Potraga za ikigaijem u gejmingu

Šta je ikigai i zašto je postao globalno relevantan

Ikigai je japanska reč koja se najčešće prevodi kao „razlog za buđenje ujutru“. Sastoji se od reči iki (život) i gai (vrednost, smisao). U japanskoj kulturi, ikigai ne mora nužno da bude velika životna misija ili posao iz snova. To može biti i mala svakodnevna stvar koja daje osećaj svrhe, kontinuiteta i unutrašnje stabilnosti.

Na Zapadu je ikigai često predstavljen kroz poznati dijagram sa četiri kruga: ono što voliš, ono u čemu si dobar, ono što svetu treba i ono za šta možeš biti plaćen. Iako je taj model pojednostavljen, on pomaže ljudima da razmišljaju o ravnoteži između ličnog zadovoljstva, doprinosa društvu u kome žive i posla kojim se bave.

Suština ikigaija nije u brzom pronalasku odgovora, već u samom procesu samoosvešćivanja, samovrednovanja i, na kraju krajeva, mnogo dubljeg upoznavanja samog sebe. To je usklađivanje unutrašnjih želja, sposobnosti i spoljašnjih okolnosti koje nije jednom zauvek dato. Upravo zbog toga je ikigai postao posebno relevantan u svetu koji se brzo menja, gde određena zanimanja nestaju preko noći, nova ne mogu ni da se zamisle, a identitet se sve češće vrtoglavo menja putem raznih iskustava, projekata, obuka, prekvalifikacija i promene stila života.

Ako je ikigai postao globalno važan zato što pomaže da u brzom, promenljivom svetu pronađemo smisao u onome što radimo i kako živimo, onda nije čudno što se to pitanje sve češće otvara i u gejmingu. Igre danas nisu samo razonoda, već prostor u kome ljudi uče, takmiče se, grade zajednice i razvijaju identitet, pa se prirodno nameće: šta je „razlog za buđenje ujutru“ za gejmera, i kakav se ikigai krije iza te strasti?

Da krenemo najpre sa izazovnijim pitanjima.

Između 80% i 90% ljudi ne razume do kraja šta ih pokreće, koje su im stvarne vrednosti i zašto se u određenim situacijama ponašaju baš tako kako se ponašaju. 

Ili, konkretnije:

• Istraživanje organizacione psihološkinje Taše Jurih (Tasha Eurich) iz 2018. godine pokazalo je da 95% ljudi veruje da je samosvesno, ali objektivnim merama to zaista jeste samo oko 10–15% ispitanika.
• Studije iz oblasti metakognicije i introspekcije (Wilson & Dunn, 2004; Dunning–Kruger efekat) pokazuju da većina ljudi pogrešno tumači razloge svog ponašanja, čak i kada je uverena da ih razume.
• U istraživanjima o životnim ciljevima i vrednostima, više od 70% odraslih ne može jasno da formuliše svoje dugoročne ciljeve bez spoljne pomoći (lajf-kouč, terapeut, psihoterapija, radionice, https://www.prevodioci.co.rs/blog/ikigai-individualna-online-radionica-otkrivanja-tvoje-svrhe/). 

Kada se ikigai spusti sa apstraktnog nivoa na svakodnevni život, on se vrlo brzo pretvara u konkretna pitanja koja ljudi postavljaju sebi, ali i pretraživačima. Naročito gejmeri. Potraga za ikigaijem u gejmingu često počinje sumnjom, umorom ili potrebom da se razume zašto je gejming toliko važan deo identiteta. U tom smislu, pretrage koje gejmeri najčešće kucaju najviše gravitiraju oko toga kako da pronađu svoj unutrašnji balans, ili konkretnije rečeno sledeće:

• da li je gejming gubljenje vremena ili ima dublji smisao
• kako da znam da li mi gejming pomaže ili me koči
• zašto me igre više ne raduju kao ranije
• kako uskladiti gejming sa poslom, školom ili porodicom
• da li je normalno da mi je gejming glavni izvor motivacije
• kako izbeći burnout u igrama
• mogu li da prenesem veštine iz gejminga u stvarni život
• da li gejming može biti deo mog profesionalnog identiteta

Pravi balans se postiže kada imamo unutrašnji osećaj mira u vezi svega što radimo, kada smo sigurni u svoje izbore, zdravi i imamo energije da uradimo sve što želimo; kada dan za danom provodimo hrabro i samouvereno, inspirisano i znamo šta želimo da preduzmemo i ostvarimo; kada osećamo da je sve u našem životu u savršenoj harmoniji. Nažalost, u stvarnosti, većina ljudi, uključujući i gejmere, ne uspeva da pronađe održiv balans.

