Prevodilaštvo kao zanat i umetnost u delu Aleksandra I. Spasića

Piše: Valentina Branković

Udruženje književnih prevodilaca Srbije svake druge godine nagrađuje najbolji prevod na srpski jezik dela iz oblasti humanistike. Ovu nagradu Udruženje je ustanovilo 1997. godine, u znak sećanja na istaknutog prevodioca, pisca, novinara, esejiste i izdavača – Aleksandra I. Spasića (1937-1995). Prisetimo se života i rada još jednog u nizu prevodilaca koji nam je približio dela svetske književnosti i koji je srpskoj kulturnoj baštini ostavio mnogobrojne, pionirske prevode savremenih humanističkih mislilaca (From, Rajhenbah, Velek, Voren, Vajthed, Boas, Sapir, S. Langer, itd.)

Mladost i sazrevanje

Kao mladi, posleratni intelektualac, Aleksandar I. Spasić, slobodan mislilac, imao je veliku želju da promeni svest svoje generacije u vremenima zatvorenog društva, ukalupljenog mišljenja, kada su moderna shvatanja omladine slabo prolazila.

Duh slobode i otvorenosti prema svetu odveo ga je iz muške gimnazije, gde je učio nekoliko jezika, na Katedru za opštu književnost. Uporedo sa studijama pisao je književne kritike za novine. „Politika“ je u vreme pedesetih i šezdesetih godina XX veka bila rasadnik talentovanih mladih književnika i novinara pa je u Kulturnom dodataku „Politike“ pronašao svoje mesto – njegove kolumne su već tada najavile hrabarog buntovnika oštrog izraza i dobrog stila.

Od tada u stvari kreće njegov književni put: Aleksandar I. Spasić je bio saradnik „Centra za teoriju književnosti“, pisao je za „Tanjug“ (Servis za kulturu, nauku i umetnost), bio Fulbrajtov stipendista 1984-1985., u Bostonu je radio kao lektor srpsko-hrvatskog jezika. Neko vreme radio i za Televiziju Beograd, pravio serije o umetnicima, intervjuisao svetske pisce (Sarojana, Ginzberga), pravio filozofske drame, prenosio hronike Sajmova knjiga.

Zrele godine

Početkom 60-ih grupa intelektualaca, među kojima Ivan Čolović, Slavko Lebedinski i Aleksandar I. Spasić, pisali su tekstove za beogradske književne časopise i novine. Bilo je to vreme približavanja evropskih književnih standarda jugoslovenskim autorima, vreme modernizacije i uvođenja novih termina u književnost i lingvistiku. Ivan Čolović u jednom tekstu piše da je davne 1957. ova mlada grupa autora prevodila američke nove kritičare (Eliota, Vorena, Kaulija). Teorijska istraživanja Aleksadra I. Spasića bila su neprocenjiva za upoznavanje sa ruskom školom formalizma i Tagorovom tehnikom pisanja poezije.

Spasić je prevodio tekstove iz oblasti psihologije, antropologije, sociologije, filozofije, humanistike u širem smislu. Evo nekih imena autora koje smo čitali u njegovom prevodu: Erih From, Hans Rajhenbah, Sjuzan Langer, Franc Boas, Elvin Hač, Erik Hofer, Perl Bak. Nadahnuto je prevodio kako poeziju i erotsku prozu tako i enciklopedijske forme. Preveo je dva izdanja „Ginisove knjige rekorda“ 1988. i 1991. Napisao je stotine prikaza knjiga (o Štajnbeku, Hemingveju, Tagori).

Pri kraju života radio je na prevodu „Tri čoveka u čamcu“ Džeroma K. Džeroma. Na žalost taj prevod nije nikad objavljen, ne zna se ni da li je završen.

Sećanje saradnika

Sekretar Udruženja prevodilaca Slobodan Đorđević, kolega i prijatelj gospodina Spasića, u tekstu jednog književnog časopisa priseća se zajedničkog školovanja i rada:

„Zajedno smo Aca i ja preveli prvu knjigu za Nolitovu biblioteku Sazvežđa 1964. godine, „Bekstvo od slobode“ Eriha Froma. Radili smo prevod simultano: jedan od nas deset minuta diktira prevod drugom koji ima ulogu daktilografa, pa se zamenimo. Naravno, i rezultat je bio sličan onome što daju simultani prevodioci pa je iziskivao temeljnu redakciju. Uprkos takvom iskustvu, mi smo i narednu knjigu preveli istom metodom „Rađanje naučne filozofije“ Hansa Rajhenbaha. Izbijale su često nesuglasice jer je svaki prevodilac branio svoje tumačenje i rešenje. Ipak taj simultani metod prevođenja se pokazao produktivim kada smo prevodili nekoliko pesama Bajrona, Kolridža i Kitsa: zajedničko sastavljanje pojedinačnih stihova stvaralo je atmosferu igre i razigranosti.“

Citati Aleksandra I. Spasića

U traganju za autorskim tekstom Spasića, pronašla sam na članak o Ernestu Hemingveju u časopisu „Izraz“ (1961):

„Hemingvej je svojim delom pokazao da pripada onim piscima koje zovemo romantičarima.  Nikad miran, njegov junak kao i Bajronov Manferd ili Čajld Harold, odlazi gde se život najiintenzivnije manifestuje svojim čestim završavanjima. I Hemingvej i Bajron odlazili su na ratišta, pomagali oslobodilačke pokrete, tražili pravdu, pokušavali da pobegnu. Hemingvejeva traženja smrti u španskoj revoluciji, posećivanjem korida i odlaženjem u lov, čine se kao svesni piščevi napori da prevaziđe sopstvene slabosti, svoj strah i nesigurnost.“

„Ako znamo da čitamo i ako nosimo u sebi ono što knjiga treba da nam kaže, moramo priznati da je Hemingvejeva proza odraz spoja kritičkog duha i duha radosti. Njegov simbolički sistem se otkriva u epifanijama. Doslednost u pridržavanju i primeni jednog životnog načela od Hemingvejovog života je stvorilo umetničnko delo.“

Kraj teksta ćemo začiniti kratkim citatima prevoda iz knjige „Bekstvo od slobode“, Eriha Froma (1964)

 „Što važi za mišljenje i osećanje, važi i za htenje. Dok god ih kakva spoljašnja moć otvoreno ne prisili na nešto, ljudi su većinom uvereni da sami donose svoje odluke i da sami žele ono što žele. No to je jedna od naših velikih obmana. Mnoge naše odluke nisu naše stvarno, već su nam sugerisane spolja; uspeli smo sebe da ubedimo da smo sami doneli odluku, mada smo se, u stvari, saobrazili tuđim očekivanjima, gonjeni strahom od izdvojenosti i neposrednijim pretnjama našem životu, slobodi u udobnosti.“

„Najveća snaga pojedinca zasniva se na najvećoj integraciji njegove ličnosti. Poznaj samoga sebe jedna je od osnovnih zapovesti čiji je cilj ljudska snaga i sreća.“

„Metodi otupljivanja sposobnosti za kritičko mišljenje opasniji su za našu demokratiju od mnogih otvorenih napada na nju i nemoralniji – u pogledu ljudskog integriteta – od skaredne književnosti čije objavljivanje kažnjavamo.“