Izazovi prevodilačke agencije

,,Ja jednostavno obožavam prevođenje – to je kao da jedan otvara usta, a čujete glas nekog drugog’’ – Iris Murdoch

Koliko ste često izgovorili ili pomislili ,,Nismo se dobro razumeli’’, ,,Pogrešno ste shvatili’’ ili ,,Nisam tako mislio/la’’… Sva naša komunikacija zapravo je prevođenje onoga što nam drugi govore. U razgovoru uživo možemo iskoristiti pomoć neverbalnih vidova komunikacije (govor tela, boja i jačina glasa itd.), što nam u velikoj meri može omogućiti da bolje razumemo svog sagovornika, da imamo manje nesporazuma.

Prevodilačka agencija, tj. prevodilac, međutim, u pisanom tekstu na raspolaganju ima samo reči. Tako, tokom prevodjenja, prevodilac neprestano pravi izbor, presuđuje koja će reč od mnogih pobediti i biti upotrebljena u datom kontekstu.

Endrju Čestermen (Andrew Chesterman) u svom priručniku Može li teorija pomoći prevodiocima (Can Theory Help Translators) kaže da je prevodilac još u stara vremena najčešće predstavljan kao graditelj –

,,on prvo pažljivo rasturi zgradu (izvorni tekst), prenese cigle na drugo mesto (u ciljnu kulturu) i sagradi novu zgradu istim tim ciglama“.

Mnogo je priručnika iz oblasti traduktologije (nauke o prevođenju) koje proučavamo na fakultetu i onih koje kasnije nalazimo i koji nam svakako mogu biti od velike pomoći. Međutim, ne postoji čarobna formula ni u jednom priručniku koja će vam pomoći da preslikate tekst iz izvornog u ciljni jezik. Svaki tekst je priča za sebe, svakom od njih prilazite sa posebnom pažnjom.

Prevođenje za mene lično pre svega predstavlja jedan veliki izazov. Ali isto tako i veliku odgovornost. S obzirom na to da mali broj nas ,,freelance“ prevodilaca može sebi da priušti luksuz da prevodi tekstove samo iz određene oblasti, kada dobijem tekst koji treba da prevedem bilo sa srpskog na engleski ili sa engleskog na srpski, pre svega mi je bitno koliko dobro poznajem tematiku. To je trenutak kada bi prevodilac trebalo da pokaže odgovornost, kako prema naručiocu prevoda tako i prema samom sebi, jer postoje tekstovi kada morate da kažete ,,ja ovo ne mogu da prevedem’’.

Najuvreženija predrasuda onih koji se ovim poslom ne bave je da ukoliko znate neki jezik možete da prevedete svaki tekst. A ne razmišljaju o tome koliko reči u našem maternjem jeziku ima a da im ne znamo značenje. Tekstovi vezani za tehniku, na primer,  znaju da zadaju takve glavobolje. Ukoliko niste stručni upravo u toj oblasti, teško da možete sasvim precizno da prevedete tekst.

Druga predrasuda je da ukoliko imate rečnik stručnih termina taj posao možete sa lakoćom da obavite. Oni koji se bave prevođenjem znaju da, nažalost, ne postoji rečnik u kojem ćete naći sve što vam je potrebno. Čak i sa današnjom dostupnošću mnogih onlajn rečnika, glosara i sličnog, često imamo potrebu da konsultujemo stručnjake iz određene oblasti (vrlo često uz pomoć slikovnog rečnika) da bismo bili sigurni u preciznost prevoda.

Dakle, u ovakvim slučajevima nemate problem nepoznavanja stranog, već svog maternjeg jezika kada je reč o prevodu sa engleskog na srpski, a u suprotnom smeru, situacija je još komplikovanija.

Nasuprot tome, ukoliko zaključite da vi to možete, tada na sebe uzimate veliku obavezu da taj posao obavite najbolje što možete.

Ne postoji ,,savršeni prevod“.

Kao što ne postoji ni savršeno napisani tekst. Šekspir se svojevremeno hvalio da nikada nije obrisao nijedan stih. A njegovi kritičari (čak i neki obožavaoci) kažu da bi bilo bolje ,,da ih je obrisao na stotine“. Ono što, po mom skromnom mišljenju, prevodilac mora da uradi je da zadrži kvalitet originalnog teksta u svom prevodu. Kako nemamo prava da odličan tekst upropastimo svojim ,,mlakim“ prevodom, tako ne bi trebalo da imamo obavezu da loše sročen tekst unapređujemo i usavršavamo.

