Ana Todorović Radetić
Nakon bestselera Njujork tajmsa “Emocionalna inteligencija” , američki psiholog i pisac Danijel Goleman se odvažio da čitaocima približi novu nauku o ljudskim odnosima u knjizi “Socijalna inteligencija”. Iako je, kao i prethodna, stručna psihološka knjiga koja obiluje mnogim naučnim činjenicama i kao takva teška za čitanje, “Emocionalna inteligencija” je, bar po meni, neuporedivo bolja.
Međutim, za nekoga ko nije čitao prethodnu, ova knjiga može takođe delovati kao pravo otkrovenje. Jer, međuljudski odnosi, čijem domenu pripada ovo delo, predstavljaju malo širu sliku emocionalne inteligencije, tačnije bave se ljudskim životima i emocijama u interakciji. Šta se dešava kada se povežemo, kako podsticanje odnosa
“ima blagotvorno dejstvo na zdravlje”,
ali kako i
“otrovni odnosi mogu na naše telo delovati kao spori otrov”.
Zanimljiva činjenica je to što su, kako Goleman kaže, “emocije zarazne”, što svaka interakcija sa ljudima ima emocionalni podtekst. Time se objašnjavaju situacije kada, na primer, u nama neko izazove mučne emocije tako što sruči na nas otrovna osećanja – kada prasne od besa, preti, prezire. Tada ta osoba u nama aktivira snažne neurološke posledice – mi “zakačinjemo” loš osećaj koje će tinjati u nama još dosta dugo. Naročito uveče kada sumiramo utiske dana i kažemo kako je dan bio “dobar” ili “loš”, time ustvari pravimo neto bilans razmenjenih osećanja koja su se nataložila u nama. Zato je veoma bitno sa kakvom vrstom ljudi stupamo u kontakt, jer svaki naš susret sa ljudima pokreće moćni mehanizam kojim se osećanja jedne osobe prenose na drugu.
Kako su prenosni mehanizmi raspoloženja iznenađujuće veliki, treba imati na umu da su čak zarazne i emocije na ekranu, zato što mozak reaguje na imaginarne scenarije na isti način kao i na stvarne, pa to ima biološke posledice.
Šta stvara dobar odnos među ljudima?
Nekoliko elemenata, kako kaže autor – uzajamna pažnja, zajedničko pozitivno osećanje i dobra neverbalna komunikacija. A da ljudski mozak najviše voli srećna lica pokazuje činjenica da je smeh najkraća veza između dva mozga, “nezaustavljiva zaraza koja smesta gradi socijalnu povezanost.”
A šta je zapravo socijalna inteligencija?
Prema autoru, to je socijalna svesnost za tuđa unutrašnja stanja, razumevanje osećanja i složenih socijalnih situacija. Ona obuhvata primalnu empatiju, “podešavanje” na neku osobu, kao i znanje kako dejstvuje društveni svet. Socijalna spretnost obuhvata glatku interakciju na neverbalnom nivou, uspešno predstavljanje sebe, kao i brigu o potrebama drugih.
Ono što čitaocu deluje obećavajuće je ideja koju Goleman objašnjava – da naši geni nisu naša sudbina, jer je
“ljudski mozak oblikovan tako da se menja reagujući na nagomilano iskustvo”.
U periodu sazrevanja, sve glavne figure u detetovom životu – roditelji, braća i sestre, dede i babe, nastavnici i prijatelji – mogu postati aktivne sastojnice u rastu mozga tako što stvaraju socijalnu i emocionalnu mešavinu koja podstiče razvoj neurona.
I još nešto malo iz knjige – psiholozi su pokazali da partneri imaju aktivnu ulogu u regulaciji fiziologije druge osobe kad su s njom emocionalno međuzavisni i ovakvo biološko unošenje podrazumeva i posebnu moć uticanja na telo, bilo na dobar ili loš način. U podsticajnim odnosima partneri pomažu jedan drugome da se izbore sa sopstvenim neprijatnim osećanjima. Ili obrnuto.
O ostalim međuljudskim odnosima, njihovim implikacijama i osobenostima, kao i mračnoj strani socijalne inteligencije, saznaćete ukoliko pročitate ovu studiju najnovijih istraživanja iz domena biologije i neuronauke.
Dodaj komentar