu\u0107nosti u pisanju, daje \u0161irinu u izboru motiva i doga\u0111aja i gotovo da ne name\u0107e nikakva ograni\u010denja.<\/p>\n

Uzmimo kao ilustraciju primer iz pri\u010de \u201eSedam spratova\u201c italijanskog pisca Dina Bucatija, \u010diji sveznaju\u0107i pripoveda\u010d o\u010dito odli\u010dno poznaje sve detalje sveta o kome govori \u2013 on \u201ezna\u201c kakvo je vreme u trenutku datog de\u0161avanja, kako se njegov lik pona\u0161a i koji je uzrok takvog pona\u0161anja, ali i kakvu unutra\u0161nju dramu pritom pro\u017eivljava:<\/p>\n

\u201eProle\u0107e je odmicalo, vazduh je bivao sve topliji, ali \u0110uzepe Korte nije vi\u0161e voleo, kao prvih dana, da gleda kroz prozor; mada je takav strah bio \u010dista glupost, ose\u0107ao je kako ga celog pro\u017eima \u010dudna drhtavica kada bi ugledao prozore na prvom spratu, uvek u ve\u0107ini zatvorene, koji su sada bili mnogo bli\u017ei.\u201c<\/p>\n

U ve\u0107 pomenutom tekstu Margaret Atvud navodi se i jedna zanimljiva primena Er forme u kreiranju teksta: ako situaciju postavimo tako da narator (a samim tim i \u010ditalac) zna vi\u0161e od junaka i pritom \u201epredvi\u0111a\u201c budu\u0107nost koje sam junak nije svestan, nagove\u0161tavanje tragi\u010dnih doga\u0111aja \u010diji dolazak lik i ne naslu\u0107uje stvara odre\u0111enu vrstu tragi\u010dne ironije<\/strong>, pi\u0161e Atvud.<\/p>\n

Jo\u0161 jedna opcija naracije iz tre\u0107eg lica je izbor ograni\u010dene perspektive<\/strong>, gde se pri\u010da i dalje pripoveda iz istog ugla, ali je \u201eznanje\u201c naratora limitirano na pogled jednog od junaka, naj\u010de\u0161\u0107e glavnog. Ukoliko \u017eelimo da na\u0161e pisanje<\/a> bude u tre\u0107em licu, ali da svet predstavimo sa ta\u010dke gledi\u0161ta lika, ovaj na\u010din oblikovanja pri\u010de je dobar izbor, pri \u010demu je o\u010digledno ograni\u010deniji u odnosu na sveznaju\u0107eg pripoveda\u010da.<\/p>\n

\u010cak i kada smo teorijski upoznati sa mogu\u0107nostima naracije, \u010desto ostaje nedoumica koji tip pripovedanja i koju perspektivu izabrati u pisanju konkretnog proznog dela. Kako svaka forma pri\u010de ostvaruje odre\u0111ene efekte, korisno je zapitati se \u0161ta je to \u0161to svojim pisanjem nameravamo da postignemo<\/strong> i na koji na\u010din \u017eelimo da uti\u010demo na \u010ditaoca. \u017delimo li da ostavimo utisak subjektivnosti ili objektivnosti, da mu predstavimo pri\u010du u svoj njenoj \u0161irini ili da ga navedemo da sagleda stvari kroz o\u010di konkretnog junaka, da ga pustimo da smireno putuje kroz tekst ili da ga dr\u017eimo u napetosti i neizvesnosti? Odgovori na sli\u010dna pitanja bi\u0107e nam jedna od smernica u izboru. A kako bilo koji knji\u017eevni tekst nije ne\u0161to \u0161to svoju kona\u010dnu i najbolju mogu\u0107u formu<\/a><\/strong> mora da dobije \u201eiz prve\u201c, imamo punu slobodu da tekst preoblikujemo<\/strong> \u2013 ako nismo sigurni koja je forma za nas najpogodnija, mo\u017eemo poku\u0161ati da napi\u0161emo odre\u0111eni segment na\u0161eg budu\u0107eg dela na vi\u0161e na\u010dina, te \u0107emo onda jasnije videti da li bolje \u201ezvu\u010di\u201c i da li je efektniji u prvom, drugom ili u tre\u0107em licu. Kada odaberemo najadekvatniju formu, va\u017eno je i da \u010ditaocu ve\u0107 na po\u010detku teksta predo\u010dimo iz \u010dijeg ugla je pri\u010da prikazana.<\/p>\n

