{"id":442,"date":"2015-01-15T10:37:45","date_gmt":"2015-01-15T10:37:45","guid":{"rendered":"http:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/?p=442"},"modified":"2017-04-16T18:45:58","modified_gmt":"2017-04-16T16:45:58","slug":"stanislav-vinaver","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.prevodioci.co.rs\/blog\/stanislav-vinaver\/","title":{"rendered":"Stanislav Vinaver – zaboravljeni velikan srpskog jezika"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: \u017deljko V. Miti\u0107<\/em><\/strong><\/p>\n

\"Stanislav
Stanislav Vinaver<\/figcaption><\/figure>\n

Mo\u017ee se re\u0107i da su lik i delo Stanislava Vinavera<\/strong> (1891-1955.) jedinstveni u na\u0161oj knji\u017eevnosti. Bio je polimat<\/strong><\/em>, \u010dovek \u010dija su brojna interesovanja uklju\u010divala naizgled i najraznorodnije stvari: prevashodno pesnik i esejista, bio je, izme\u0111u ostalog, i prevodilac<\/strong><\/a>, novinar, politi\u010dki komentator, diplomata, polemi\u010dar i, po Jovanu Dereti\u0107u, \u201enajve\u0107i na\u0161 parodi\u010dar\u201c<\/strong><\/em>.<\/p>\n

Pored toga, studirao je matematiku, fiziku, filozofiju i muziku na Sorboni, gde su mu me\u0111u predava\u010dima bili i Poenkare, Levi-Bril, Dirkem i Bergson, od kojih je naro\u010dito ovaj poslednji imao na Vinavera veliki uticaj. Ali, iako je njegova pojava relativno jedinstvena u okvirima na\u0161e kulture, svakako su postojali stvaraoci koji su mu duhom, a pre svega radoznalo\u0161\u0107u, erudicijom, humorom i\/li razigrano\u0161\u0107u, bili\u00a0 veoma bliski.<\/p>\n

Vinaver je o tim srodnim duhovima i njihovim delima \u010desto pisao i prevodio ih. Luisu Kerolu i Remonu Kenou je sli\u010dan po ljubavi prema matematici i jezi\u010dkim igrarijama, koje su svojevrsni spoj artis<\/em>\u00a0combinatoriae <\/i><\/strong>i idiosinkrasti\u010dnog humora; a kada Ki\u0161, u svom eseju \u201eTrijumf smeha<\/strong>\u201c, pi\u0161e povodom Rablea da je u osnovi njegovog, Rableovog, smeha \u201ejedna silna erudicija i o\u0161troumna dalekovidost<\/strong>\u201c, taj se iskaz bez ikakvih problema mo\u017ee odnositi i na Stanislava Vinavera. \u201eBa\u0161 zato \u0161to mnogo zna<\/strong>\u201c, nastavlja Ki\u0161, \u201ei mnogo vidi, Rable je siguran u pogledu svojih principa, on zna pouzdano da je vreme na njegovoj strani i da \u0107e ga ono opravdati.\u201c Opet, ova re\u010denica savr\u0161eno opisuje i Vinavera: \u010desto osporavan za \u017eivota, suo\u010den sa nerazumevanjem onih koji nisu mogli da shvate ili prihvate niti njegov smeh niti smelost i lucidnost njegovih uvida, on \u0107e u svom poslednjem intervjuu re\u0107i: \u201eObi\u010dno me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvati\u0107e sve moje ideje<\/strong>.\u201c<\/p>\n

Svoj humor i svoju razigranost Vinaver je suprotstavljao svakoj vrsti dogme i ustaljenih pravila. Po Radomiru Konstantinovi\u0107u, on je \u201estrahovao od sistema kao od kuge\u201c, i njegova improvizacija [1]<\/strong> bila je \u201emaska kojom se preru\u0161ava sistemati\u010dnost, osu\u0111enost na sistem.\u201c<\/p>\n

