Prevodilac kao bakljonoša

Foto: Milan Pajić u ulozi Kraljice u predstavi Šekspir Soneti u Narodnom pozorištu u Beogradu, 2014

Tekstovi koje objavljujemo na ovom mestu i ovom prilikom, ljubaznim ustupanjem prostora urednice Ane Todorović Radetić, „Prevodilac kao bakljonoša“, Aleksandra Nikolića i „Glumci govore istinom“, Hadži Nenada Maričića, štampani su, po pozivu, u knjizi Raščitavanja Šekspira. Soneti, autora Jelisavete Milojević (Beograd: Filološki fakultet, 2018). Ove radove,  činimo dostupnim široj javnosti a sa plemenitom namerom, misionarskom, da dragocene poruke ovih tekstova dođu do što većeg broja ljudi sa kojima mislimo da će doći u rezonancu. Kroz prevodiočevo sočivo delo autora dolazi do reditelja i glumca a bez uzajamne interakcije mnoge tajne umetnosti – rediteljske, glumačke i prevodilačke  „ostaju skrivene ne dobivši šansu da se međusobno prožmu i tako stvore novu vrednost“ (A. Nikolić, „Prevodilac kao bakljonoša“). Neka ovi tekstovi podstaknu ovakve interakcije!

Jelisaveta Milojević
Beograd, 6. oktobar 2019.

Aleksandar Nikolić

ŠEKSPIR: SONETI

Povodom 450 godina od Šekspirovog rođenja, u četvrtak, 27. februara 2014. godine, u 19 sati, na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu premijerno je izvedena predstava “Šekspir: Soneti”. Još jedan značajan povod je i novi prevod Jelisavete Milojević, koja je nakon pet decenija Sonete ponovo oblikovala i predstavila na srpskom jeziku u ciklusu od trideset pet “Velikih sonata”.

Režiju je potpisao Aleksandar Nikolić, dramaturgiju zajedno Nikolić i Milojevićeva, dok je kompozitor bila Vera Milanković. U podeli su bili: prvakinja Opere Svetlana Cicović-Bojčević (u ulozi Amora), Pavle Jerinić (Crni vitez), Andrijana Oliverić (Crna dama), Dubravka Kovjanić (Lepi mladić), Milan Pajić (Kraljica), Jelena Matijašević (Paž), Miloš Jelisavac (Beli vitez), Ana Stojanović (Bela dama), Stevan Piale (Prosjak), Jelena Velkovski (Prosjakinja), Tamara Pjević (Pastirica) i Vanja Mijailović (Pastir).

Autori su poduhvat scenskog uprizorenja Šekspirovih soneta prihvatili kao veliki eksperiment i rizik, međutim, tako uzbudljivom tekstualnom predlošku nije bilo moguće odoleti – kult obožavanja Šekspira je kod ljudi iz teatra sveprisutan i iskonski. Činjenica da u Sonetima nema konkretne scenske radnje, niti likova – bazičnih tradicionalnih oslonaca i gradivnih elemenata svakog uprizorenja – već da su oni niz lirskih slika, nije ni najmanje obeshrabrila izvođače i kreativni tim. Veliki entuzijazam, kao i utisak važnog zadatka, pionirskog zadatka, preplavio je sve učesnike i on je trajao od prvog sastanka reditelja i prevodioca-dramaturga do premijere, koja je podrazumevala učešće više desetina lica na sceni i iza nje. Koliko je autorima poznato, Soneti nisu nikada postavljani pred beogradsku publiku u profesionalnom teatru, posebno ne kao ciklus od trideset pet “Velikih soneta”.

Geneza

Nosilac prve ideje za scenskom postavkom Soneta je prevodilac, gospođa Milojević. Od nje je potekla prva ideja da Soneti ne moraju samo da se čitaju i odzvanjaju u mislima, već da treba razmotriti mogućnost da se slušaju. Naziv pesničke forme soneta, kao i muzičkog oblika sonate, imaju isti italijanski koren u glagolu suonare ( tj. latinskom sonare), koji pre svega znači ‘zvučati’, kao i ‘zvoniti’, ali označava i konkretnu emisiju tona sa muzičkog instrumnta. To “odzvanjanje” nije samo duhovno, u mislima, već je potencijalno i fizičko – u uhu slušaoca/gledaoca, praćeno svom fizičkom i mentalnom energijom koje izgovaranje poezije nosi sa sobom.

U momentu kada je nešto naglas izgovoreno na sceni, kada odzvoni na pozornici, odmah se postavljaju dva pitanja: “Ko je taj koji je sonet izgovorio i kome ga je uputio?” To su samo prva dva bazična pitanja od mnogih koja će se sukcesivno postavljati, proizilazeći jedna iz drugih u beskraj: zašto, kada, na koji način, u kom kontekstu, kojoj epohi, gde… Iz tog beskrajnog niza pitanja proizilazi još veći broj odgovora. Kada se u intimi svog prostora i posvećenog vremena čita poezija, dva osnovna elementa koja se prožimaju su autorov tekst i biće čitoca. Međutim, kada na sceni taj isti tekst zazvuči, on pored autorove ideje sa sobom nosi i ideju reditelja, dramturga, kompozitora, viziju prevodioca, dodatne nivoe koje dopisuju kostimograf i scenograf, zatim i interpretaciju samog glumca, kao i reakciju njegovog scenskog partnera. Na kraju nikako ne treba zaboraviti i prisutstvo publike – onih ‘drugih’ pred kojima se intimni prizor odvija, a čijeg su postojanja predstavljači svesni, samo ga na jedan drzak, pozorištu svojstven način, navodno ignorišu. Za razliku od intimne situacije čitanja u kojoj postoje samo autor i čitalac, teatarska situacija je odnos gledaoca i svih ostalih učesnika u predstavi – na sceni i iza nje. Na bazična pitanja “Ko govori” i “Kome?” više ne odgovaraju pesnik i čitalac, već mnoštvo ljudi različitih profila sa scene i iza nje, kao i mnoštvo iz publike. Već beskrajni odgovori iz relacije autor-čitalac se u teatru množe brojem učesnika na sceni, iza nje, kao i gledalaca, zatim reflektuju jedni na druge, umnožavaju kao u beskrajnim ogledalima. Život Soneta na sceni je jedan novi, potpuno različit život od onog u intimi čitanja.