Zato je zanimljivo istražiti na koje sve načine gejmeri mogu da prepoznaju svoj ikigai.

Za neke gejmere, ikigai se ne nalazi u samom igranju, već u stvaranju. Njihov ikigai je da kroz igre stvaraju svetove u kojima ljudi mogu da budu hrabriji, slobodniji i kreativniji nego u stvarnosti. Time njihov posao ne pruža samo način da se zadovolje finansijske, već i emocionalne i duhovne potrebe kada u svom radu pronađu lični i dublji smisao.

Taj osećaj ispunjenosti često se može objasniti stanjem duboke fokusiranosti i tzv. flow efekta, koji je, prema psihološkim istraživanjima, povezan sa povećanom aktivnošću centara za zadovoljstvo u mozgu i potpunim uranjanjem u kreativni proces.

Ikigai se tada ne vezuje za rezultat, već za proces stvaranja prostora u kome drugi mogu da rastu na način koji im pomaže da prevaziđu svoja psihološka ograničenja.

Za druge, smisao gejminga leži u povezivanju ljudi. Gejming zajednice nisu samo grupe igrača, već društveni sistemi u kojima se uče saradnja, komunikacija i zdravo takmičenje. Ikigai u tom kontekstu može da se prepozna u želji da se kroz igre stvori osećaj pripadnosti, zajedničkog cilja i međusobne podrške. Takav pristup gejming posmatra kao platformu za druženje i lični razvoj, a ne samo kao individualnu aktivnost.

Autori knjige „Ikigai“, Ektor Garsija i Fransesk Miraljes (link, https://www.knjizare-vulkan.rs/asertivnost-motivacija-samopostovanje/35522-ikigai) oslanjaju se na priče i zapažanja iz okinavskih zajednica (posebno sela poput Ogimija, poznatog po dugovečnosti), i ističu da dug život nije samo pitanje ishrane i rutine, već i jakih društvenih veza. U takvom okruženju ljudi su godinama upućeni svakodnevno jedni na druge, na zajednicu, imaju svoj krug podrške, razlog da svakog dana budu aktivni, da se osećaju viđeno i potrebno. Drugim rečima, druženje je od primarnog značaja za dugovečan i srećan život: ono deluje kao zaštitni faktor koji smanjuje stres i pojačava osećaj smisla i pripadnosti. 

Zato je za gejmere posebno važno da ne ostanu zatvoreni u izolaciji, već da uz igranje neguju i stvarne odnose − da se povezuju, razmenjuju iskustva i provode vreme zajedno. U kontekstu ikigaija, upravo takve veze daju osećaj pripadnosti i svrhe koji održava dugoročnu motivaciju i mentalnu ravnotežu. Kada je druženje svesno uključeno u plan svakodnevnih aktivnosti, lakše se izbegavaju letargija i povlačenje, a gejming ostaje deo ispunjenog, a ne izdvojenog načina života.

Za neke gejmere, upravo ovako zvuči njihova suštinska motivacija: „Gejming je moj način da spajam strategiju, emociju i tehnologiju računara i računarskih komponenti (https://viphouse.rs/) ; moj Ikigai je da te svetove razumem i prenesem drugima.“

Ikigai se kod njih prepoznaje u ulozi tumača između sveta igre i sveta publike.

Njima igre nisu samo zabava, već složen sistem koji vredi proučiti: kako je nešto dizajnirano, kako se gradi napetost, zašto određene mehanike stvaraju osećaj napretka, i kako priča, muzika i interakcija zajedno „pale“ emociju. Takve osobe često uživaju u analiziranju, ne samo šta se u igri dešava, nego zašto to funkcioniše i šta govori o ljudskom ponašanju.  Ikigai se kod njih prepoznaje u ulozi tumača između sveta igre i sveta publike. Oni objašnjavaju, povezuju i prenose publici zaključke do kojih su došli: kroz recenzije, analize, tutorijale, strimove, eseje ili razgovore u društvu. Kada to rade dosledno, gejming postaje način da se znanje širi, i to je njihov razlog postojanja zbog koga jedva čekaju da započne njihov dan.

Na primer, to može biti gejmer koji ne igra samo da bi prešao igru, već želi da razume zašto je određeni nivo dizajniran baš tako, zašto mu neka odluka u priči ostaje u sećanju ili kako timska dinamika utiče na ishod meča. Umesto da to zadrži za sebe, on to znanje deli sa drugima. Upravo u tom prenošenju razumevanja leži njegov ikigai − da njegovo razumevanje igre učini jasnijim, smislenijim i dostupnijim drugima.

