Kaizen, šošin, šu-ha-ri i oubaitori – lekcije iz Japana

Piše: Ana Todorović-Radetić

U vremenu kada veštačka inteligencija i postdigitalno doba počinju da vladaju našim životima, kada se najavljuje dramatična promena načina života i rada savremenog čoveka, kriza identiteta će, pored svih društveno-ekonomskih nestabilnosti, zahtevati od čoveka da iznova osvesti trenutnu životnu stvarnost, svoje potencijale i iznad svega, sopstvenu sposobnost za promenu. A promene će biti skokovite. 

U svakodnevnoj borbi za egzistenciju, pojedinac je najčešće duboko uljuljkan u stanju polusvesti; radi svoj posao, obavlja svakodnevne obaveze, izvršava zadatke, nemajući vremena da se bavi sobom, svojim potrebama, svojim bićem, svojom dušom. Ne zna šta želi, niti ko bi mogao da postane kada bi živeo iz svog punog, idealnog potencijala.

Između apatije, obamrlosti usled gubitka životne radosti, i autentičnog načina života pojedinca postoji jedna prelomna tačka: trenutak u kojem čovek, jer više ne može drugačije, bira da se vrati sebi. Pre svega, bira da spozna sebe.

U tom povratku sebi možemo se, bar delimično, ugledati na Japan, na kulturu koja vekovima neguje filozofiju života usmerenu na ravnotežu, dobrobit i svesnost. Zanimljivo je da takvi pristupi danas dobijaju potvrdu i kroz savremenu neuronauku. Upravo neuronauka ukazuje da se naš mozak ne preoblikuje naglim odlukama, već ponavljanjem malih koraka, svesnim usmeravanjem pažnje i svakodnevnim navikama koje postepeno menjaju način na koji mislimo, osećamo i delamo.

Tekst koji sledi gradi se oko sedam japanskih koncepata, kao okvira za promišljanje smisla i unutrašnje promene u traganju za radošću i autentičnom načinu života:

• kaizen

• šošin

• šu-ha-ri

• oubaitori

• omoiyari

• hara hači bu

• šin-gi-tai

KAIZEN

Gordon Drajden, autor knjige Revolucija u učenju, ističe da, ako bismo iz japanske kulture trebalo da zapamtimo samo jednu reč, to bi bila upravo − kaizen.

Kaizen označava „promenu na bolje“. To je metoda konstantnog poboljšanja. Ovaj koncept se koristi u japanskim kompanijama da unapredi procese, ali isto tako može da se primeni i na lični život.

Na primer, u Tojotinim pogonima kaizen se sistematski sprovodi kroz program predloga zaposlenih (Toyota ga naziva „Creative Idea System“): tokom 2023. godine zaposleni su podneli oko 810.000 predloga kako bi sistem proizvodnje mogao da se poboljša, što je u proseku 14,4 predloga po osobi (tehničko osoblje u pogonima), a Toyota naglašava da su to uglavnom mala poboljšanja, a ne „veliki izumi“. 

Suština je u tome da se sitne izmene na radnom mestu i u toku procesa (npr. raspored alata, redosled koraka, vizuelne oznake, standardizovanje najboljeg načina rada) prikupljaju, brzo proveravaju u praksi i, ako daju rezultat, uvode kao novo pravilo rada („standardizovani rad“), kako bi se gubici smanjili, a kvalitet i efikasnost postali stabilniji. 

Prema podacima iz Tojote, oko 70 % predloga zaposlenih se zaista implementira u praksi, odnosno velika većina ideja koje radnici predlože za poboljšanje procesa, kvaliteta ili efikasnosti se zaista i primeni na terenu.

Kako se kaizen može primeniti u svakodnevnom životu i radu pojedinca?

Na primer, Japanci najpre očiste svoj radni sto svakog dana pre nego počnu da rade, tako da još pre samog početka rada unesu poboljšanje. 

Na sličan način, kaizen u ličnom životu može da se ogleda u tome da pre nego što započnemo posao odvojimo minut da organizujemo misli, zapišemo tri najvažnija zadatka ili uklonimo ono što nam odvlači pažnju. 

Ili, recimo, čitanje samo par strana dnevno na određenu temu može značajno da unapredi naše znanje iz te oblasti. To nisu velike promene, ali stvaraju značajna poboljšanja. Poenta je da budemo dosledni i predani poboljšanju od samo 1% dnevno. Japanci savetuju i da se vodi dnevnik ili evidencija malih pomaka koji vremenom pokazuju progres i stvaraju motivaciju.

