O pesničkoj zbirci „Kada sam bila ptica“ Ane Todorović-Radetić

Piše: Dijana Jelenkov

Nakon što je u svet književnosti zakoračila romanom „Cvetovi agave“, Ana Todorović-Radetić okušala se i u sferi poezije – a rezultat njenih poetskih stremljenja dobio je svoj puni izraz u nedavno objavljenoj pesničkoj zbirci naslovljenoj „Kada sam bila ptica“. U četrdeset četiri pesme podeljene u tri poetske celine autorka otvara svoje duboko emotivno i misaono pesničko biće, iznoseći u novoj formi, ali sa istim umetničkim senzibilitetom, neke od motiva koji je okupiraju i u prozi.

Mistikom obavijeno nadahnuće

Jedno od pitanja pred koja čitalac biva postavljen već u prvom pesničkom ciklusu („Kada sam bila ptica“) večna je tema koja intrigira gotovo svakoga ko se ozbiljnije prepustio književnom stvaranju – poezija sama po sebi, složena priroda umetničkog stvaranja, mistikom obavijeno nadahnuće koje pokreće umetnika (što nas navodi da se prisetimo lika Milene, slikarke iz Aninog romana prvenca). Poeziji kao sveprisutnoj sili koja svemu udahnjuje novi smisao autorka povećuje pesmu „Poezis“, a naročito je upečatljiva završnica prve celine, „Dolazak“ – dubok i snažan doživljaj poezije kao nezadržive sile koja prožima čitavo pesnikovo biće, „spasa i opsesije“ koji raduju i bole, kroz koje se sanja, budi i ponovo rađa. Poezija je za pesnikinju vodič i putokaz („Zapisujem stihove kao mape“); ona je i čarobna nit koja spaja duše i otvara njihova skrivena vrata („Tražim pesmu / po kojoj ćeš me zavoleti“; „Osvojiću te jednom pesmom / Znam / Baš onda / Kada zaključaš svih sedam brava / I sakriješ ključ / Od samog sebe“).

Snažna vezanost za prirodu

Ono što je primetno već u prvom delu zbirke je i autorkina snažna vezanost za prirodu, kojoj štedro daje prostora u svojim stihovima (opet, sećamo se Mileninog prijatelja Luke i njegove potrage za smislom upravo u suživotu sa prirodom). Anine pesme rastu među bagremovima i otežalim voćnjacima, u poljima suncokreta i sazrelog ječma; mirišu na ljubičice, šafrane i poljske trave; upijaju toplinu crvenog zalaska sunca. Iako nesumnjivo doprinosi njihovoj slikovitosti, priroda je u ovim pesmama daleko više od dekora. Ponekad, od nje su satkani krajolici koji se mogu doživeti kao „naslikana“ duševna stanja autorke; metafore unutrašnje slobode, novog nadahnuća i pogleda na život koji dolaze nakon tihih samovanja, unutrašnjih previranja, potraga za samim sobom („Pesma o čamcu“, „Proleće“, „Pusti me da još malo sanjam“). Motivi prirode snažno prožimaju i pesme inspirisane ljubavnom tematikom („Ko je on?“, „Kad ljubav dođe“, „Iza sedam brava“, „Puštam te da odeš“…). Ponekad, sama priroda dodatno oživljava simbolično reagujući na stvarni svet i zbivanja u njemu („Opet su noćas plakale breze“).

Kao što se može zapaziti i u romanu „Cvetovi agave“, autorka neguje istančano interesovanje za psihološko i filozofsko, arhaično, mitološko i religijsko, te su u njenim pesmama, kao i u prozi, prisutni motivi, simboli i metafore potekli iz pomenutih sfera. Kada govorimo o aktuelnoj zbirci pesama, ovo je naročito uočljivo u drugoj poetskoj celini.

