Ikigai u štampi

Kada se govori o smislu života i rada, retko ko prvo pomisli na štampariju. Ikigai se često vezuje za umetnike, terapeute, kreativce, ili, uopšte, profesije koje na prvi pogled deluju „inspirativnije“ za pitanja svrhe i unutrašnjeg ispunjenja. A ipak, ako se za trenutak zastane i pažljivije pogleda, štamparija je jedno od mesta gde se ideje pretvaraju u realnost i dobijaju fizički, opipljiv oblik.

Možemo da romantizujemo „pozive“ i „misije“, ali istina je zapravo da je svako zanimanje važno samo onoliko koliko doprinosi drugima. U štampariji taj doprinos postaje očigledan već samo nakon nekoliko minuta boravka, dok posmatramo sve one papire, boje, mašine koje rade bez prestanka i osećamo miris sveže odštampanog materijala koji izlazi kao na traci.

Tada zapravo shvatimo da to nisu samo tehnički elementi jednog posla, već nečije knjige, diplome, katalozi, plakati, pakovanja, pozivnice, možda reklama za početak nekog novog posla ili uspomene iz nečijeg života. I sve to prolazi kroz ruke onih koji rade u štampariji.

Zato pitanje nije da li Ikigai ima veze sa ovim poslom, jer se može pronaći u svakom zanimanju, kada u njemu prepoznamo ličnu vrednost, doprinos i ono što nas iznutra pokreće. Pravo pitanje je zapravo: kako ga uočiti i osvestiti u svakodnevnom radu koji često deluje rutinski, zahtevan i pod stalnim rokovima. 

Ovo je tekst za sve koji rade u štampariji, od vlasnika do zaposlenih, od malih radionica do porodičnih firmi koje traju generacijama ovde link,  kao i za širu publiku koja želi da razume da se smisao u radu ne pronalazi nužno u poslu koji deluje „inspirativno”, već u načinu na koji mu pristupamo. Ovaj članak je napisan na osnovu inspiracije koja se pojavila tokom saradnje sa specijalistima za DTF štampu Innexprint.rs.

Šta je Ikigai i zašto nije rezervisan samo za „odabrane“

Ikigai je japanski koncept koji se najčešće prevodi kao „razlog zbog kog ujutru ustajemo“. U svojoj suštini, on ne zahteva dramatične životne preokrete, već usklađivanje između onoga što volimo, onoga što znamo da radimo, onoga što svetu treba i onoga od čega možemo da živimo.

Važno je naglasiti da Ikigai nije krajnji cilj koji treba ostvariti, niti stanje stalne sreće, kao ni posao bez stresa. Ikigai je osećaj smisla koji postoji i onda kada je teško, i kada ima previše posla, i kada se greši i uči, i u danima kada nema inspiracije, i u periodima neizvesnosti, i onda kada se, uprkos umoru, ipak bira da se radi savesno i s merom.

U tom smislu, ikigai za ljude koji rade u štampariji dobija konkretan oblik, jer spaja zanat i svrhu, proces i rezultat, ličnu veštinu i kolektivnu korist. 

Ali pre toga, zanimljivo je pogledati malo dublje u to koje se sve ljudske sposobnosti zapravo ukrštaju u ovom poslu i kojim vrstama ličnosti odgovara ova vrsta posla.

Vrste inteligencija koje se integrišu u praksi štamparskog posla

Prema teoriji višestrukih inteligencija, koju je razvio američki psiholog Hauard Gardner (Howard Gardner), inteligencija nije jedinstvena opšta sposobnost, već skup relativno autonomnih kognitivnih kapaciteta koji se razvijaju i ispoljavaju u zavisnosti od vrste aktivnosti i konteksta u kome pojedinac deluje (Gardner, Frames of Mind: The Theory of Multiple Intelligences, 1983).

Dakle, u savremenoj psihologiji inteligencija se ne posmatra kao jedinstvena opšta sposobnost, već kao skup različitih relativno nezavisnih kapaciteta. Najčešće se navode sledeće vrste inteligencija:

• jezička inteligencija
• logičko-matematička inteligencija
• prostorno-vizuelna (vizuelna) inteligencija
• telesno-kinestetička inteligencija
• muzička inteligencija
• interpersonalna inteligencija
• intrapersonalna inteligencija
• prirodnjačka inteligencija

Ako se pogleda praktična struktura rada u štampariji, može se okvirno govoriti o raspodeli inteligencija po stepenu njihove svakodnevne upotrebe. 

Prostorno-vizuelna inteligencija zauzima najveći deo, približno 40–45%, jer je stalno prisutna u proceni rasporeda, proporcija, čitljivosti i ukupnog vizuelnog utiska. 

Sledeća po zastupljenosti je telesno-kinestetička inteligencija, sa oko 25–30%, budući da rad sa mašinama, materijalima i ponavljajućim procesima zahteva preciznost, koordinaciju i telesno pamćenje. 

Logičko-matematička inteligencija učestvuje sa približno 15–20% kroz planiranje procesa, kontrolu kvaliteta, redosled koraka i rešavanje tehničkih odstupanja. 

Interpersonalna inteligencija je prisutna u manjem, ali značajnom obimu, oko 5–10%, naročito u komunikaciji sa klijentima i razumevanju zahteva. 

Jezička inteligencija zauzima najmanji procenat, okvirno 5%, ali ostaje ključna u radu sa tekstom, značenjem i preciznošću poruke. 

Ovakva raspodela pokazuje da je štamparija profesija u kojoj dominiraju opažanje, pokret i proces, ali da smisao nastaje upravo iz njihove uravnotežene povezanosti.

