Danilo Kiš – nomad-prevodilac

Fotografija: Marina Kalezić, izvor Wikipedia

Ono što prevode vrsnog pisca čini posebnim u odnosu na prevode iz pera „običnih smrtnika“ ili profesionalnih prevodilaca, svakako jeste i onaj fini spoj slobode i intuicije da odabere delo koje savršeno odgovara njegovom senzibilitetu. Pisac obično ne prevodi naručena štiva, ne prevodi po zadatku ili nuždi, niti pristupa prevođenju kao poslu koji treba odraditi najbolje što ume. Najpoštenije bi bilo reći da je prevođenje, za pisca, jednako sakralni čin kao i samo pisanje. Ono je ponovno stvaranje, posvešćivanje drugog autora sebi samom, prevođenje divljenja vrednog dela, neretko remek-dela, na svoj jezik, u funkciji dubljeg razumevanja, hedonističkog uživanja u stilu i semantici sa kojom se treba poigrati. Na svoj način.

Danilo Kiš, moglo bi se reći, pravi je predstavnik ovakvog pristupa prevodilačkom radu. Posvećenik u pisanju autorskih dela koja su odavno antologijska, i koja, ne samo da odolevaju testovima vremena, već postaju sve popularnija i iznova štampana, kao što to biva u vizionarskih pisaca čija se dela odmotavaju kroz vreme kao sveti spisi ili otkrovenja, Kiš se sa jednakim posvećenjem laćao i prevođenja.

Jedan od naših najviše prevođenih pisaca, i sam je bio plodonosni prevodilac sa više stranih jezika. Ovo bi moglo da bude opšte mesto kada ne bismo istakli karakteristike njegovog prevodilačkog stila, ono što im daje lični pečat autora-prevodioca i što ih izdvaja od drugih prevoda. Neretko se dešava da, kada iza prevoda stoji poznato autorsko ime već afirmisanog i poznatog pisca, njegovo prevodilačko delo zaostaje za kreativnim autorskim delom upravo zbog manjka kreativne slobode, samoograničavanja ili nedovoljne motivacije da u prevodu podari ono najvrsnije, kao i zbog podsvesnog straha da ne „prepiše“ samog sebe u prevodu i na taj način ne zaseni original ili ga preterano oboji svojim tonom. Danilo Kiš nije imao tu samonametnutu i sputavajuću kočnicu. Kiš ne strahuje da će biti „prepoznat“ u prevodu kao u svojevrsnom ogledalu, jer čvrsto veruje da svojim kreativnim uplivom i ličnim stilom, kao i svesnom modifikacijom može samo da pojača umetničku upečatljivost originala, kao svedok „iz prve ruke“ i pustolov koji sa nekog udaljenog ostrva treba da donese egzotično blago u luku druge zemlje, bez da išta bude izgubljeno ili oštećeno na putu. Ako utvrdimo da Kišova autorska dela krase semiotička istančanost, koja ciljno koristi reči kao strele iz tobolca, snažan uticaj francuske narativne proze iz XIX veka, posebno one u kontroverznih pisaca koji su podizali prašinu, te rado pribegavanje stilskim preinačavanjima kako bi se izbegli trivijalnost i ponavljanje, sve su to karakteristike koje se verno ogledaju i u njegovim prevodima.

Prepevi umesto prevoda

Ovde bi preciznije bilo reći „prepevima“, umesto prevodima. Reklo bi se da je Kiš namerno davao prednost prepevavanju u odnosu na prozne prevode kako bi kroz ovaj žanr raspevao onaj skriveni autorski senzibilitet u sebi kojem nije davao potpunog oduška u svom autorskom opusu. Kiš kao pesnik najbolje se otkriva kroz Kišove prepeve i tu ništa nije slučajno niti olako uzeto – od izbora pesme ili dramskog dela, do načina na koji je ovaj poduhvat izveden, od početka do kraja. Davno je rečeno da u čovekovom unutrašnjem biću postoje strune koje samo poezija može da dotakne tako da izazove rezonancu, jer je njihova frekvencija suviše fina i uzvišena za prozni jezik. Čini se da je Kiš bio svestan toga i da mu je nedostajala upravo ova vibrantnost u proznom opusu koju je veoma promišljeno i znalački kompenzovao svojim prepevima.