Stručni/neknjiževni i književni tekstovi

Ukoliko je reč o neknjiževnom, stručnom tekstu, prevodilačka agencija ima obavezu da zadovolji veliki broj kriterijuma – pre svega da vlada stručnom terminologijom, a ništa manje važna nije ni forma koju treba ispoštovati u ciljnom jeziku.

Ne mogu, i ne smem, ja da ,,izmišljam’’ naziv za nešto za šta već postoje opšteprihvaćeni izrazi koji se koriste u stručnoj literaturi u oba jezika. Ne može se u pravnom dokumentu ,,iskovati’’ prevod na engleski naziva nekog zakona ili propisa ukoliko njegov prevod postoji u registru Ministarstva pravde.

Isto tako, ne bi trebalo ,,na silu’’ prevoditi na srpski jezik termin iz engleskog jezika koji se kao takav, u svom originalnom obliku, već odomaćio u srpskom jeziku.

To se naročito odnosi na tekstove u vezi sa modernim tehnologijama i telekomunikacijama. Neki termini ostaju isti, samo transkribovani na srpski (selfi, foto sešn, SMS, onlajn, brendovi poput Najk patika, Gugla), dok neki od njih gube svoje značenje u ciljnom jeziku (kolačići i sl.) .

Medicinski izrazi, pak,  mogu biti malo lakši onima koji relativno dobro poznaju latinski jezik.

Kada je terminologija u pitanju, u neknjiževnim tekstovima najčešće jeste reč o preslikavanju teksta sa izvornog na ciljni jezik. Međutim, kad je reč o gramatičkim i sintaksičkim strukturama, ono o čemu ovde treba voditi računa je struktura i raspored reči u rečenici koji se razlikuju u dva jezika. U slučaju engleskog i srpskog jezika, pasiv je, na primer najčešći oblik u engleskom jeziku koji, s obzirom na to da nije ni u približnoj meri prisutan u duhu srpskog jezika, treba prevoditi korišćenjem, najčešće, povratnog ,,se“ a pritom koristiti aktivni vid (npr. it is considered = smatra se).

Književni tekst je, sa druge strane, potpuno drugačiji.

Dok stručan tekst prevodite samo u dve ,,faze“ – prevod i provera tačnosti, u slučaju književnog teksta ima ih, po mom mišljenju, najmanje četiri. Nakon što uradite radnu verziju prevoda treba proveriti da li ste napravili neku grešku ili nešto propustili, još uvek uporedo čitajući i originalni tekst i njegov prevod. U sledeće dve faze, međutim, treba posmatrati samo prevod.

Ja taj proces volim da zovem ,,prevod sa srpskog na srpski“ ili sa ,,engleskog na engleski“ jer ga tada posmatrate kao tekst koji na ciljnom jeziku mora da poseduje duh tog jezika, kao da je na njemu pisan (u meri u kojoj je to moguće). U poslednjoj fazi provere, kao čitalac morate učiniti sve da se finalna verzija ,,ne providi“, da kroz nju ne može da se vidi izvorni tekst.

Proza i poezija

Kod književnih tekstova uopšte, nije dovoljno biti samo odličan poznavalac oba jezika, već i sami morate imati dara za pisanje. Tu, zapravo, ne prevodite reč za reč, ne ,,preslikavate“ rečenicu, jeć prevodite ,,ideju za ideju“. Zadatak prevodioca je, zapravo, da na ciljnom jeziku kaže upravo ono što je autor u originalnom tekstu želeo da saopšti.

Kada je reč o proznim tekstovima (prevođenje knjiga), postoje dve vrste tekstova ,,teških“ za prevođenje.

• Prvi je onaj koji ima veliki broj nepoznatih reči (na primer, puno različitih vrsta biljaka i životinja) gde vrlo često posežemo za rečnikom, a na pojedinim mestima se ,,zaglibimo“ i ne možemo dalje jer adekvatan prevod nismo našli ni u jednom od dostupnih rečnika pa krećemo u potragu po stručnoj literaturi.
• Druga vrsta ,,,teškog“ teksta je ta gde su vam sve reči poznate, a ne uspevate da u prevodu rečenicu uspešno sklopite a da ne zvuči rogobatno, ili se izlažete riziku da ne prenesete uspešno originalnu poruku. Tada je često potrebno dugu rečenicu podeliti na dve ili više kako bi se doprinelo boljem razumevanju.

