Ana Todorović Radetić
Čitajući Čaj od šljiva razmišljam šta mi se više dopada – da li rečenica koja je napisana baš po mojoj meri, da li riznica upotrebljenog vokabulara koja odzvanja u ušima, da li sposobnost autora da razume i opiše složeni smisao tuđeg i spostvenog postojanja tamo i ovde. Da se uđe u suštinu srpskog mentaliteta punog ekstrema i umerenijeg i otuđenijeg britanskog bivstvovanja.
Malo bih da prokomentarišem svaki od ovih segmenata, pošto je knjiga zaista ostavila snažan utisak na mene.
Najpre o stilu pisanja. Napraviću malu digresiju. Englezi su poznati po tome što čekaju u redu, i uopšteno, u svemu imaju red i uređenost. Takva im je i rečenica. Uvek počinje subjektom, pa ide predikat, pa objekat, ako ga ima. Ako ima priloga, i oni idu određenim redom. Najpre za način, pa mesto, pa vreme. A tek pridevi u rečenici – kojim redosledom idu – čitava nauka. U srpskom je drugačije. Takav nam je i način života i način rada – prilično slobodan, bez određene uređenosti i preterane odgovornosti. Džamić bi rekao o našoj zemlji,
„Srbija zbog koje smo često svi mi očajni – nesposobna da se menja onoliko brzo koliko bismo želeli – ima i neke aspekte koji, posle deceniju i po života u Londonu, počnu da se prepoznaju kao, u stvari, ne tako loši i skoro dobrodošli; Kao nešto što bi bilo šteta izgubiti u svetu neoliberalnog darvinizma i konstantnog ceđenja svake nanosekunde životnog vremena u službi profita.“
A kako piše Džamić – slojevito, originalno, slikovito. Psihološku karakterizaciju dostiže u jednoj rečenici, kao dijagnozu, tačno i precizno, i pomalo dramatično. Ali, nadasve duhovito. Čitajući o sebi samima, razmišljamo da li je naš kolektivni identiten tragikomičan ili komičnotragičan. Pre ovo drugo. Džamić brusi svoje rečenice do savršenstva, tekstovi su otprilike iste dužine, ne preterano dugački, a sadržajno prebogati, suštinski sažeta analiza svesnog i podsvesnog ponašanja oba društva. Englezi, koji žive na ostrvu, pa su ne samo geografski „izmešteni“, već i i induvidualno izolovani. I Srbija koja živi usred bučnog komšiluka, na raskrsnici mnogih puteva. O svemu tome piše Džamić i to na mnogo zanimljiv, savremen način. Na momente me podsetilo na Dučićevu knjigu „Gradovi i himere.“ Kad pisac oseti dušu i mentalitet jednog grada i naroda i to ume da prenese i približi čitaocu.
Par reči o vokabularu koji koristi autor. I sam napominje da voli bubnjeve. Takve su mu i reči koje koristi. Sve puca, vrišti od jakih, zvučnih prideva. Zaista, knjiga ima svoj zvuk. Kad da je sva napisana u aliteraciji. Bar je meni tako zvučala. Na trenutke zastanem dok čitam, pa se vratim, pa ponovo čitam. Uživam. Muzika. Reči jake, odzvanjaju; sve pršti, odjekuje. Skoro nisam naišla na takav stil pisanja – živopisan, pikantan, direktan, bez pardona.
A šta mi se najviše dopada u svemu tome – analitičnost autora. To je ona oštoroumnost retkih pojedinaca koja je rezultat dugogodišnjeg obrazovanja i prirodne pronicljivosti. Ta genijalna analitičnost autora doseže u sve pore, aspekte i društvene pojave u Srbiji i Londonu. Džamić piše o prijateljstvu, jeziku, kritici, svadbama, pijenju…negativnosti, mitovima. Skoro svemu. A kako sam kaže, knjiga je ljubavno pismo obema zemljama.
Za kraj bih navela još jedan citiat autora:
„Svako, po mom dubokom uverenju, treba bar deo svog života da provede van Srbije, kao nužni trening iz civilizacijske fleksibilnosti i kulturne i poslovne pismenosti. Ali sa ušima i očima otvorenim za realnosti života i suptilne nijanse dva razičita narativa…“
Kada se pomeša srpska šljiva i engleski čaj, dobije se čaj od šljiva. Probajte, preporučujem. Mnogo jako.
Dodaj komentar