Oksimoron ili oštroumna ludost

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvek kao ludost (H. Hese).

Spojevi:

oštroumna ludost, glasna tišina, luda pamet, topli led, tiha buka, mlada starost, pametna glupost, živi mrtvac, mudra budala, skromna raskoš, javna tajna

Na koje nailazimo u svakodnevnom govoru, literaturi, medijima (novinski naslovi, reklame, nazivi emisija i sl.) privlače našu pažnju svojom neobičnošću i protivrečnošću. Iako na prvi pogled dva nespojiva, značenjski suprotna pojma (antonimi), ovi spojevi kriju dublje značenje i otkrivaju istinu – ‘pogađaju metu’.

Ovakve konstrukcije ne možemo tumačiti doslovno.

O čemu je reč?

Stilska figura, podvrsta kontrasta ili antiteze, odnosno paradoksa u kojoj se spajanjem protivrečnih pojmova stvara nov paradoksalni pojam zove se OKSIMORON. Pojam oksimoron potiče od grčkih reči όξύς – oštar i μὠρος – tup, lud i doslovno znači ‘oštroumna ludost’.

Dakle, reč je o stilskoj figuri!

Stilske figure su ukrasi kojima se ukrašava govor, a ukrašeni govor, za staru retoriku i poetiku, bitna je osobina književnosti koja se tada shvatala kao lep način pisanja. Danas se stilske figure nazivaju osnovnim stilskim sredstvima. Valja napomenuti da su figure za staru retoriku apsolutna sredstva književnog izraza, a za savremenu stilistiku relativna sredstva kojima se književni izraz koristi u većem broju slučajeva – odnosno, vodi se računa o funkciji pojedinih figura unutar svakog pojedinačnog književnog dela (M. Solar).

Podela stilskih figura:

Sve stilske figure možemo svrstati u četiri grupacije – figure dikcije (asonanca, aliteracija, onomatopeja, anaphora, epifora, simploka, anadiploza), figure reči ili tropi (metafora, metonimija, personifikacija, sinegdoha, eufemizam, epitet, alegorija), figure konstrukcije (inverzija, elipsa, retoričko pitanje, asindenton, polisindenton) i figure misli. Oksimoron, kao i komparacija, kontrast (antiteza), hiperbola, litota, gradacija, ironija, paradoks, pripada figurama misli.

U svakodnevnom govoru, takođe, susrećemo se sa oksimoronima koristeći ih kao fraze:

gotovo savršeno, originalna kopija, konstantna varijabla, virtualna stvarnost, siguran rizik, tamna svetlost, napola gotovo, živi fosil, nov i poboljšan, stopostotna šansa, istinita bajka

U književnosti, obilje je primera:

„O sve na svetu, stvoreno iz ništa!
Lakoćo teška, zbiljska utvaro!
O ružna zbrko stvari divotnih!
O svetli dime, perje olovno!
O hladna vatro, zdravlje bolesno!“ (Šekspir: Romeo i Julija)

Još jedan Šekspirov primer: O teška bezbrižnosti / lakoćo! Ozbiljna taštino / ispraznosti! Bezoblični haose prikladnih oblika / Oče olova, sjajnog dima, hladne vatre, bolesnog zdravlja! (Romeo i Julija). Doslovno govoreć, te tvrdnje izgledaju besmislene po tome što dim nije sjajan, vatra nije hladna, a biti zdrav ne znači biti bolestan. Izgleda, međutim, da možemo istovremeno konceptualno shvatiti dve stvari koje su očito kontradiktorne. Oksimoroni kao što su olovna pera i bolesno zdravlje ne predstavljaju jednostavno govorne figure. Oni takođe odražavaju poetske sheme pomoću kojih shvatamo ljudsko iskustvo i vanjski svet (Z. Čulić).

U nazivima nekih književnih dela prepoznaju se oksimoroni: Živa smrt, Poznata neznanka (A. G. Matoš), Zimsko ljetovanje (V. Desnica), Cveće zla (Š. Bodler), Vidljiva tama / Darkness Visible (V. Golding)…

Kako prepoznati oksimoron?

