Ana Todorović RadetićПише: Наташа Живковић
Појам интерпункција потиче од латинске речи interpunctio – разлучити, растављати. Оно што бисмо у говору рашчланили и уобличили паузом и интонацијом, у писању бисмо то назначили интерпункцијом. Са растављањем речи срећемо се нешто касније у односу на почетак и развој писмености. Сачувани писани споменици тог периода говоре о развоју писмености код нас. Анализом те грађе може се констатовати да се већ у најстаријим словенским глагољским и ћирилским рукописима, у редовима и између речи, јавља тачка (.), двотачка (:), две тачке и црта (:-), три тачке и црта (.: -), крстолико распоређене четири тачке (.:.) на крају већих целина.
Зарез се појављује почетком 14. века. „Константин Филозоф у Сказању о писменима (…) тачку назива строка, а зарез междострочије, код познијих коментатора кука. Тачка са зарезом је упитник (;), а двоструко стреласте квачице на маргинама имају улогу знакова навода (››)“. У овим рукописима тачка и зарез се „не могу посматрати као знаци интерпункције“, већ су „врло важан чинилац у песничком и реторском образовању текста“ јер „графички омеђују ритамско логичке целине“ (Ђ. Трифуновић: Азбучник српских средњовековних књижевних појмова).
Било је покушаја реформисања језика и писма, а тиме и правописа у периоду пре Вука, познатом у историји српског правописа као довуковска (докодификацијска) фаза. Основна карактеристика правописа на преласку из 18. у 19. век јесте велика неуједначеност.
Интерпункција је део Правописа који се односи на писану реч. Јасност писане речи и боље разумевање написаног постиже се правилном употребом правописних знакова или интерпункцијом. Правописни знаци се допуњују белинама између речи и великим словом на почетку реченице. „Српска интерпункција у основи је логичка и служи бољем разумевању текста. Она је таква од 1923. године, од Белићевог првог правописа, а дотле је била формална попут немачке, као, уосталом, и интерпункција других словенских језика“ (В. Брборић: Правопис српског језика у наставној пракси).
У интерпункцији се разликују реченични и помоћни знаци: тачка, запета или зарез, црта, тачка са зарезом, наводници, двотачка (две тачке), заграда, упитник, узвичник, цртица, три тачке (знак прекида), апостроф, знак дужине, прозодијски знаци (четири акцента и ненаглашена дужина), звездица, ситне бројке, знак степена, знак процента и промила, коса црта, усправна црта, двојни апостроф, тилда, стрелица и др. Док новији правописи говоре само о интерпункцијским знацима, ранији правописи и правописни приручници раздвајају интерпункцијске и правописне знакe.
„Постоји и стилска интерпункција, која служи за истицање стилских елемената у тексту. На тај начин израз постаје изнијансиран и прецизнији“ (М. Дешић, Правопис српског језика).
Без интерпункције сваки текст би се претворио у једну хаотичну скупину речи без смисли или, блаже речено, недовољно јасну, двосмислену целину. О читању и казивању таквог текста не бисмо могли ни да говоримо. Интерпункција је „костур текста“ и не сме се занемаривати.
Ево неких примера исправне употребе интерпункцијских знакова:
Скраћеничка тачка: број (бр.), доктор (др), и тако даље (итд.), година(г. или год.), метар (м или m), ампер (А), телевизија (ТВ), госпођа (гђа), post scriptum (постскриптум) (П.С. или ПС или P.S.), и слично (и сл.), Војномедицинска академија (ВМА), овог месеца (о. м.);
Издвајање уметнутих и других придодатих делова реченице (у улози придодатих делова реченице јављају се разнолике језичке јединице: вокатив, узвици, модалне речце, везничке речце и изрази и др; редовно се одвајају зарезима апозиција и апозитив): вокатив (Милане, дођи овамо!, Вранче, ти си био пун снаге и воље.), узвик (Гле, Ана, кол`ко их је дошло!), модалну речцу (Прекасно сам, нажалост, сазнала за ту могућност.), апозицију (Иво Андрић, наш једини нобеловац, рођен је у Доцу код Травника.) и апозитив (Уморан од пешачења, дечак је сео да се одмори.); Употреба запете или зареза је сложена и захтева познавање синтаксе, те краљице граматике којом се можемо бавити тек када усвојимо знања из других граматичких дисциплина. Запета је русизам (као и точка). Правописом из 1960. усвојен је термин зарез, који је данас дефинитивно прихваћен у школама (И. Клајн). Оба назива (зарез и запета) су у употреби, али се извесна предност даје запети (у школама) како су показала нека истраживања средњошколске популације.
Употреба црте када се издваја закључни део реченице: Отаџбина – круг сунчеве светлости.
Употреба двотачке између имена аутора и назива његовог дела: Иво Андрић: „Проклета авлија“ или Иво Андрић: Проклета авлија (употреба наводника није нужна, а у тексту се назив дела може означити курзивом).
Употреба обле заграде: Бранислав Нушић (1864–1938); нема белина између заграде и прве, односно последње цифре, као ни између црте и цифре.
Употреба наводника везује се најпре за обележавање управног говора. Постоје и друге употребе наводника и овде наводим пример израза у иронији: Ти „доктори фудбала“ почињу да бивају узрочници стагнације овог спорта.
Употреба цртице: у писању страних скраћеница (Си-Ен-Ен) и између броја и речи (70-их година XVIII века).
Детаљније о употреби наведених и других интерпукцијских знакова у неком наредном тексту. На примерима (кроз примере) најбоље учимо, а свака вежба ствара вештину.
Од свих интерпункцијских знакова најчешће се користе тачка, запета, наводници, упитник, а ретко двотачка, тачка са запетом, узвичник, црта, цртица, као и помоћни знаци. Најфреквентнији интерпункцијски знаци су неретко погрешно употребљени. Треба узети у обзир да се један број грешака јавља као последица брзине, немара, али је већина одраз недовољног знања и неусвојености правописних правила. Интерпункцији, као и сваком делу Правописа српског језика, треба посветити довољну пажњу. Упознавање свих интерпункцијских знакова, усвајање и примена правила интерпункције и схватање значаја овог дела ортографске норме задатак је сваког од нас.
Hvala na lepo napisanom tekstu, dosta je koristan!