Vinaver je imao naro\u010diti sluh i interesovanje za jezik, za njegov \u201e\u017eubor<\/i>, matice u njemu, ubrzanje, uskorenja, tok, \u0161um, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku\u201c (\u201eJezi\u010dke mogu\u0107nosti\u201c). Samo neko sa tako istan\u010danim sluhom za jezik je mogao da napi\u0161e \u201ePantologiju nove srpske pelengirike<\/strong>\u201c (prvobitno izdatu 1920, a kasnije pro\u0161irivanu i \u0161tampanu jo\u0161 dva puta, 1922. i 1938.) kojom je parodirao \u201eAntologiju novije srpske lirike<\/strong>\u201c Bogdana Popovi\u0107a i \u010ditav niz zna\u010dajnih srpskih pisaca i pesnika, \u010dak i onih koje je veoma cenio (kao Lazu Kosti\u0107a, na primer), sa lako\u0107om usvojiv\u0161i njihov stil, postupak i teme i propustiv\u0161i ih kroz svoju parodi\u010dnu vizuru.<\/p>\n

Kao jedan od za\u010detnika ekspresionizma (autor je \u201eManifesta ekspresionizma<\/strong>\u201c) i modernista, smatrao je da je desetera\u010dki jezik narodne poezije, kao deo tradicije kojeg se ni neki njegovi pesnici-savremenici nisu lako odricali, bio sasvim nepodesan da izrazi te\u017enje i probleme savremenog \u010doveka i sveta. Jezik je sredstvo kojim se izra\u017eava svet u promeni, i da bi to mogao i da ostane on tako\u0111e mora da se menja, a pesnik mora imati sluha da te promene prati i prepozna kao jedan od uslova da ne bude anahron, da njegov jezik ne bude mrtav, nemo\u0107an da izrazi pitanja svog vremena. Protivnik svake vrste dogme i ove\u0161talih pravila, on je u poeziji te\u017eio \u201epesmama oslobo\u0111enim svakog konkretnog zna\u010denja, pesmama koje \u0107e, samim svojim zvukom, izraziti najdublje treptaje bi\u0107a. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagove\u0161taju, a najbolji na\u010din da se nagove\u0161taj ostvari jeste muzika\u201c.<\/p>\n

Vinaverov prevodila\u010dki rad jo\u0161 jedno je polje na kojem su njegov jedinstveni sluh i jezi\u010dka virtuoznost do\u0161li do punog izra\u017eaja. Vinaver je bio poliglota i prevodio sa francuskog, engleskog, ruskog, \u010de\u0161kog, poljskog i nema\u010dkog<\/strong><\/a>. Preveo je na srpski, izme\u0111u ostalog, Ha\u0161ekove \u201eDo\u017eivljaje dobrog vojnika \u0160ejka\u201c, Kerolovu \u201eAlisu u \u010darobnoj zemlji\u201c i Rableovog \u201eGargantuu i Pantagruela\u201c.\u00a0 Njegovi prevodi karakteristi\u010dni su po \u201e\u017eivom jeziku\u201c, po slobodi od ustaljenih normi i pravila prevo\u0111enja i spremnosti da tekst prevoda u\u010dini \u010dak i zna\u010dajno druga\u010dijim od originala<\/strong><\/span>, samo ako bi na taj na\u010din\u00a0 ispunio dva uslova: preneo na najbli\u017ei mogu\u0107i na\u010din smisao originala, i istovremeno to u\u010dinio u duhu jezika na koji se prevodi tj. srpskog. Ovakav njegov prevodila\u010dki postupak i\u0161ao je \u010dak dotle da je, kako ka\u017eu neki izvori, Vinaver dopisao vi\u0161e od sto strana teksta prilikom prevo\u0111enja malopre spomenutog Rableovog romana; taj je Vinaverov dodatak izdava\u010d odbio da \u0161tampa kao deo prevoda, i te su strane u me\u0111uvremenu izgubljene.<\/p>\n

Ovakav jedan podatak, koji bi se u biografiji nekog drugog autora mogao u\u010diniti \u010dak i bizarnim, u Vinaverovom slu\u010daju je sasvim razumljiv i prihvatljiv, jer je potpuno u skladu sa njegovim duhom i umetni\u010dkim svetonazorom. A mo\u017eda je i jedan od najboljih pokazatelja jedinstvenosti jednog duha spomenute na po\u010detku teksta.<\/p>\n

Za jo\u0161 informacija pogledajte dokumentarac Televizije Beograd iz 1991. godine o nenadma\u0161nom pesniku, prevodiocu, novinaru, esejisti, kako Ana Todorov producent Radio-televizije Srbije ka\u017ee,\u00a0ma\u0111ioni\u010daru srpskog jezika:<\/p>\n