Ko se boji Virdžinije Vulf – „iskustvo tamnoga“

Piše: Ana Todorović Radetić
Autor fotografije: Dragana Udovičić, preuzeto sa sajta BDP-a

Od oktobra 2019. na velikoj sceni „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta nekoliko puta mesečno odvija se drama u pravom smislu te reči – predstava „Ko se boji Virdžinije Vulf“, koprodukcijski projekat sa Teatrom „Ulysses“ iz Zagreba, koji je posle skoro tri decenije omogućio beogradskoj publici da ponovo uživa u bravuri glumačke veličine Radeta Šerbedžije, ali i prvakinje Zagrebačkog kazališta mladih, Katarine Bistrović Darvaš. Njima se pridružuju mlade nade glumišta, Milan Marić u alternaciji sa Ljubomirom Bulajićem i Nika Ivančić u alternaciji sa Rominom Tonković.

Snažan umetnički pečat, koji akteri ostavljaju na publiku, veoma je različit u krajnjoj stilizaciji igre, a opet podjednako efektan i prodoran. S jedne strane, glavna akterka predstave (Katarina Bistrović Darvaš) izdvojila se svojim energičnim i virtuoznim nastupom i potpunim davanjem sebe opčinila publiku. S druge strane, Rade Šerbedžija, koji glumi, naizgled sa lakoćom, pokazuje onaj nonšalantan i duhovit glumački stil do kog dolaze samo oni bardovi koje je glumački zanat godinama i decenijama brusio do najfinijih slojeva scenskog izraza i artikulacije.

Ovu Olbijevu psihološku dramu vanvremenske tematike sada gledamo u režiji Lenke Udovički, čija je scenska estetika ekspresivna i razigrana, ali ujedno i kompaktna i zaokružena. Vrcavi inteligentan humor ublažava snažan kontrast prema brutalnostima događaja na sceni, pa se publika neretko smeje gledajući šokantne prikaze koji se smenjuju u brzom ritmu igre.

Scenski prostor je funkcionalno dizajniran u vidu salonskog stana, a  naročito efektno dopunjen staklom kroz koji se ka pozadini scene nazire zelenilo vrta, a kroz koje će se, na samom kraju, i slivati kiša, stvarajući realističnu atmosferu tuge i jalovosti života.

Ovaj slojevit, duhovit, a ujedno jeziv uvid u jednu noć, ali i duše sredovečnog bračnog para, Džordža – univerzitetskog profesora istorije, i Marte – dekanove kćerke, kojima u goste dolazi drugi mladi bračni par, predstavlja jedan vid intimnog prolaska kroz pakao, putem surovih intelektualnih igara, verbalnih napada i fizičkih nasrtaja.

Drama počinje njihovim dolaskom kući i simboličnim citatom iz nekog filma – „Kakva rupčaga!“ čijeg naziva Marta ne može da se priseti.

Već od samog početka gledalac nema dilemu o kompleksnosti „bolesnog“ odnosa Marte i Džordža, gde se gradacija ogoljavanja njihovog haotičnog braka odvija u očekivanom smeru. Čega sve tu nema – i  mržnje i ljubomore i zlostavljanja, strasti, ljubavi, saosećanja…Međutim, do kraja drame pred nama se ukazuje potpuno nova perspektiva i percepcija odnosa mladog profesora biologije Nika i njegove supruge Hani. U ogoljavanju od iluzija tog naizgled idealnog bračnog para, a sve pod dejstvom velikih količina alkohola, isplivaće isti animalni nagoni, a fina koprena njihovog uglađenog braka pokazaće se kao privid i pretvaranje. Šta više, u tim igrama istine doći će do otkrivanja još strašnije nemani – do sterilne praznine njihovog odnosa i potpunog odsustva emocija, gde obitava samo laž.

„Ko se boji Virdžinije Vulf?“ čuje se Džordžovo pevušenje. Ko se boji da upali svetlo i pogleda u neman koja viri iz mraka? I zašto je Virdžinija Vulf tako strašna? To su one utvare koje prete da progutaju život, da uvuku u „živo blato“, u „rupčagu“ iz koje izlaza nema. Sjajna je igra reči i aluzija na jednu od najvećih spisateljica dvadesetog veka, koja je tragično okončala svoj život onda kada je pogledala svojim demonima u oči.

Gledalac ne može, a da se ne zapanji pred genijalnošću ovog Olbijevog teksta. Zaviriti u taj mrak, gde vreba strašna neman kada se ogole i skinu sve iluzije – upravo se u tu igru upuštaju Marta i Džordž.

Baš onako kako pripoveda pijani Džordž – najpre se ogoli nekoliko slojeva kože, pa se dođe do mišića, pa do kostiju… Ali tu nije kraj. Igra nije završena. Treba doći do srži…

Nakon poslednje igre, stan je u potpunom neredu, a Marta i Džordž emotivno izranjavani, premoreni i zagrljeni leže jedan pored drugoga. Na pitanje „Ko se boji Virdžinije Vulf?“, Marta ponavlja kako se ona boji…U tom trenutku napokon počinje da pada kiša.

I u tom času tmine, pred samo svitanje, Edvard Olbi završava svoju dramu.

Mudrost uz koju se život može ponovo sastaviti, do koje treba doći sa one strane sukoba iluzija i istina, ne postoji kao opcija. Oni koji se ne plaše mraka, ovoga puta nisu Marta i Džordž. Izlazi iz njihovih jalovih života, iz rupčage, ne postoje.

Pronalaženje mesta sa druge strane straha ne ostaje čak ni da visi u vazduhu kao pitanje. Zato je ova drama smela, jer se usuđuje da kopa kroz slojeve duše koji su bolni za čoveka.

O tom i takvom „iskustvu tamnoga“ Šerbedžija i kao autor progovara u svom autobiografskom zapisu „Do poslednjeg daha“, gde kaže: „Treba napomenuti da je uvijek rizično zaranjanje u tamnu stranu, jer tamo je i paranoja, ona koja čuči u svakome. Potresti vlastite strahove glumački je zadatak, na koncu, pretpostavka zanata, ali neprestano valja imati na umu da je potrebno držati samog sebe na oku, te pripremljeno i svjesno tragati za pogledom, i točkom, kojima se kontrolira i održava to stanje.“