O knjizi „Sto jada“ Emira Kusturice

Nakon bestselera „Smrt je neproverena glasina“ kojom su čitaoci bili oduševljeni, u prodaji se našla i nova knjiga našeg poznatog režisera koja je napisana u sličnom stilu. Šest priča, svaka za sebe, pridobiće čitaoca životnim istinama ljudskih osećanja. Napisane su veštom i duhovitom naracijom, narodskim jezikom, obogaćene maštovitim detaljima našeg ingenioznog savremenika i onom veštinom kojom veliki ljudi umeju da iskažu velike istine, kroz male događaje i marginalne likove. Takav je bio Andrić. Takav je i Kusturica, ali je pritom i duhovit.

Iako mi se prva knjiga više dopala jer je autobiografska, i „Sto jada“ se čita u jednom dahu, bez pauze, sa podjednakom pažnjom i uživanjem. Priče pisane iz ugla dečaka Alekse Kalema koji odrasta su ekspresivni doživljaji dečakovog viđenja sveta, a ponajviše doživljaja porodice i svog mesta u njoj; priče sastavljene od dečačkih igrarija i snova i vrlo često obojene tugom, jadom i čemerom njegovih neispunjenih očekivanja, pa otuda i naziv „Sto jada“.

Priča „U zmijskom zagrljaju“ koja je stilom, protagonistima i vremenom radnje izmeštena u neki drugi bajkoviti, a ratni svet me pomalo podsetila na „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa, jer je fantazmagorična, filmska, nadrealna. Po mom skromnom mišljenju, njeno mesto nije u ovoj knjizi, jer je stilski različita. Ona zaslužuje neku drugu, novu knjigu, ili pak, možda i film.

Nije lako pisati iz ugla dečaka, otvoriti srce pred čitaocima, pisati o sazrevanju, idealima, maštanju, psihičkoj i fizičkoj metamorfozi. Koja to osećanja tinjaju u duši dečaka ušuškanim pod plaštom nesavršene roditeljske ljubavi, koji bi i da čita knjige, a da ostane mangup; koji bi i da se pobije i da vodi ljubav, koji bi i da odraste i da ostane večiti nestašni dečak…

Samo onaj ko piše srcem može da dospe i do srca čitaoca, ta iskrenost se prepoznaje u prvi mah, a vrcavi humor začinjen ponekom psovkom zasmejava i greje dušu. Tako piše Kusturica – duhovito, živopisno, istinito.