Ikigai u ljubavi i još po nešto – Ken Mogu

Ikigai se obično prevodi kao „razlog ili smisao postojanja“, ali za razliku od zapadnog tumačenja ovog koncepta, ikigai ne označava cilj koji treba ostvariti, već iskustvo samog života koje treba duboko osetiti.

Pogledajte najpre link IKIGAI RADIONICA.

Za razliku od zapadnog shvatanja svrhe vezane za uspeh i rezultate, ikigai predstavlja istinsko zadovoljstvo u onome što radimo i razlog zašto se budimo ujutru, čak i kada to nije ništa spektakularno. 

Kako kaže neuronaučnik Ken Mogi, autor nekoliko knjiga (najpopularnija Ikigai u ljubavi, ) na ovu i srodne teme, „ikigai nije velika misija, već osećaj smisla u malim, svakodnevnim radnjama“.

Ken Mogi ikigai sažima u pet stubova:

• početi od malog
• osloboditi se ega
• negovati harmoniju i održivost
• pronaći radost u malim stvarima
• biti ovde i sada

Početi od malog 

Početi od malog, prema Mogiju, znači da se ikigai najlakše „otkriva“ i učvršćuje kroz sitne radnje koje se ponavljaju, jer upravo ponavljanje stvara kontinuitet smisla u svakodnevici. Mogi ovaj stub povezuje sa japanskim pojmom kodawari (posvećenost detalju), tipičnim za zanatsku i profesionalnu etiku: nije presudno „veliko postignuće“, već pažnja prema finim nijansama procesa i spremnost da se u njima istraje, iako se savršenstvo nikada ne dostiže.

Ken Mogi naglašava da uspeh u onome što radimo nije uopšte postavljen kao cilj, ali i dodaje kao zanimljivost da, ako smo dosledni u malim, svakodnevnim koracima i ponavljanjima, uspeh često dolazi kao prirodna posledica. Na primer, ukoliko počnemo da trčimo malo svaki dan, ne moramo sebi da postavimo cilj da se spremamo za polu-maraton ili maraton, ali ako smo dosledni u tome, može se desiti da ćemo jednog dana čak i istrčati maraton.

Ono što Mogi naglašava je da je bitno da ne postavljamo ciljeve koje zahtevaju savršeni početak ili našu savršenu spremnost, već da krenemo od bilo čega, takvi kakvi jesmo, i da tome posvećujemo svakodnevno makar malo pažnje (npr. 5–10 minuta dnevno pisanja, učenja, vežbanja, sređivanja, šetnje) i tretiramo taj mali korak kao osnovnu jedinicu ikigaija. 

Svakim ponavljanjem produbljujemo odnos sa ovim procesom i ubiremo plodove tog rada, dolazimo do dubine na više nivoa. 

Osloboditi se ega 

Osloboditi se ega kod Mogija znači da treba da otpustimo fiksirane priče o tome kako bi trebalo da izgledamo, šta je merilo uspeha ili šta drugi očekuju od nas i da usmerimo pažnju na samo iskustvo delanja. 

On objašnjava da se u japanskoj kulturi rad vrednuje ne zbog spoljašnjih priznanja, već zato što sam čin rada može da proizvede duboku radost i zadovoljstvo, bilo da je to kuvanje, briga o vrtu ili učenje zanata bez ambicije za priznanjem ili rezultatom. Ako se fokus prebaci sa ega i očekivanja drugih na kvalitet procesa i sopstvenu pažnju, otvara se prostor za autentičnu posvećenost i smisao.

Negovati harmoniju i održivost

Ken Mogi ovaj stub u svojim objašnjenjima vezuje za ideju života u ravnoteži sa prirodom i zajednicom. Prema njemu, ikigai nije nešto što se gradi „protiv“ sveta (ili protiv tela), nego u usklađivanju sa okruženjem i njegovim ritmovima. 

U tom kontekstu se često pominje japanski odnos prema pejzažu i svakodnevici (npr. satoyama, što je japanski krajolik gde ljudi i priroda žive u harmoniji, stvarajući biodiverzitet i održavajući tradicionalan način života.