Naravno, nijedan pisac nije du\u017ean da se u \u010ditavom svom tekstu dr\u017ei samo jednog oblika naracije. \u0160tavi\u0161e, kombinovanje razli\u010ditih perspektiva pripovedanja<\/strong> mo\u017ee smanjiti opasnost od monotonije i uneti u tekst izvesnu dinamiku. Kao u ve\u0107 pomenutom romanu \u201eBuka i bes\u201c, pri\u010da mo\u017ee biti data iz ugla vi\u0161e junaka koji u njoj u\u010destvuju; iz pri\u010danja u prvom licu mo\u017eemo se privremeno prebaciti na drugo lice i tako pobuditi pa\u017enju \u010ditalaca, i tome sli\u010dno. Ipak, i u ovom postupku bi valjalo biti obazriv, jer suvi\u0161e \u010deste i nagle promene lako mogu na\u010diniti pri\u010du konfuznom i umrsiti linije pripovedanja do granica nerazumljivosti. Stoga se preporu\u010duje da, ako odlu\u010dimo da u toku pripovedanja promenimo perspektivu i \u201edamo re\u010d\u201c nekom drugom junaku, to u\u010dinimo u novom poglavlju romana, ili makar u novom odeljku teksta.<\/p>\n

Kada odaberemo ta\u010dku gledi\u0161ta, va\u017eno je da obratimo pa\u017enju i na eventualna ograni\u010denja<\/strong> koje nam odre\u0111eni narativni oblici zadaju. Ako smo, na primer, izabrali da doga\u0111aje prika\u017eemo iz perspektive jednog konkretnog junaka, moramo voditi ra\u010duna o tome \u0161ta dati junak u odre\u0111enoj situaciji mo\u017ee videti i do\u017eiveti, te paziti da mu ne pripi\u0161emo mi\u0161ljenja ili znanja koja iz svoje pozicije nikako ne bi mogao da usvoji. U tom smislu polo\u017eaj sveznaju\u0107eg pripoveda\u010da mo\u017ee biti zahvalniji za ve\u017ebanje pisanja, s obzirom na to da po\u010detnicima ne name\u0107e ograni\u010denja i daje im ve\u0107u stvarala\u010dku slobodu.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pi\u0161e: Dijana Jelenkov \u201eNa hiljadu raznih jezika, u najraznoli\u010dnijim uslovima \u017eivota, iz veka u vek (…) ispreda se pri\u010da o sudbini \u010dovekovoj, koju bez kraja i prekida pri\u010daju ljudi ljudima. Na\u010din i oblici toga pri\u010danja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pri\u010dom i pri\u010danjem ostaje, a pri\u010da te\u010de dalje i pri\u010danju kraja […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":1628,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"jetpack_post_was_ever_published":false,"_jetpack_newsletter_access":"","_jetpack_dont_email_post_to_subs":false,"_jetpack_newsletter_tier_id":0,"_jetpack_memberships_contains_paywalled_content":false,"_jetpack_memberships_contains_paid_content":false,"footnotes":"","jetpack_publicize_message":"","jetpack_publicize_feature_enabled":true,"jetpack_social_post_already_shared":true,"jetpack_social_options":{"image_generator_settings":{"template":"highway","default_image_id":0,"font":"","enabled":false},"version":2}},"categories":[20],"tags":[],"class_list":["post-1627","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-usavrsavanje"],"aioseo_notices":[],"jetpack_publicize_connections":[],"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-content\/uploads\/2020\/06\/Biblioteka-tri-pristupa.jpg","jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack_shortlink":"https:\/\/wp.me\/p7Xlcj-qf","post_mailing_queue_ids":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1627","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1627"}],"version-history":[{"count":3,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1627\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1753,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1627\/revisions\/1753"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1628"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1627"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1627"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1627"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}