Kaizen se u domaćinstvu može primeniti tako što se prostor redovno raščišćava i stvari se razvrstavaju tako da ostane samo ono što je zaista potrebno. 

Postoji pravilo 5S koje je veoma zanimljivo:

• Seiri (sortiranje): Odvojiti neophodno od nepotrebnog i ukloniti višak, čime se smanjuju nered i greške.
• Seiton (sređivanje/sistematizacija): Potrebne stvari organizovati tako da su lako dostupne i imaju jasno određeno mesto (uz vizuelne oznake).
• Seiso (čišćenje): Redovno čistiti radno mesto radi urednosti i ranog uočavanja nepravilnosti (npr. curenja, kvarova).
• Seiketsu (standardizacija): Uvesti standarde i jasne procedure kako bi se rezultati održali.
• Shitsuke (samodisciplina/održavanje): Dosledno primenjivati standarde i kroz obuku/motivaciju učiniti 5S navikom.

ŠOŠIN

Šošin se prevodi kao „um početnika“ i odnosi se na ideju da životu pristupamo sa otvorenošću, radoznalošću i bez unapred stvorenih predstava. Kada razmišljamo kao početnici, spremniji smo da učimo i rastemo. Takav pristup omogućava da se učenje ne pretvori u puko ponavljanje već usvojenih obrazaca, nego u stalno otkrivanje novih perspektiva. Šošin zato znači svesno odustajanje od iluzije da već znamo dovoljno.

U savremenom kontekstu, šošin ima važnu psihološku i pedagošku dimenziju. Istraživanja o učenju pokazuju da radoznalost i intelektualna poniznost povećavaju sposobnost usvajanja novih veština, dok rigidna uverenja o sopstvenoj stručnosti često blokiraju napredak. Šošin podstiče fleksibilnost mišljenja, spremnost na grešku i postavljanje pitanja, čak i onda kada se čine previše jednostavnim.

ŠU-HA-RI

„Kada je učenik spreman, pojaviće se učitelj. Kada je učenik zaista spreman, učitelj će nestati.“ − Tao Te Čing

Šu-ha-ri se prevodi kao „slediti, odvojiti se i prevazići“.

To je način razmišljanja o tome kako se uči i ovladava nekom veštinom. Postoje tri faze sticanja znanja:

Šu: učenje osnova kroz praćenje podučavanja jednog učitelja. U ovu fazu spada i oponašanje rada velikih majstora.

Ha: započinjanje eksperimentisanja, učenje od više učitelja i postepeno integrisanje naučenog u sopstvenu praksu.

Ri: faza usmerena na inovaciju i prilagođavanje naučenog različitim situacijama.

Šu-ha-ri podseća na trostepenu metodu koju je često isticao Klark Teri (Clark Terry), američki džez trubač i pedagog, poznat po tome što je generacije muzičara učio kako se stil razvija kroz disciplinu i slobodu. On je taj proces sažeo u jasnu formulu: Oponašaj, asimiluj, inoviraj − najpre preuzmi obrasce majstora, zatim ih usvoji kao sopstveni jezik, a tek onda ih prevaziđi i stvori nešto novo.

OUBAITORI

Oubaitori polazi od pretpostavke da je poređenje sa drugima jedan od najčešćih izvora unutrašnjeg nemira. U japanskoj simbolici ovaj koncept je predstavljen kroz četiri stabla − trešnju, šljivu, breskvu i kajsiju − koja cvetaju u različito vreme i na različit način, ali nijedno zbog toga nije manje vredno. 

Oubaitori time uvodi etiku poštovanja sopstvenog ritma razvoja, suprotstavljajući se savremenoj kulturi takmičenja u kojoj se uspeh meri tuđim merilima. Umesto stalnog merenja sa drugima, naglasak se stavlja na razumevanje sopstvenih sklonosti, mogućnosti i ograničenja.

U psihološkom smislu, hronično poređenje sa okruženjem smanjuje motivaciju i osećaj lične vrednosti. Kada se pažnja preusmeri na sopstveni put, energija se oslobađa za autentičan razvoj, a napredak prestaje da bude trka i postaje proces sazrevanja. To je poziv da rastemo u skladu sa sobom, negujući ono što jesmo, umesto da pokušavamo da budemo tuđa verzija uspeha.