Oksimoron najčešće prepoznajemo u sintagmama sačinjenim najčešće od dve reči (npr. drveno željezo – klasičan primer) koje su značenjski suprotstavljene, moglo bi se reći „ne pripadaju istom kodu”. Da bismo ga razumeli, moramo naći vezu među spojnicama koje ga čine. Obično je jedno značenje doslovno, a drugo preneseno. Pored direktnih, postoje i indirektni oksimoroni koji su nastali spojem dve reči koje nisu direktni antonimi, već je jedna reč hiponim drugoj – tišina zviždi. Oksimoron se prepoznaje i u poslovicama: na primer, Prazna je torba teža od pune.

Oksimoron je specifičan upravo po skraćivanju kontrasta, odnosno „dodirivanju ekstrema”.

Suprotnosti se približavaju, a

„za svaki par suprotnosti postoje različite semantičke realizacije, tj. oksimoronsko se povezivanje sa svoje strane služi određenim tropima, ponajčešće metaforom”(R. Lahman).

Naredni primeri ilustruju razliku između tri različite figure misli koje u svojoj osnovi, uslovno govoreći, imaju suprotnost; treba imati u vidu da je u paradoksu prisutniji nesklad među pojmovima, a ne protivrečnost, kao što je to slučaj u oksimoronu; nekada ga je teško razlikovati od oksimorona, gde je suprotnost najizraženija. Oksimoron je najčešće sintagmatska struktura, a paradoks rečenična;

KONTRAST ili ANTITEZA (poređenje po suprotnosti): Sit gladnom ne veruje; Jedni žive, a drugi umiru;

OKSIMORON (oštroumna ludost): živa smrt; živi leš; kraj beskraja, mladi starac; puno praznine;

PARADOKS (uprkos, protivno opštem mišljenju): Znam da ništa ne znam; Go i bos i još mu je zima; Što smo nebu bliži, sve smo od neba dalji ; „Preturila bi godine takvog života, ali nije mogla da preturi sate i minute”, I. Andrić;

Zanimljivost: Za retoričare, paradoks je stilska figura, a u doba baroka, paradoks je postupak za građenje književnog dela; Osim na semantičko-sintaksičkom planu, paradoks se ogleda i u značenjskom sklopu dela. Paradoks kao postupak javlja se i u kasnom realizmu, kod Čehova; u avangardi, paradoksalni postupak u građenju dela zauzima značajno mesto – Kafka;

Dakle, u oksimoronu je prikriven pogled na svet, njime se pokušava izreći ili iskazati sveopšte iskustvo, zaključak, poenta. Upravo tom svojom neobičnošću, hermetičnošću, prikrivenim oštroumljem, provokativnošću privlači pažnju. Najpre nas začudi, zapanji, a onda pozove da porinemo u njegov dublji smisao. Suština je u širem smislu onoga što je rečeno.

S obzirom na to da je oksimoron termin antičke retorike, u doba kada se govor smatrao darom od Boga, moglo bi se napomenuti da se uverljivost govora, po Aristotelu, postiže čvrstim karakterom i ugledom, raspoloženjem u koje govornik dovodi slušaoca i posebno lepotom govora, a za dobar govor, između ostalog (uverljivost, argumentovanost…), važan je izbor i red reči.

Izbor i red reči u oksimoronskim spojevima imaju za cilj da iskažu i opišu kompleksna, iracionalna i neiskaziva stanja. Posebno efektnim smatra se oksimoron praćen paronomazijom (dovođenje u vezu reči po zvučnoj srodnosti, jednakozvučnost različitih, svojevrsna igra rečima – prevareni varalica).

Zbog jedne reči čoveka često smatraju mudrim, a zbog jedne reči često ga smatraju glupim. Zaista moramo dobro paziti što govorimo (Konfučije).

Izgovorenu reč ne možemo vratiti, kao što ne možemo vratiti odapetu strelu, protekli život i propuštenu priliku. Ma kako čovek dobro govorio, kad previše govori, uvek na kraju kaže neku glupost (A. Dima Sin). Zato birajmo reči, pokušajmo suštinu onoga o čemu govorimo sažeti, koristimo ukrase i izbegnimo ponavljanja bez smisla, odugovlačenja i prikrivanja misli jer manje je uvek više.

Piše: Nataša Živković