Aurum nostrum non est aurum vulgi

Već sam naslov – „Aurum nostrum non est aurum vulgi“, ili u prevodu: „Naše zlato nije obično zlato“, citat je preuzet iz dela „Rosarium philosophorum“, rasprave o alhemiji koja datira iz 16. veka. Pesnikinja ispisuje redove posvećene mudrosti alhemičara, ali i Monahinje; uvodi biblijske ličnosti poput Marije Magdalene, Eve i Lilit (Sofije), ali i mistične likove tajanstvenog konjanika, Ciganina i Ciganke; poigrava se pojmovima poput nemuštog jezika ili psihopompa, (bića za koje se u mnogim religijama veruje da sprovode duše u drugi svet). Na sve ove načine autorka gradi slojevitu i metaforičnu sliku o unutrašnjim preobražajima i potrazi sa sopstvenom istinom, o poetskim traganjima i ponovnom rađanju kroz umetničko stvaranje. Kao i u svojoj prozi, Todorović-Radetić i u poeziji je sklona „silasku“ u nesvesno i onirično („Noću me pohode slike / Iz velike modre zenice“; „U snu jednom / mleko nadođe“…), čineći time pesničke slike još kompleksnijim i višeznačnijim.

Sklonost uvođenju suptilne intertekstualnosti još jedna je od niti koje povezuju Aninu poeziju i prozu, pa pored već pomenutog latinskog citata i biblijskih ličnosti, iz njenih stihova povremeno iskrsne i pokoje svima dobro poznato ime iz savremene kulture, poput Junga, Beketa ili Silvije Plat.

Kako se igraju vile

Za pesničku celinu koja zatvara zbirku – „Kako se igraju vile“, moglo bi se reći da je zapravo najotvorenija za širu čitalačku publiku. Ostavljajući na trenutak po strani složene refleksije, psihološke, mitološke i religijske reference, autorka nam u ovim pesmama donosi čistu emociju, toplu, iskrenu i duboko razumljivu svakom čitaocu, bez obzira na to koliko je vičan čitanju i tumačenju poezije. Dok se u vilinskoj igri luckasto obraća voljenom čoveku, dok piše nežno poetsko pismo nekoj mlađoj, nesigurnoj i životom uplašenoj sebi, ili gotovo taksativno, a ipak lirski i nadahnuto nabraja šta joj je sve potrebno za sreću, Ana ispisuje redove koji bez ikakve muke pronalaze put od čitaočevih očiju do srca.

Nostalgija devojačke sobe

Posebnu vrstu emotivnog naboja u završnom ciklusu nose pesme inspirisane rodnim krajem – zavičajem koji je tamo daleko, ušuškan u okrilje Stare planine, a ipak uvek (i zauvek) blizu, u mislima i srcu pesnikinje. Prisećajući se sa tihom nostalgijom svoje devojačke sobe koja krije mladalačke crteže i Preverove pesme, ili reke kraj koje su odrastala čista i nevina detinjstva, autorka vešto priziva boje, mirise i zvuke rodnog kraja; u pojedinim stihovima, poput onih u pesmi „Trenutak“, sećanja oživljavaju do te mere da ih možemo videti jasno i živopisno, kao na slikarskom platnu. Evocirajući uspomene na rodno tle koje svoj puni smisao čuva sve dok njime „koračaju stopala majke“, Ana zaokružuje ovaj poetski ciklus pesmom „Starici“ – podsećanjem na večnu i neraskidivu vezu čoveka i iskonske majke, prirode koja ga je iznedrila.

Bez obzira na to da li govorimo o ostvarenjima koja naginju životnim i filozofskim refleksijama ili onima koje smo nazvali „čisto emotivnim“, nakon čitanja zbirke „Kada sam bila ptica“ ostaje utisak da su pesme napisane „u jednom dahu“, pod snažnim naletom iskrene inspiracije. Šireći krila ptice i vile, Ana Todorović-Radetić nesebično je poklonila poeziji „glas / Srce i telo / Dušu i ruku i olovku“, i sebi i čitaocima dajući odgovor na pitanje – „A gde ćeš biti slobodna / Ako ne u pesmi?“

Naruči online „Kada sam bila ptica“

Cena knjige „Kada sam bila ptica“ je 600.00 RSD + troškovi dostave. Šalje se preko Post Express službe, opcija “pouzeće”. Cenovnik pogledajte ovde.

Ako želite da naručite, pošaljite mail na: prevodiocibg@gmail.com i napišite:

• Ime i prezime
• Adresu za slanje
• Broj telefona
• Broj primeraka knjige

Knjigu možete poručiti putem telefona 065/36-70-320 ili putem donje forme: