Glumci govore istinom

Tekstovi koje objavljujemo na ovom mestu i ovom prilikom, ljubaznim ustupanjem prostora urednice Ane Todorović Radetić, „Prevodilac kao bakljonoša“, Aleksandra Nikolića i „Glumci govore istinom“, Hadži Nenada Maričića, štampani su, po pozivu, u knjizi Raščitavanja Šekspira. Soneti, autora Jelisavete Milojević (Beograd: Filološki fakultet, 2018). Ove radove,  činimo dostupnim široj javnosti a sa plemenitom namerom, misionarskom, da dragocene poruke ovih tekstova dođu do što većeg broja ljudi sa kojima mislimo da će doći u rezonancu. Kroz prevodiočevo sočivo delo autora dolazi do reditelja i glumca a bez uzajamne interakcije mnoge tajne umetnosti – rediteljske, glumačke i prevodilačke  „ostaju skrivene ne dobivši šansu da se međusobno prožmu i tako stvore novu vrednost“ (A. Nikolić, „Prevodilac kao bakljonoša“). Neka ovi tekstovi podstaknu ovakve interakcije!

Jelisaveta Milojević
Beograd, 6. oktobar 2019.

Hadži Nenad Maričić 

GLUMCI GOVORE ISTINOM

Glumci sonete govore istinom. Može li se do te istine doći kakvim utvrđenim putem? Neko će reći da je za to dovoljno samo nadahnuće, da svako drugačije doživljava pesnikove reči. Da li je to zaista tako? Posle dve godine posvećenog rada, shvatio sam da smo, do gotovo svakog snimljenog soneta došli na isti način. Zaista sam uvideo da postoji jedan  isti proces koji se odvija pred nama i u našim bićima, dok tražimo ton koji bi nas sve u studiju doveo, kroz oblake, preko zvezda, do samog Šekspira. Možda ovo zvuči suviše romantično, i deluje kao da se radi samo o emotivnom stanju istraživača, ali je u pitanju igra uma koja je uvek prolazila čitav krug i završavala se u onoj tački gde je i počela – u Šekspirovo vreme, u iskri  njegove ideje.

Kada sam pred kraj studiranja pitao profesora Predraga Bajčetića da li mogu da radim za diplomski rad jedno Čehovljevo delo, on mi je odgovorio potvrdno, ali je naglasio da ću morati da upoznam Čehova bolje nego što je on sam sebe poznavao. Razumeo sam njegovu poruku. Zato sam i ovoga puta  morao da se vratim nekoliko stoleća unazad, kako bih pronašao impuls iz kojeg je proizlazilo pesnikovo raskošno delo.

Englesko kraljevstvo je devedesetih godina 16. veka i dalje slavilo veliku pobedu nad španskom „nepobedivom armadom“ iz 1588, građani uživaju zlatno doba, slobodne parcele u Londonu bivaju preko noći naseljene pozorištima. Baš u to vreme, Vil, mladi glumac, opčinjen je Londonom – trećim najvećim gradom u Evropi. Jedan od skoro 200000 stanovnika tog neobičnog, renesansnog velegrada, postaje važan član glumačkih trupa i pruža teatru celo svoje biće. Vek nakon Gutenbergovog otkrića štampanih slova, knjige postaju dostupne  svima, odnosno onima koji mogu da ih plate. Mlad svet Londona, u kojem je životni vek u proseku dosezao najviše do trideset pete godine, sada je u prilici ne samo da čita priče o drevnim vremenima, već i da vidi na sceni ono što je nekada davno zapisano, proživljeno. Kultura postaje popularna, pružajući  više od obične zabave, dozivajući u pozorišta sve staleže, često čak i više od hiljadu ljudi.

Razumevši zanos ljudi toga vremena,  tog endemskog doba u istoriji pozorišta, razumeo sam i Šekspirove sonete. Slike koje nam se stvaraju pred očima, dok zamišljamo to vreme, kao da podsećaju na sedamdesete i osamdesete godine dvadesetog veka, kada je pop kultura dala svoje pesnike, književnike, muzičare, poklanjajući uzgred razvrat i hedonizam kao svoj neodvojivi deo. Soneti čitaoca, ili u našem  slučaju slušaoca,  prizivaju sebi skoro hipnotički  i nedvosmisleno vode kroz takvo vreme umetničkih vrtoglavica i neobičnih ljubavi, u kojima se slavi ne samo čovek, već i priroda, svaka tvar, ali i nebo nad njima, sunce, zvezde, pa čak i duboki ponor. Ovo poslednje,  piščevim veštim zahvatima uvek biva krunisano rešenjem, večnošću, neprolaznošću. Poput molitve nad onim koji odlazi, soneti daju zemlji ono što joj  pripada, i  šire ruke nebu kao večnom izbavitelju.

