Vuk Drašković – „Tamo daleko“

Piše: Ana Todorović Radetić

Na dnu jednog mora, tamo daleko, spavaju vojnici jedne vojske večnim snom.

Do tog dalekog mora, do tih hladnih modrih dubina što kriju neprolaznu tugu, doleteće jedan dečak nesvakidašnje mašte i jakih osećanja. Noseći u srcu priču o vojsci svog dede, koju je jedino „prihvatao kao svoju“, uroniće u svete dubine tog mora, željno se nadajući da su stradali vojnici još uvek živi i želeći da oslušne šta njihove duše imaju da kažu…

Taj pronicljivi dečak po imenu Vidan, videće ne samo ono što je bilo, već i ono što će se dogoditi čitavom jednom narodu kroz čitav jedan vek. Stradanje tog istog naroda proživeće taj isti dečak, ta ista osoba, u svojim mislima, u svojim snovima i u svom životu.

Priča koju piše naš veliki pisac savremenik sačinjena je podjednako od jave i sna, od života i smrti, od istine i fantazije. Simbolizam Vidanovih snova  nadigraće maštu čitaoca, koji na prvo čitanje ne može složiti sve delove zagonetne slagalice u smisaonu celinu. Tek ponovnim čitanjem sklapaju se kockice i priča dobija magičnu povezanost svih delova.

Dečaku Vidanu jedna od dve vojske u njegovom selu baciće oca u smrt. Grom će mu odneti majku, a doneti epilepsiju. To novo stanje već potresene duše vodiće ga u ponore i visine nekih nepoznatih paralelnih svetova.

Prvo bunilo koje će Vidan doživeti je košmarni san o jednoj zemlji, hacijendi Santanciji, „koje nema, a postojala je i postoji“. Taj košmar o parčetu Santancije koju kočoperno „brani“ jedan patuljak, kockajući se tapijom „nad svetim imanjem“ sa jednim džinom što donosi gromove, munje i oluje, doživeće sa gvozdenom šipkom među zubima, nemoćan da bilo šta kaže, tresući se od bola i jeze nad gubitkom njive koju je patuljak prokockao.

Iz vrhovne sudnice ili ludnice u kojoj se Vidanu sudi u njegovom bunilu, a kojom predsedava kreštava sova, poleteće misao glavnog junaka brže od brzine svetlosti. Osetivši čudesnu harmoniju na planeti Ofijus, odleteće još dalje, u nepoznata prostranstva bez početka i kraja i spoznaće od Vrhovnog uma da svete tapije koju je poslat da traži – nema.

Posle kratke nesvesti, glavni junak donosi novu halucinaciju i priču iz nekog drugog, prošlog vremena i sa dna mora. Tamo daleko, kuda je odleteo i uronio u sinje more, progovoriće glasom usnulih vojnika, koji još uvek sve vide, iako spavaju. Sa tugom i  bolom gledaju kako jednom narodu, koji, kako mu se čini i govori njegovim jezikom, počinju kape i simboli da se razlikuju na glavi. Jedni skidaju svoje kape, a tuđe stavljaju na glave… I nedela razna vide ti usnuli vojnici, nemoćni da bilo šta promene…

Sve to porota sluša i ne veruje, uz konačno naređenje pogubljenja optuženog. Osam metaka, smrt i ponovno rađanje…

Maestralna je piščeva igra reči u završnoj optužnici, ravne onim koje se nalaze u Šekspirovim dramama. Putovanja kroz druge svetove i planete podsetiće na Egziperija, opisi duševnih stanja na Dostojevskog, a fantazmagorični  realizam na Garsiju Markesa i čak pomalo na Irvingovu priču Rip Van Vinkl. Pa ipak, ono što je tipično Draškovićevo je nenadmašan stil pisanja koji uči čitaoca kako da gledanje pretvori u sagledavanje.

Filozofsko bavljenje vremenom i prostorom, svešću, materijom i antimaterijom, razumom koji analizira i intuicijom koja direktno vidi nevidljivo – sve se to nalazi u ovom romanu.  Ta umešnost prikazivanja celine iz različitih segmenata čije tumačenje nije ponuđeno na tacni, čitaocu proširuje vidike i vodi u neka nova tumačenja stvarnosti.

U drugom delu romana čitalac će prepoznati i prisustvo „doktora Arona“. Čini se da je upravo on glavni „krivac“ za ta nadrealna putovanja kroz vreme, za sva poigravanja sa čudima života i premisu da je ponekad i nemoguće moguće… Za upliv u filozofsko razmišljanje o životu, jer je sam život možda i jedini problem filozofije.

Dva naučnika, Cimerman i Matuškin, zajedno sa Vidanom, koji je sada već Abracio Santancio, povešće čitaoca u metafizičke priče, i u tri stvarnosti koje se paralelno dešavaju sa istim akterima na tri različita mesta.

Veliki filozof i književnik Anri Bergson rekao je da je za istraživanje tela, materije i nužnosti – dovoljan razum, dok je intuicija saznajni instrument za dušu i svest. U tom smislu je ovaj roman spoj inteligencije i intuicije. Jer, ako nas inteligencija vodi u tajnu fizičkih zbivanja, intuicija i snovi nas sprovode u samu unutrašnjost života.  Ako je intuicija korak dalje od inteligencije, tako i Vidan, sada već doktor filozofije, mora ići korak dalje od nauke.

Doživeće Vidan vizije i slike iz budućnosti koje će se pokazati kao tačna predskazanja, kao proročanstvo. Snoviđenja će se ostvariti kao prokletstvo. Hacijenda Santancija će biti podeljena i razorena. Izgubiće sina, porodicu. Rascep zemlje i lični rascep baciće senku na njegovu misiju…

Ostaće samo jedna ispisana sveska da svedoči o želji koju je imao. O jednoj zemlji u kojoj je nekada živeo, tamo daleko. O jednoj divnoj vojsci što je kraj jednog kamenog ostrva usnula na dnu hladnog mora. Čini se, uzalud.