OMOIYARI

Omoiyari označava sposobnost da se oseti i predvidi šta je drugoj osobi potrebno, čak i kada to nije izgovoreno. U japanskoj kulturi ovaj pojam prevazilazi običnu ljubaznost; on podrazumeva aktivnu empatiju, pažnju prema nevidljivim signalima i spremnost da se deluje u korist drugog bez očekivanja uzvratne koristi. Omoiyari se razvija kroz svakodnevne geste, od načina na koji se razgovara, sluša, ustupa prostor ili prilagođava sopstveno ponašanje zajednici i smatra se temeljem društvene harmonije.

Omoiyari nas podseća da je kvalitet zajedničkog života zasnovan na osetljivosti prema tuđem iskustvu i na spremnosti da sopstvene interese privremeno stavimo u drugi plan. Kao takav, ovaj koncept postaje važan korektiv individualizmu: put ka autentičnom životu ne vodi samo kroz brigu o sebi, već i kroz negovanje pažnje prema drugima.

HARA HAČI BU

Hara hači bu je tradicionalni japanski princip ishrane koji savetuje da se jede do oko osamdeset procenata sitosti. Ovaj pristup, posebno negovan na Okinavi, ne predstavlja dijetu, već kulturu mere. Slušaju se signali tela i zaustavlja se sa jelom pre nego što se javi osećaj prepunjenosti. Hara hači bu polazi od uverenja da je umerenost preduslov dugog i vitalnog života, jer prekomerno uzimanje hrane opterećuje organizam, dok blaga uzdržanost čuva energiju i jasnoću uma.

U širem smislu, hara hači bu prevazilazi pitanje ishrane i postaje metafora za odnos prema životu. On podseća da je „dovoljno“ često bolje od „više“, bilo da je reč o radu, informacijama, kupovini ili emocijama. 

Ovaj princip uvodi svesnost u svakodnevne navike i uči nas da prepoznamo trenutak kada treba stati, čime se neguje samokontrola i dugoročna dobrobit. Kao i ostali japanski koncepti, hara hači bu povezuje telesno i mentalno, pokazujući da se autentičan život gradi kroz umerene, promišljene izbore.

ŠIN-GI-TAI

Shin-gi-tai (um–tehnika–telo) predstavlja tradicionalni japanski ideal celovitosti, nastao u borilačkim veštinama, ali primenljiv na svaku oblast života. Koncept polazi od uverenja da se istinsko majstorstvo ne može svesti samo na fizičku veštinu, niti samo na znanje ili snagu volje, već nastaje tek kada su um, veština i telo u ravnoteži. Shin označava mentalnu i emocionalnu stabilnost, gi tehničku preciznost i umeće, a tai telesnu spremnost i vitalnost. Tek kada se ova tri elementa razvijaju zajedno, delanje postaje skladno i uravnoteženo.

U savremenom kontekstu, shin-gi-tai se može razumeti kao model integrisanog razvoja ličnosti. Profesionalac koji poseduje znanje, ali zanemaruje telo, lako ulazi u iscrpljenost; onaj ko ima tehniku bez smirenog uma gubi fokus u kriznim trenucima. Ovaj princip podseća da je autentičan napredak moguć samo kroz istovremenu brigu o mislima, veštinama i fizičkom biću, bilo da je reč o učenju, radu ili međuljudskim odnosima. 

Umesto zaključka

Ovih osam japanskih koncepata ne nude nikakvu gotovu formulu za sreću, ali mogu ponuditi mapu za povratak sebi u svetu koji nas neprestano odvlači od suštine. 

Ikigai nas uči da smisao nije jedan veliki cilj koji tek treba dostići, već razlog zbog kog se budimo − osećaj životne vrednosti koji se gradi u onome što radimo svakog dana; kaizen da se promena gradi strpljivo, korak po korak; šošin da se rast nastavlja onda kada ostanemo radoznali; šu-ha-ri da se od učenja i oponašanja stiže do sopstvenog glasa. Oubaitori nas oslobađa poređenja, omoiyari vraća ljudskost u odnose, hara hači bu uvodi meru, a šin-gi-tai podseća da je celovitost moguća tek kada su um, veština i telo u ravnoteži. 

I zato, umesto da budemo okrenuti ka spolja i pitamo se šta sve možemo da postignemo i ostvarimo, možda je mnogo vrednije postaviti pitanje koje vodi ka našem unutrašnjem rastu: kako danas mogu da živim malo istinitije?