Majske večeri 2012. godine, igrajući u Glob teatru (Globe Theatre, London), u trenutku kad je naša predstava (Henri VI, ansambl Narodnog pozorišta u Beogradu, reditelj Nikita Milivojević)  bila obasjana bakljama jer je vedro plavetnilo  zamenila noć, kao da su svi u publici postali ljudi nekog drugog vremena, kao da je samo vreme promenilo svoje ime. Činilo mi se da je pesnik tu, da šeta među gledaocima, trudeći se da ne remeti glumce na sceni. To iskustvo dalo mi je sigurnost da se prihvatim sonetnog izazova, koji ni jednog trenutka nije obećavao brz završetak. Nakon što sam maštom i umetničkim  bićem osetio delić Šekspirovog vremena i prostora, sonete sam u početku gledao kao zagonetke, ne dozvolivši sebi da ih govorim dok ih ne rastumačim sa prevodiocem.

Ukoliko želimo da dopremo do nečijeg srca, taj mora dobro da razume naše reči. Novi prevod profesora Jelisavete Milojević upravo zbog toga ima neprocenjivu vrednost. Sada je bio zadatak da dobro protumačim o čemu govori sonet, koji će neposredno potom da bude snimljen. Reči su u novom prevodu  već jasnije govorile o piščevoj ideji. Pesnički dar profesorke Milojević nije izostao ni u razgovorima sa mnom. Morali smo pred snimanje da uključimo sva naša skrivena bića; istoričara, glumca, pesnika i prevodioca. Nismo dozvolili da stihovi budu izgovoreni samo zahvaljujući trenutku u kojem će zavladati inspiracija. Zato je usledila treća faza stvaranja, nakon traganja za Šekspirovim vremenom i odgonetanja njegovih pesničkih zamisli ili poruka. Taj deo može se nazvati preobražajem, od glumca koji izgovara stihove, preko transformacije u drugu ličnost, u duh pesnika, do krajnjeg cilja koji je sama misao, odnosno  ideja. Isti  put prelazi i onaj koji slusa knjigu soneta. U početku je reč, a na posletku nadahnuće. Upravo ona iskra od koje je sve počelo, ona snaga koja ne pripada čoveku, već samo prolazi kroz njega i obasjava vekove. Više od četiri stotine godina Šekspirove reči pronalaze način da uzburkaju našu dušu, uspevaju da nam daju znak da nismo satkani samo od krvi i mesa, već da poput vetra, u nama postoji nešto nevidljivo i goni nas da volimo, maštamo, nadamo se i verujemo.

Božanski um elizabetanskog pisca, osenčen tamom vremena, u naše dane osvetlio je novi Jelisavetin prevod. Ukoliko pogledamo ka horizontu, ukoliko pogledom dosegnemo u buduće vreme, shvatićemo da je njena odanost i posvećenost ovom radu ravna mitskoj. Moje ime deo je njene Odiseje. Njen „put oko sveta“, prevod celokupnog sonetnog opusa ovih dana je završen i sada pripada vaseljeni … jer Šekspir je svet.

Objavljeno u: Jelisaveta Milojević, Raščitavanja Šekspira: Soneti (Beograd: Filološki fakultet, 2018)

Beleška o autoru

Hadži Nenad Maričić, rođen u Zagrebu, 10. jula 1979. godine. Glumac, docent univerziteta. Studirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića. Diplomirao je 2006. godine, sa najvišom ocenom, 10 (deset), predstavom Čehovljeve drame „Galeb“. Iste godine postaje asistent profesora glume, Ljiljane Blagojević, na Fakultetu dramskih umetnosti u Bjeljini „Pavlović“ univerziteta. Sada radi na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu kao docent na predmetu Gluma. Stalni je član Dramskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu od 2002. godine. Nastupao je u vodećim ulogama u brojnim predstavama Narodnog pozorišta u Beogradu i Ateljea 212, filmovima i televizijskim serijama. Godine 2018. snimio je audio knjigu Šekspir: Soneti (51 sonet u prevodu Jelisavete Milojević; Beograd: autorsko izdanje).