Druga ogromna prednost Kišovog prevodilačkog poduhvata sastojala se u njegovom bogatom poliglotskom kapacitetu koji je samo proširivao polje prevodilačkog izbora. Kiš je prevodio sa francuskog, mađarskog, engleskog i ruskog jezika (u ovom poslednjem slučaju, doduše, uglavnom izdvojene pesme Mandeljštama, Cvetajeve, Ahmatove, Jesenjina, Majakovskog…). Da ne ostanemo dužni ni, nešto oskudnijim po kvantitetu, ali ipak prisutnim nemačkim prevodima (J. V. Gete, „Kralj Vilovnjak“). Njegova fascinacija poetskim u odnosu na prozno, kao izazovom za prevođenje, vidljiva je u činjenici da je u romanu Andreja Belog „Petrograd“, preveo samo stihove (roman je u celosti prevela Milica Nikolić). Posmatrajući njegov izuzetno šarolik i bogat prevodilački opus, u kojem, kako rekosmo, dominira poezija svetskih klasika, mogli bismo reći da je Kiš dozvoljavao sebi da bude privučen i osvojen lepotom i snagom originala, do te mere da prepev bude svojevrsna nužnost ponovnog, dubljeg, intimnijeg doživljavanja izvornika kroz vlastito stilsko prepričavanje ili prepevavanje. Zbog toga ne čudi da je sam Kiš, govoreći o svom razumevanju, rekao da je prepevavanje odabrane pesme neka vrsta prisvajanja pesme od strane autora koji je prevodi, potreba da se njena lepota „ispriča“ ili „ispeva“ još jednom, kao da nisu svi tonovi do sada preslikani u svim svojim tananim nijansama. Zbog toga se on nije ustručavao da prepevava ni dela koja su više puta prepevavana na našem jeziku, dela poznatih i „odomaćenih“ klasika kao što su Šarl Bodler („Pesme“), Žak Prever („Vrt“, zbirka, „Barbara“), Pol Verlen („Pesme“), Šandor Petefi („Pesme“, „Novi prepevi“, „Svet pustara“) ili čak Molijerova komedija „Don Žuan“, kao čitavo dramsko delo koje predstavlja životni izazov za svakog prevodica, a posebno pisca.

Kiš je pogađao pravo u metu

Možda najveću lirsku fascinaciju i privrženost jednom osobenom senzibilitetu, te potrebu da se taj senzibilitet dosledno i raskošno prenese na drugi (srpski) jezik, vidimo u Kišovom prepevavanju Endrea Adija. Tu je Kiš posebno zadužio srpsku književnost, podarivši nam prepeve jednog velikog pesnika, naizgled jednostavne i jasne forme, ali višeslojne i razgranate semantičke usmerenosti, gde je jačina i ubojitost izraza – presudna. Tu prevodilac ima samo dve mogućnosti – da pogodi pravo u metu ili potpuno promaši cilj. Kiš je pogađao pravo u metu. Čini se da je u Adiju našao svog lirskog srodnika, o čemu svedoči ubedljiva lakoća, dovitljivost i snaga klicanja koja, ne samo da verno preslikava Adijev usklik, već ga pojačava drugim glasom, i nastavlja kao eho. Moglo bi se reći da Adi i Kiš spadaju u onu retku vrstu književnih srodnika gde jedan peva (u poeziji) ono što drugi pripoveda (u prozi) i obratno. Opsesija smrću, potreba da budu glasnogovornici mučenika i krikovi krvi, nemirenje sa duhovima prošlosti i opetovanjem istorijskih obrazaca i nepravdi… neizlečiva melanholija… sve to daje ovoj dvojici lirskih pobratima jednu saglasnu intonaciju, koja se savršeno preslikava jedna u drugu. (Endre Adi: „Krv i zlato“, „Na čelu mrtvih“, „Pesme“, Iz eseja „Endre Adi, pesnik mađarski i evropski“, „Sedamnaest pesama“, „Brak jastreba nad ševarom“, „Leš u žitu“…). Među drugim mađaskim pesnicima, rado prevođenim od Kiša, valja pomenuti Ferenca Fehera („Sloboda i ljubav“ – izabrane pesme, „Saputnici“, „Ispovesti saputnika“, „Ćutljivi pozdrav od dalekog pesnika prijatelja“, „Oda vetru“…), Ištvana Domonkoša, Đula Ilješa („Pesme“, „Ana“, „Kristalni svet“), Ferenca Juhaša („Na grobu Atile Jožefa“, „Skica o vaseljeni“), Ištvana Brašnja („Pesme“), Mihalja Verešmartija, Mikloša Radnotija („Pismo ženi“), Janoša Pilinskog („Apokrif“), Đerđa Petrja („Večni ponedeljak“), Ištvana Eršija („Nostalgija“), Atilu Jožefa („Borska beležnica“, „Noć predgrađa“, „Strmom stazom“, „Gle, najzad nađoh otadžbinu“) i mnoge druge.