Prevod poezije, međutim, predstavlja poseban vid prevođenja

Da biste dobili dobar prevod morate zasigurno da posedujete urođeni dar za ovakvu vrstu književnog dela. Prilikom čitanja prevedene pesme, mi kao čitaoci, dobijamo samo zamagljenu sliku poruke originalne pesme, a lepota poetskog dela je najčešće izgubljena ili tek delimično preneta.

Postoje, na sreću, ,,blistavi’’ primeri prevoda poezije sa engleskog na srpski jezik. Oni zapravo, osim prevoda, predstavljaju u prepeve originalnih poetskih dela. Šekspira su, na primer, savršeno prevodili Sima Pandurović i Živojin Simić. Bajrona je, pak, na srpski najbolje prevela Prof. Ranka Kuić. Podsetimo se i Stanislava Vinavera.

Izgubljeno(-nađeno) u prevodu

,,Po svom poreklu, reč ‘prevoditi’ potiče od latinske reči koja znači ,,prenositi na drugu stranu’’. Pošto se prenosimo/prevodimo svuda po svetu, mi smo ,,prenošeni“ ljudi. Prirodno je pretpostaviti da se nešto uvek u prevodu/,,prenosu’’ izgubi. Ali ja čvrsto verujem da se nešto tu i dobije’’ – Salman Rushdie

Dok čitamo knjigu, mi kao čitaoci ne smemo da osetimo da je reč o prevodu. Prevod mora da bude u duhu jezika na koji je preveden, da sadrži fraze koje su svojstvene tom jeziku.

To je, verujem, makar delom ono na šta je veliki Rušdi mislio kad je rekao da se nešto i dobije. Jedna slika prevođenjem dobija svoje isto tako veličanstvene varijacije.

Tom obogaćivanju mogu u velikoj meri doprineti idiomi kojih ima u svakom jeziku i za koje, na sreću, u većini slučajeva postoje adekvatni prevodi. Ako je neko na engleskom ,,on cloud nine“ u srpskom je ,,na sedmom nebu“, a ako se nešto dogodi “out of the blue“ u srpskom je došlo ,,iz nebuha“.

Neki idiomi, nažalost, nemaju svoj ekvivalent i tada smo prisiljeni da ga prevedemo potpuno uobičajenim izrazom. Tom prilikom izneverili smo autora, i snažan izraz preveli vrlo blagim. Tako je engleski ,,couch potato“ , u srpskom samo ,,neko ko po čitav dan sedi ispred televizora“.

Stoga, prilikom prevoda, tekst nešto gubi a nešto dobije. Sa druge strane, i sam prevodilac uvek nešto izgubi, ali isto tako izlazi i bogatiji iz svakog prevoda. Dok tragate za najboljim rešenjima, najboljom reči, prisiljeni ste da mnoge ,,dobre“ reči nepovratno odbacite jer se morate odlučiti za najbolju. Isto tako, prilikom traganja po rečnicima, naiđete uvek na neku reč koja vam do tada nije bila poznata, ili pak steknete nova znanja iz teksta koji prevodite.

,,Pravođenje je putovanje preko mora od jedne do druge obale. Ponekad o sebi razmišljam kao o krijumčaru: prelazim granicu jezika sa svojim plenom od reči, ideja, slika i metafora. “ ― Amara Lakhous

Na kraju …     

U profesionalnaoj prevodilačkoj agenciji se uvek nakon završenog prevod otvori ista tema ,,Da li je ovo najbolje što možemo?“ i odgovor je najčešće odričan.

Uvek može bolje. Ali, ono čemu možemo težiti je da učinimo sve da prevod bude dobar, najbolji mogući.

Piše: Dragana Žigić. Dragana Žigić je profesor engleskog jezika i književnosti sa 25 godina iskustva.

Pored toga, bavi se prevođenjem, kako književnih, tako i neknjiževnih tekstova podjednako dugo.