Ana Todorović RadetićPiše: Ana Todorović-Radetić
Ako za neko delo možemo reći da je autentično i maestralno, opčinjavajuće ciklonske moći, vođeno velikom i hrabrom maštom koju sebi dozvoljavaju samo geniji i ludaci koji stvaraju u transu, onda je to delo „Preslica Džidovke devojke“ autorke Jelene Gavrilović.
Ko su Džidovi, Džidovci ili Džidi
Ko su Džidovi, Džidovci ili Džidi, kako se već nazivaju u predanjima crnotravskog i vlasinskog kraja, duž nekadašnjeg Carskog druma? – pitanje je kojim autorka Jelena Gavrilović započinje Predgovor u ovoj pozamašnoj zbirci priča snažnog narativa, jedinstvenog stila i glasa, kompleksnih, upečatljivih i višedimenzionalnih izmaštanih likova.
Džidovci ili Džidovi se smatraju prastanovnicima crnotravskog i vlasinskog kraja i prikazivani su kao mitološka bića ili junaci-gorostasi u južnoslovenskom folkloru, za čiju se snagu, hrabrost i dugovečnost čulo nadaleko, sve dokle je njihova divovska noga koračala napasajući svoja stada, od Stare planine pa sve do dalekih Karpata i Soluna. Legenda kaže da su taj dug put nekad prelazili samo u jednom danu; jedina im je slabost bila što im je bedrena kost bila iz jednog dela, te nisu mogli da saviju kolena (što i simbolički pridodaje njihovom karakteru), a ako bi se slučajno sapleli i slomili je, to je zasigurno značilo da se moraju rastati od života.
Magijska moć da začara čitaoca
Folkloristika, mitologija, etnologija i istoriografski podaci padaju u drugi plan kada se radi o Izvoru u koji je autorka ponirala kada je stvarala ovo bravurozno delo koje ima magijsku moć da začara čitaoca. Pre bi se reklo da je iz kolektivnog nesvesnog crpela ne samo ideje, slike, priče, junake i junakinje već i volšebni jezik iz starine, koji obiluje zadivljujućim autohtonim glasom i bogatstvom i raskošjem pesničkog izraza u prozi.
U pričama pulsira paganska krv Džidovaca koja nas vodi u fantazmagorične predele džidovskog doba (ili je to poniranje u niže nesvesno?), gde se i tamni elementi ljudske psihe prikazuju i izlaze na svetlost dana onakvi kakvi jesu, neobuzdani društvenim normama, omamljujući i hipnotišući, stvarajući u čitaocu stanje zadivljenosti, zapitanosti, uznemirenosti, opijenosti, zaprepašćenja.
Jelena Gavrilović pušta mašti na volju i gradi čudesni svet gorostasa čvornovatih lobanja, krupnih i svetlih očiju, začudnih i zbunjujućih verovanja, sa kumirima po lugovima i dubravama; šarolikih bogova, od kojih je vrhovni Rastan (od hrasta, svetog drveta, njihovog pretka i zaštitnika). Ispreda nestvarne, živopisne, a katkad i aventne priče o tome kako je taj čudnovati i dugovečni džidovski narod stigao do Stare planine i tu živeo (najviše na Čemerniku, Rudnoj glavi, duž Vlasine, Gradišta, Sastava reke i Černe trave), šta je jeo, kako je ljubavisao i umirao; kako nije mario za ratove i kako nikako nije voleo krv; kako je išao u pečalbu i kako je u njemu nicao neimarski poriv, kako je bio vešt i sa kamenom i sa drvetom… I još mnogo, mnogo toga što ne može i ne treba da se prepriča, i što čitalac treba sam da otkriva.
Ko je bila Džidovka devojka i šta predstavlja njena preslica?
A onda dolazimo i do Džidovke devojke i njene preslice. I ne možemo a da ne postavimo pitanje: ko je bila Džidovka devojka i šta predstavlja njena preslica?
Ako je Džid „iskonski i htonski Čovek, koliko i Čovek prirode, sazdan od prirodnih sila“, kako kaže autorka, kako onda objasniti Džidovke devojke/žene?
Ono što treba dodatno zamisliti je da džidovski narod živi na razmeđi između dva poretka, a to su matrijarhat i patrijarhat, tako da u njihovom svetu i dalje postoje ona duboka, htonska vrela koja progovaraju kultom Velike Majke i „navode“ Džidovke da budu verne svojim prirodnim nagonima i iskonskom biću.
Kako navodi Slavica Garonja u svojoj studiji „Od crvenokose boginje do slepih pevačica“, „oslabljena Velika Majka“ u mitologiji transformisana je u mnoštvo ženskih božanstava proisteklih iz njenog arhetipa, koja su nastavila da egzistiraju kroz najstarije slojeve mitske tradicije i usmenog pesništva u kulturama oko Crnog mora (kao i Dunava), i to kao „majčinski duhovi“, vodene nimfe kod Grka, ili vile kod Srba i Južnih Slovena, te boginje s kopitom kod Rusa.