Za nekoga ko traži Ikigai, smisao u ovom poslu prepoznaje se vrlo praktično: u pitanju da li mu prija rad koji zahteva oko za detalje, strpljenje u ponavljanju i odgovornost za proces i da li u takvom ritmu oseća mir umesto otpora. Ako se zadovoljstvo javlja kada se nešto dovede u red, kada se željena forma ostvari, kada je rezultat jasan i opipljiv, to je signal da se lične sposobnosti poklapaju sa zahtevima posla. Ikigai se javlja kao osećaj zadovoljstva da napor ima smisla i da se veština iz dana u dan produbljuje.

Za onoga ko je vizualista, ko voli lepotu boja, odnose tonova i čistu kompoziciju, štamparija može biti prostor u kome se estetski osećaj prirodno pretače u svakodnevni rad. Ako u tome postoji mir i fokus, ako ponavljanje ne guši nego umiruje, i ako se javlja osećaj satisfakcije kada se sve uklopi vizuelno i sve izgleda kako treba, to je znak da se lične sposobnosti poklapaju sa zahtevima posla. 

A za onoga ko u sebi nosi „večno dete“, ko voli da se igra, isprobava, kombinuje i iznova traži bolju varijantu, štamparija može biti prostor za kreativnu radoznalost, jer svaki posao traži sitna podešavanja, nove spojeve, finu igru između ideje i forme. 

Upravo je to ideja koju Ken Mogi, japanski neuronaučnik, naglašava. On navodi da je najvažnije za naš ikigai − za razlog da se budimo ujutru nasmejani − upravo sposobnost da održavamo naše unutrašnje dete živim i aktivnim i da su kod ikigaija najvažniji mali koraci, kao kada deca nauče da hvataju loptu, ili da hodaju ili voze bicikl, a ne neki grandiozni ciljevi.

Dobro poznati primer toga kako se upravo ova unutrašnja crta vizuelnog tipa i večitog dečaka može pretvoriti u Ikigai je priča o Satošiju Tađiriju, tvorcu Pokemona. Kao dete je bio opsednut sakupljanjem insekata u prirodi (čak su ga zadirkivali nadimkom „Dr. Bug“), a kasnije je ideju „hvatanja i sakupljanja“ pretvorio u koncept igre, delom i iz nostalgije za prirodom koja je nestajala zbog urbanizacije. Dakle, igrao se i stvarao iz čiste radosti i uživanja, bez ikakve ideje o biznisu u budućnosti, potpuno prepušten kreativnosti.

Tu je i poenta u Ikigaiju: da se lična opsesija/igra, vizuelna mašta i upornost u zanatu spoje u nešto što traje, a što će dugoročno doneti samo lepe rezultate.

A sada slede konkretni koraci:

Kako produbiti Ikigai u radu u štampariji:

• Precizno imenuj svoj „najjači oslonac“: da li je to vizuelna inteligencija, rad rukama (kinestetička) ili proces (logička) i postavi pravila tako da ta tvoja prednost dolazi do izražaja.
• Pretvori rutinu u majstorstvo: odaberi jednu ponavljajuću radnju (npr. provera preloma, kontrola boje, završna obrada) i neguj je kao mikro-zanat koji se iz nedelje u nedelju usavršava.
• Uvedi „tačku kvaliteta“ pre nego što je kasno: jedan kratki, stalni korak kontrole (pre štampe /pre sečenja/ pre isporuke) pravi razliku između slučajnosti i pouzdanog standarda.
• Napravi lični jezik za meru: definiši 3–5 kriterijuma koji za tebe znače „dobro urađeno“ (npr. čitljivost, balans, čistoća, konzistentnost) i meri posao prema njima, ne prema brzini.
• Traži zadatke koji daju energiju, ne samo troše: svesno biraj bar jedan tip posla u kome se osećaju fokus i zadovoljstvo (boje, kompozicija, rešavanje problema, finalni sjaj) i daj mu prostor u rasporedu.
• Ostavi trag napretka: beleži male pomake (šta je danas bilo stabilnije, preciznije, jasnije). Ikigai se produbljuje kada se vidi da se veština gradi, a ne samo da se „odrađuje“.

I možda najvažnije od svega, pronađi mir i zadovoljstvo s kojim se posao dovodi do kraja, u odluci da kvalitet ostane važan čak i kada niko ne gleda, i u onome što Japanci zovu shokunin kishitsu (zanatski duh): postojana i dosledna posvećenost da se stvar uradi najbolje moguće, iz poštovanja prema radu i prema meri u sebi.

Tamo gde ideje postaju opipljive

Svaka profesija ima svoju težinu tek kada se sagleda njen stvarni doprinos, a štamparija ga pokazuje na najkonkretniji način, jer povezuje nečije ideje sa stvarnim životom, pretvarajući apstraktno u trajno. Kada se to razume, postaje jasno da nijedan posao nije mali ako ostavlja trag, i da se Ikigai često nalazi baš tamo gde se svakodnevni rad nenametljivo ugrađuje u tuđe važne trenutke.

U svetu u kome veštačka inteligencija ubrzava tok informacija, štampa na papiru usporava njihovo razumevanje i pretvara tekst u nešto što se čita sa više pažnje.

Meta-analize koje porede čitanje sa papira i sa ekrana pokazuju prednost papira u razumevanju, što znači da papir češće vodi ka sporijem, dubljem čitanju i boljoj orijentaciji u tekstu.

I možda je baš to poslednji, neočekivani argument u korist „traga na papiru“: nije samo stvar estetike i tradicije, već i načina na koji mozak obrađuje sadržaj. U tom svetlu, štamparija nije samo mesto gde ideje postaju opipljive, već mesto gde ono što je važno dobija šansu da zaista dopre do čoveka.