Scenski život Soneta: rad sa prevodiocem

Početak scenskog života jednog dela započinje mnogo pre nego što se podigne zavesa na premijeri – momenta koji u stvari odgovara dozrelosti dela da se prezentuje publici. Toj dozrelosti prethode mnogi i različiti stupnjevi pripreme za scenski život. Faze rada su jedan prirodan, kretivni i uzbudljiv poduhvat iako su često povezane sa mnogim nedoumicama, teškoćama i konfliktima. Entuzijazam raste i opada, uspeh se čas čini veoma bliskim a na čas preti potpuna propast. Učesnici neretko ustuknu pred nerešivošću nekog zadatka a nekada ih, taknuti inspiracijom, a uz pomoć talenta i veštine, rešavaju sa lakoćom i virtuoznošću. Na sve te okolnosti, međutim, treba gledati kao na deo teatarskog folklora – neizbežnog ali privlačnog svakome ko je ikada okusio demon teatra.

Govoreći u kontekstu predstave “Šekspir: Soneti”, treba početi od stupnja koji se u teatru često ne ističe do mere koju zaslužuje, a to je rad prevodioca. Naime, često se prvim stadijumom rada smatra rad reditelja za stolom, njegovo raščitavanje teksta koji će se postavljati, i to je istina kada je tekst pisan na jeziku na kojem se izvodi. Međutim, kod tekstova koji nisu u originalu napisani na jeziku na kojem će biti igrani, prva faza koja vodi scenskom životu je prevod. To dragoceno sočivo kroz koje će do reditelja i glumaca doći reč i misao autora, predstavlja presudnu tačku još na samom početku rada. Prevod, odnosno prepev, dela koje se postavlja zahteva pored pesničkog talenta, jasnoće i sposobnosti (niz talenata i veština koje čine dobrog prevodioca se ovde ne završava) još jedan dodatan talenat, a to je onaj za scenu. Neretko se u prevodima dramskih dela, ma kako žovijalni oni bili, oseća nedostatak razumevanja prevodioca za scenu i scensku radnju. To je problem koji reditelj često detektuje na samom početku i koji može biti fatalan kada je konstatovan tek u fazi rada sa glumcima. Glumci se takvom tekstu opiru, zovu ga “neigrivim” iako je originalna misao autora jasna i razumljiva. To nije retka pojava u teatru ali se, pre svega, može tumačiti nepripadanjem prevodioca mikrokosmosu teatra, nepravednom izopštenju iz procesa postavke dela na scenu, kao i odusustvu interakcije sa rediteljem, dramaturgom i glumcem. Bez interakcije reditelja i prevodioca mnoge tajne obe umetnosti ostaju zauvek skrivene ne dobivši šansu da se međusobno prožmu i tako stvore novu vrednost. U slučaju rada na predstavi “Šekspir: Soneti” delikatna saradnja reditelja i prevodioca je uspostavljenja sa lakoćom i na obostran užitak. Prevodilac je bio taj koji je kao bakljonoša stupao pred rediteljem i rasvetljavao mu put u suštinu tumačenja teksta dok je reditelj prevodiocu neprestano postavljao pitanja i pokušavao da scenski uobliči misli autora. Celokupna rediteljska ideja je sazidana na temeljima koji su nastali iz razgovora sa prevodiocem dok je, sa druge strane, u prevodu namenjenom igranju došlo do manjih izmena koje su bile od suštinke važnosti za igrivost teksta. Pored toga, ceo proces se odvijao pod budnim okom prevodioca, kao nekog ko rad glumaca i reditelja gleda hladne glave, a duboko zainteresovan i sa najvećim poznavanjem materije.

Objavljeno u: Jelisaveta Milojević, Raščitavanja Šekspira: Soneti (Beograd: Filološki fakultet, 2018), pp. 401–404

Beleška o autoru

Aleksandar Nikolić je završio studije pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2013, u klasi profesora Ivane Vujić. Docent je na Institutu za umetničku igru Univerziteta u Beogradu. Stalni je reditelj u Narodnom pozorištu u Beogradu a gost-reditelj u pozorišnim kućama u Beogradu (Madlenijanum), Novom Sadu, Sarajevu i Rijeci. Bio je na studijskom usavršavanju u ROH-u, London (Royal Opera House). Predstavu Šekspir: Soneti (prevodilac i konsultant Jelisaveta Milojević) režirao je u Narodnom pozorištu u Beogradu, 2014. godine.