Još jedna zanimljivost vezana za Japan jeste izraz shinrin-yoku („šumska kupka“), koji označava svesni boravak u prirodi, naročito među drvećem, sa ciljem relaksacije, smanjenja stresa i regeneracije uma i tela. Na engleskom se ovaj pristup najčešće naziva „forest bathing“ (šumsko kupanje).

Upravo u takvim trenucima dolazi do prirodnijeg usklađivanja uma i tela, čime se otvara prostor za produbljenu percepciju i intuitivnije razumevanje sopstvene unutrašnje stvarnosti. 

Takođe, u praksi, „održivost“ kod Mogija znači da biramo obrasce koji ne iscrpljuju resurse (lične i prirodne): manje rasipanja, više mere, kvalitet pre kvantiteta, i životni stil koji može trajati dugo, bez sagorevanja. 

U istom duhu se navodi i kulturni pojam mottainai (nelagoda zbog rasipanja) kao šira etika poštovanja vrednosti i zajedničke dobrobiti.

Još jedna lepa japanska reč, ili zapravo koncept, odnosi se baš na očuvanje, ili konkretno, na popravljanje slomljene keramike. Naime, ova japanska tehnika se zove kintsugi, što doslovno znači „spajanje zlatom„, i predstavlja umetnost popravljanja slomljene keramike lakom pomešanim sa zlatnim, srebrnim ili platinskim prahom, naglašavajući pukotine kao deo istorije predmeta, a ne mane, u skladu sa filozofijom prihvatanja nesavršenstva (wabi-sabi).

Kintsugi nas uči da prihvatimo sebe i kad smo nesavršeni, slomljeni ili “zakrpljeni”, jer upravo nas to čini autentičnim bićem, sa svim iskustvima i proživljenim bolom, koji se ne umanjuju, već naprotiv, visoko vrednuju.

Pronaći radost u malim stvarima

Pronaći radost u malim stvarima Ken Mogi smatra najbitnijim stubom ikigaija. 

Autor naglašava da je ovaj stub najvažniji zato što se ikigai gradi u onome što nam je svakodnevno dostupno. On doslovno kaže da ikigai „prebiva u svetu malih stvari“ i navodi primere poput jutarnjeg vazduha, šolje kafe ili zraka sunca.

Najuzvišenija vrednost našeg opažanja malih i običnih stvari gradi zadovoljstvo iz dana u dan. Ako čekamo neke velike stvari da bismo bili zadovoljni, možda ih nikada nećemo dočekati.

U knjizi “Ikigai: tajne Japana za dug i srećan život”, autora Franseska Miraljesa i Ektora Garsija, koji su proučavali tajne stogodišnjaka u Japanu, posebno mi je ostala u sećanju izjava jedne bake, koja je rekla da jedva čeka da svane novi dan kako bi plela svoje korpe od pruća. 

Biti ovde i sada 

Primetiti lepotu, radost ili zahvalnost u malim stvarima je mnogo teže nego što mislimo i podrazumeva da osvestimo trenutak u kome smo, da budemo prisutni. U tom smislu, to je na neki način trening pažnje. 

Kod Mogija to takođe znači da se ikigai ne nalazi u mislima o budućem uspehu niti u stalnom preispitivanju prošlosti, već u punom uranjanju u trenutnu radnju. On često ponavlja da je ljudski um rasut između očekivanja i briga, a da se ikigai pojavljuje tek kada se pažnja vrati u sadašnji trenutak, u ono što upravo radimo ili gledamo. To znači i da, šta god radili, to obavljamo usredsređeno i posvećeno, bez žurbe i multitaskinga, do kraja, sa poštovanjem prema procesu. Ne možemo, a da se ne zapitamo, kada smo poslednji put nešto tako radili?

Ukratko o ikigaiju: 

Potrebno je razmisliti o svojim strastima i veštinama, šta nam donosi najviše radosti i zadovoljstva, isprobavati nove hobije i profesije, jer se često ikigai otkriva kroz iskustvo. I, ne manje važno, dovesti u ravnotežu strast i praktičnost, kako bi zadovoljstvo dugo trajalo.