Jovan Ćirilov – sjaj velikog barda

Foto: Wikipedia, Tomislav Medak, CC BY 2.0, Created: 22 October 2009

Jovan Ćirilov. Sva je prilika da će vreme doneti nove istine o njemu i novu svest kod svih nas koliko smo bogati bili dok smo imali takvu ličnost u  našem kulturnom životu. Odišući stilom, duhom i kulturom samom svojom pojavom, ovaj neumorni velikan nikada nije izgledao umorno.

Štaviše, i u svojim poznim godinama, stvarima koje je postizao da uradi, širinom pogleda i britkošću misli, ali i verom u smislenost truda i voljom da se uprkos svemu radi i živi za kulturu, postavio je izazov mlađim generacijama. One nisu u nasleđe dobile jedan sređen svet, ali i takav kakav im je na raspolaganju on može ostati i opstati jedino ako budu bar jednim delom nalik velikom, sada nažalost počivšem bardu domaćeg kulturnog i drušvenog života, Jovanu Ćirilovu.

Kada u jednoj državi kultura postoji ne kao dobro razrađen sistem koji se sastoji od prestižnih i autonomnih institucija, nego kao plod neumornog upinjanja pojedinaca koji se za nju bore uprkos svim problemima, onda je u toj državi kultura u velikoj krizi. Nažalost, Srbija već dugo liči na takvu zemlju.

Problemi koji se ne rešavaju, po pravilu, počnu da se gomilaju i da formiraju neuništive hrpe koje je nemoguće očistiti i ukloniti. Pojedinci se uspinju svim silama i bore svim sredstvima da spasu ono što se spasti može – na kraju, spasava se samo malo onog preostalog ljudskog dostojanstva koje je vazda bilo povezano sa kulturom, ali ne i kultura sama.

Kako bi Danilo Kiš rekao: „Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne beše strano iskustvo umetnosti“.

Tu veličanstvenu borbu sa vetrenjačama, makar ona ishodila jedino u još veličanstvenije poraze, vodili su bardovi srpske kulture koje je vreme polako počelo uklanjati sa scene.  Jedan od njih, koji je i u dubokoj starosti tako mladalački isijavao entuzijazmom i verom da borba nije uzaludna, inspirišući one mnogo mlađe, ali naizgled umornije od sebe, bio je i Jovan Ćirilov. Kao što to obično biva, tek nakon velikanove smrti, u narednim mesecima i godinama, srpska kulturna javnost postaće svesna šta je imala i izgubila. A izgubila je mnogo.

Jovan Ćirilov je otišao i ostavio nas da sami nastavimo tamo gde je on stao. I tamo gde smo sami stali nošeni vetrom koji nam je on slao u leđa. Srećom, čovek koji za sobom ostavi „delo“ nikada ne umire sasvim. U njegovim knjigama i uspomeni na njega ostao nam je trag njegovog velikog duha, njegova inspirativnost i njegova snaga.

U ovom nesavršenom svetu sa sumnjivom vrstom živih bića kakvo je homo sapiens, samo budala može verovati u savršenu sreću. Osećanje sreće u životu sam iskusio retko, i to samo kao kratke proplamsaje neke miline u trajanju od nekoliko sekundi, čak i zbog nekih na izgled beznačajnih razloga – rekao je Ćirilov za magazin „Vreme“. To nam mnogo govori o njemu, iz jednog intimnijeg ugla. Ali, ko je on bio, kako ga svrstati u postojeće kategorije a ne osiramišiti ono što njegova ličnost predstavlja?

Pre svega − intelektualac

Po obrazovanju filozof. Po profesiji dramaturg, teatrolog, kritičar, pisac, prevodilac, režiser, etimolog. Kao i svi intelektualci renesansnog raspona interesovanja i sposobnosti, ni Ćirilov nikada nije doneo konačnu odluku po pitanju čime će se baviti u životu. Na sreću, naravno.

Njegova životna priča počela je u Kikindi gde je rođen 1931. godine i gde je završio osnovno školovanje. Fakultet upisuje na Beogradskom univerzitetu i to na Filozofskom fakultetu, na odseku za filozofiju gde diplomira 1955. godine. Kao student bavi se pozorišnom kritikom, što ga 1956. dovodi na mesto dramaturga Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Od 1967. do 1985. godine radi kao dramaturg i u Ateljeu 212. Na čelu JDP-a bio je od 1985. do 1999. godine.

Zajedno sa Mirom Trailović osnovao je pozorišni festival svetskog renomea, BITEF, i sve do smrti ostaje umetnički direktor i selektor ovog festivala. Autor je više pozorišnih predstava, filmskih scenarija i radio drama. Za pozorište je adaptirao Andrićevu „Prokletu avliju“ kao i „Otkriće“ Dobrice Ćosića. Priredio je četiri rečnika i dve antologije kratkih drama. Bio je predsednik Nacionalne komisije Jugoslavije i Srbije pri Unesko-u.

Tokom čitavog života Jovan Ćirilov je pisao kolumne za nekoliko domaćih časopisa i dnevnih novina, od čega je višestruku korist imala i ona publika koja ne bi Ćirilova upoznala u svetu pozorišta i pozorišne kritike. Iako je sedeo na samom prestolu domaće i evropske intelektualne elite, Jovan Ćirilov nikada se nije libio da komentariše dnevne događaje i pojave na koje nije želeo snobovski gledati sa visine. Sebe nije smatrao patriotom, ali sve što je radio bilo je nekompromitovani i nediksutabilni patriotski čin. Svojim naporima održavao je u životu ono bez čega jedan narod ne može opstati ni danas kao što nije mogao ni ikada pre – njegovu kulturu.

Poliglota i prevodilac

Jovan Ćirilov, kao što se i može očekivati od jednog intelektualca internacionalnog značaja i ugleda, govorio je i nekoliko evropskih jezika: engleski, francuski, nemački, španski i italijanski. Takođe, bavio se i izučavanjem kineskog jezika. Ljubav prema jezicima Jovana Ćirilova našla je izraza i u njegovom ozbiljnom bavljenju etimologijom, naukom o poreklu reči i izraza, oblasti u kojoj je bio vrhunski stručnjak.

Stoga ne čudi ni činjenica da se tokom života veoma uspešno bavio i prevođenjem. Uglavnom, njegova interesovanja bila su vezana za pozorište, pa se na spisku prevedenih autora mahom nalaze dramski pisci poput Kristofera Fraja, Bertolda Brehta, Žana Pjera Ženea, Stoparda, Mameta, Sema Šeparda, Marbera, mjuzikla „Kosa“. Priredio je dve antologije kratkih drama na čijim je prevodima, mahom, sam radio.

Napisao Dušan Stojanović.