Tako i Džidovke devojke najviše sliče Amazonkama, ženama-ratnicama koje su bile zaštitnice ginekokratskog poretka u sukobu i pobedi muškog principa nad ženskim. Takve ženske figure u našoj mitologiji i folkloru pandan su vilama kao božanstvima koja su čuvarke poretka ženskog principa i ne pristaju na novi patrijarhalni poredak, gde se ženska, htonska priroda mora pokoriti i „prizemiti“ stupanjem u brak i služenjem muškarcu.
Autorka opisuje Džidovke devojke kao nešto lepše od Džidova, jer imaju manje čvornovate glave i nešto kose na temenu, ali nikad bujne i lepe. Ukrašavaju oštru kosu „raznim đinđuvama i perlama, umecima od užadi i kukuruzne svile, lijana šumskih i konjskih repova“. Lica su im gruba, nozdrve široke, usne debele, a snaga „kao u konja i volova“. Slave Mokušu, boginju-materu, šumsku Božicu, a jednako i Mumu Paduri, vlašku zaštitnicu žena i ženskih poslova, „kojoj nadenuše razna imena, te ona beše čas Ljelja, čas Devana, čas Maržana, čas Šumska mati, čas okrutna i svirepa, čas topla i mila, čas goropadna, čas umiljata, čas Oštrozuba, čas mekša od najmekšeg uzglavlja od mahovine“.
I upravo su ovo redovi koji opisuju svu dvojnu prirodu ženskog arhetipa. Svi ti atributi ženskih prirodnih nagona i iskonskog bića kao da su morali da se zgusnu i sakupe u jedan simbol. U simbol preslice.
A on u sebi sadrži magiju ženske pramoći. Kao Majka Priroda, Majka Zemlja, boginja plodnosti, koja vlada procesom preobražaja i ponovnog rođenja, kao simbol topline doma i materice, tako predstavlja i surove htonske sile podzemnog, nesvesnog, koje plaše svojom numinoznošću i autonomnom voljom (preslica može i fizički da podseća na koplje, oružje).
Nesvesnim psihičkim procesima ženskog arhetipa (koji poseduju i muškarci i žene) ne možemo zavladati, još manje ih pokoriti, te mogu izazivati strah u onom ko ih oseti. Prema Robertu Grejvsu, tri aspekta Velike Boginje, ženskog principa u mitologiji su: Majka koja daje život, Devojka-nimfa sa kojom se spaja, i Starica-veštica – aspekt mudrosti i smrti.
Tako i Džidovka devojka, ajdukinja, ima tri srca, junačna i drčna. U dosluhu je sa njima, pa može satima da vrti svojom preslicom ispod kakve bukve i da se domunđava sa sva tri srca. Lako ju je ubiti samo ako se pomami za kakvim delijom. U njoj žive nevidljive sile koje protivnika vraćaju unazad, ako je ne umili, jer savladati je ne može. A one Džidovke koje „nose nojeva pera za uhom i zlatne preslice za pasom, i što vitlaju srebrnim vretenom kao da čini bacaju, đavolice su“.
Ukroćivanje takve „lilitovske“ energije, kao jednog od aspekta Velike Boginje, opisano je u mnogim našim epskim pesmama, a grubi prevrat patrijarhalnog nad matrijarhalnim opevan je u raznim varijantama epske pesme o Kraljeviću Marku i Džidovki devojki, kako nam objašnjava sama autorka.
Marko Kraljević ubija Džidovku devojku
U jednoj od verzija, Marko Kraljević ubija Džidovku devojku na koju slučajno naiđe sa svojim saputnicima „junacima“, samo zato što u njoj vidi potencijalnog neprijatelja, jer deluje „naoružana“ preslicom, vretenom i nojevim perom za uhom. Kada je raspori, u njoj pronalazi tri različita srca. I tada opisuje svojoj majci najveći strah koji je doživeo (tek kada se ponapije vina):
Oj, starice, moja stara majko!
Nigda ti se prepanuo n’jesam,
Što sam danas, moja stara majko!
spoznajući nesvesno da je udario na nešto mnogo veće od onoga što je mislio da je žena-neprijatelj. Ona mu na samrti kaže:
Ja nijesam pošla tražit Marka,
Da s njim danas megdana dijelim,
Već sam pošla ja tražiti Marka,
Da njegova vjerna ljuba budem.
Mili Bože, na svemu ti vala!
Što b’ nas dvoje porod porodilo,
Sve bi ljute zmaje proždiralo!
Tako i Jelena Gavrilović piše novu verziju ovakve epske pesme iz starine, gde Džidovka devojka traži junaka da mu bude verna ljuba, a završava takođe tragično, odrubljene glave. Posmrtnu pesmu Džidovke devojke završava stihovima:
On ne vide mene
Nego moj buzdovan
Ni preslicu moju
Ni moj gorak melem
Ni proletnju kišu u nedrima belim
Kakav bi to junak, majko
Mog’o biti
Zmajeve bih, mislim,
Mogla da mu rodim.
I u tim poslednjim stihovima opisana je sva tragedija modernog doba, u kome su muški i ženski princip i dalje u sukobu. A kakvi bi sve „zmajevi“ mogli da budu rođeni njihovom integracijom?
Dodaj komentar