53Bitef19: O predstavi „Orest u Mosulu“

Piše: Ana Todorović Radetić
Foto: Fred Debrock, Bitef.rs
Producent: NT Gent Belgija
Režija: Milo Rau

Ako se mudrost osvaja patnjom, kako je davno napisao Eshil, onda ne čudi zašto tragedije sa sobom donose ozbiljnu kontemplaciju sveta, suočavaju gledaoca ili čitaoca sa egzistencijalnim i etičkim pitanjima i ostavljaju ga u dubokoj upitanosti. Takva unutarnja lepota tragedija, izražena teškim i intelektualno zahtevnim jezikom sastoji se u donošenju novog tumačenja stvarnosti i stvaranju mislećih bića. I što je, možda, još bitnije, vodi ka samospoznaji i saosećanju.

„Orest u Mosulu” kojom je počeo 53Bitef19, predstavlja adaptaciju i skraćenu verziju Eshilove „Orestije” i prvobitno je postavljena u Mosulu, trećem najvećem gradu u Iraku, razorenom terorom islamske države i američkog bombardovanja, koji je oslobođen tek pre godinu i po dana. Naftna polja pod ovom kolevkom civilizacije i na stotine hiljada postradalih…

Lična priča iračkih glumaca koji se vraćaju u rodni Mosul počinje i prepliće se sa  Agamemnonovim povratkom iz Troje. Snimci prvobitne predstave projektuju se paralelno sa glumom koja se odvija na sceni, hipnotički pojačavajući patnju i prikaz stradanja ljudi nekad i sad. Ovakav rediteljski koncept jednog od najprovokativnijih i vodećih umetnika današnjice, Mila Raua, svojom kompleksnom strukturom pruža umnožen ugao sagledavanja i uspešno stavlja u fokus glavno i osnovno pitanje – da li je moguće oprostiti onome ko je počinio zločin?

Paralela koja je povučena između antičke tragedije i aktuelnih dešavanja, vešto kombinujući dokumentarni i scenski narativ, pronosi tragični kontinuitet od antike do „savremenog” doba, u kome osveta rađa osvetu, a lanac nasilja se neumitno nastavlja. Po zakonu Zevsa, Boga-tiranina, Život za život, prolivena krv rađa novu krv, a krug tragike se ne zatvara.

Upravo projektovanje video materijala iračkih i belgijskih glumaca u Mosulu, ali i dokumentarnih snimaka iz jednog od najstarijih gradova sveta, vode publiku direktno u njegove nesagledive ruševine, nemilosrdne egzekucije, lična i kolektivna stradanja, patnju i sveprisutni strah onih koji su „živi”. Kadrirana ekspresija glumaca, kako na platnu, tako i na sceni (istaknuta gluma Suzane Abdul Mažid, Elsie de Brauv, Johana Lesena, Berta Lupesa), prenosi publikom u kojoj vlada tajac jezu i osećaj teskobe. Razoreni Mosul, poput nekadašnje Troje, stoji nepregledan i nesaglediv u svojoj patnji, pod nebom koje i dalje pruža lepotu, dok život i dalje teži da bude obnovljen.

Tema oprosta ostavljena je za kraj i dva pitanja se postavljaju žrtvama: Da li ubicama treba presuditi smrtnom kaznom? Da li im oprostiti? Niko se nije usudio da dâ odgovor.

„Orest u Mosulu” približio je udaljene epohe savremenom čoveku, prikazujući istovremeno krvave obrise sadašnjice. Od antike pa do danas, mnogim ljudima i dalje upravljaju pohlepa i potreba da vladaju drugima. Znanje koje ovovremeni čovek poseduje čini se da nije pretvoreno ni u saznanje, ni u mudrost. Ova izvedba jasan je prikaz da su oni u čijim je rukama moć omanuli u svom individualnom razvoju i da idu u pogrešnom smeru – ka spoljašnjem i materijalnom, ka nasilju i uništenju.