Ruski prepevi

Kada govorimo o Kišovim ruskim prepevima, nekako je prirodno da na prvom mestu, kao njegove neskrivene miljenike izdvojimo Marinu Cvetajevu („Zemaljska obeležja“, „Suze u očima – uzaman“„Pesme i poeme“, „U mislima s drugom, pod drugim znakom“, „Hvala vremenu: izabrane pesme“, „Viteže, anđelu podobni“) i Sergeja Jesenjina („Pesme“, „Lirika“, „Doviđenja, druže moj, doviđenja“, „Ko sam ja, šta sam“…). Ako postoje osećanja oko kojih Kiš, verno i dosledno, a opet nepredvidivo plete svoj autorski opus, to su, sasvim sigurno, melanholija i prkos, toliko prisutni, kao lirske teme u pevanjima gorepomenutih pesnika. Zbog toga ne čudi što, čitajući Kišove prepeve mi osećamo, ne samo znalački i semantički precizno uhvaćen i stilski modifikovan izraz i stih, već i duboko razumevanje, sinhronicitet i jednoglasje intonacije. Tu svakako treba pomenuti i Anu Ahmatovu i Majakovskog, kao svojevrsne izazove kojima Kiš nije odoleo.

Prevođenje francuske književnosti

Možda nije odveć smelo i pretencizono ustvrditi da je svoje prevodilačko majstorstvo kada su prepevi klasičnih, pa i našoj čitalačkoj javnosti manje poznatih stranih pisaca i pesnika u pitanju, Kiš ipak najviše dokazao u prevođenju francuske književnosti, naročito pesnika-klasika. Izazovnost i složenost francuskog jezika, koji zahtevaju izuzetnu hrabrost, osećaj za fonetsku i lingvističku rafiniranost, i iznad svega uvežban i istančan sluh, Kiš savladava na gotovo besprekoran način, izbegavajući „falš“ i ne zazirući ni od jedne vrste metričkog stiha. Tako raspevan na francuskom, na tlu svoje druge domovine, on se hvata u koštac sa Šarlom Bodlerom („Cveće zla“, „Pesme“, „Uzlet: Džinovka“), Žakom Preverom („Vrt“, „Barbara“), Lotreamonom („Maldorova pevanja“), Verlanom („Pesme“), Mišelom Bitorom („Treba sve reći“), Anrijem Mišoom („Prirodopis“, „Odmor u nesreći“), Apolinerom („Hoteli“), Žanom-Ipolitom Tiseranom („Poslednji dan na smrt osuđenog“), Marselom Švobom („Izmišljeni životi“) i drugima.

Još 1969. godine Kiš je preveo dramu Remoa Forlanija „Rat i mir u kafani Snefl“, francuskog dramskog i proznog pisca, scenariste i filmskog kritičara poluitalijanskog porekla (1927–2009). Dramu koja se ove godine pojavila kod izdavača Kiša iz Novog Sada, u okviru edicije „Veliki prevod“, na koju takođe skrećem pažnju, jer je objavila prevode nekih drugih pisaca: na primer prevod Aleksandra Tišme knjige Tibora Derija „Niki – priča o jednom psu“, prevod Vitmenovih „Vlati trave“ Ive Andrića, Tina Ujevića i Tihomira Vučkovića ili Deblinove „Bajke o materijalizmu“ u prevodu Vojislava Despotova itd.

Ono po čemu će Kiš, kao prevodilac, ipak ostati najviše upamćen su ipak „Stilske vežbe“ Remona Kenoa i „Caca u metrou“, koji su doživeli više puta ponovljena izdanja i scenske i dramaturške obrade.

Pisac neupokojene kolektivne savesti

Nomad, poliglota, pisac neupokojene kolektivne savesti, opsednut kontroverzama ljubavi i smrti kao najžilavijih demona u pustoši ljudskog roda, Kišov raskošni stvaralački talenat pokazao je svoje majstorsko umeće ozbiljnog i posvećenog poigravanja sa semantikom i stilom u svim njihovim modifikacionim formama i na polju prevođenja, odnosno prepeva. Time je dodatno zadužio našu književnu baštinu, obogativši je višestruko, kako prevodilačkim prvencima sa mađarskog, francuskog i engleskog jezika, tako i novim biserima klasike, koji prosijavaju autentičnim sjajem kroz pero Danila Kiša.