U suštini, to je storytelling (pripovedanje priča), veština koja će uvek imati uzvišenu vrednost, jer stvara smisao i emociju koju ništa ne može da zameni, i upravo zato ostaje dugoročno „isplativa“, ne samo finansijski, već i duboko psihološki. Čovek je od svog nastanka biće kome su priče neophodne jer kroz njih razume svet, povezuje iskustva i daje značenje sopstvenom životu, i zato svaki ikigai koji u sebi sadrži storytelling daje dubok osećaj smisla i onome koji priču stvara i onome koji je sluša.

Za neke gejmere, ikigai se nalazi u ličnom razvoju kroz izazov i disciplinu.

Njima gejming nije samo razonoda, već prostor u kome se treniraju navike koje se teško grade u svakodnevici: istrajnost, fokus, strpljenje i mirna glava pod pritiskom. Ikigai se kod njih prepoznaje u osećaju da ih igre, kada im pristupe svesno, oblikuju nabolje, ne samo kao igrače, već i kao osobe koje umeju da uče iz grešaka, da se podignu posle poraza i da budu stabilnije u izazovnim situacijama.

Dobra strana ovog pristupa je što gejming dobija jasniji smisao: napredak se ne meri samo time koliko se pobeđuje, već i time koliko neko postaje smireniji, fokusiraniji i istrajniji. Loša strana je što, bez granica, isti taj izazov može da se pretvori u pritisak i umor, kada se svaki meč doživljava kao dokaz sopstvene vrednosti, a svaki poraz kao lični neuspeh.

Primer može biti jednostavan: gejmer koji posle loše igre ne pokušava „da se vadi“ beskonačnim igranjem, već napravi pauzu, razmisli šta je konkretno pošlo naopako i izabere jednu stvar koju će sledeći put da popravi (npr. bolja komunikacija, manje impulsivnih poteza, više strpljenja). U tom trenutku ikigai nije u pobedi, već u načinu na koji se gradi disciplina i unutrašnja stabilnost i kako se ono što se nauči u igri prenosi i van nje.

Za neke gejmere, ikigai se nalazi u mentorstvu i obučavanju drugih.

Njima gejming nije važan samo zbog ličnog napretka, već zbog osećaja da nekome pomažu da se snađe, da se ohrabri i da brže prođe kroz ono što su oni već prošli. Ikigai se tu prepoznaje u ulozi vodiča: u strpljenju da se objasni, u spremnosti da se podrži početnik, u sposobnosti da se smiri tenzija u timu i da se od igre napravi mesto gde ljudi rastu, a ne samo gde se meri ko je bolji.

Pozitivna strana ovog pristupa je što gejming dobija širi smisao i postaje društveno korisniji: stvara se zdravija zajednica, manje toksična komunikacija i više međusobnog poverenja. Negativna strana je što mentor lako može da pregori ako stalno „nosi“ tuđe emocije, objašnjava svima i oseća odgovornost za svaki tuđi neuspeh. Zato je savet da se mentorstvo radi pametno: postaviti granice, birati kome se pomaže, i umesto da se rešava sve umesto drugih, učiti ih kako da sami dođu do rešenja.

U tom slučaju, ikigai nije u tome da bude „najbolji“, već da doprinese da se drugi osećaju sigurnije, sposobnije i motivisanije, i da zbog toga ostanu u igri i u zajednici.

Umesto zaključka 

Sve u svemu, ikigai u gejmingu ne postavlja pitanje da li su igre „korisne“, već pitanje: šta se kroz njih gradi. Nekome su igre mesto gde se stvaraju novi svetovi, nekome gde se gradi zajednica, nekome gde uči da misli, priča i objašnjava, nekome gde trenira strpljenje i samokontrolu, a nekome gde postaje mentor koji uči druge. 

I tu je glavna poenta: kada se gejmingu doda dodatna vrednost, onda se može spojiti uživanje i posao. Mozak tada uči kroz izazov, dobija jasnu povratnu informaciju i osećaj napretka, a vreme leti u stanju „flow“-a, budeći osećaj ličnog zadovoljstva, uz koji se dobija energija uz rad, a ne suprotno.

A kako tehnologija napreduje, možemo lako predvideti budućnost gejminga: igre će sve više ličiti na lične trenere: sve pametnije će prepoznavati naš stil, slabosti i snage i nuditi izazove koji nas ne menjaju samo kao igrače, već kao ljude. 

Zato je potraga za ikigaijem u gejmingu zapravo potraga za jednim jednostavnim odgovorom: šta treba da se prenese sa ekrana u stvarni život?