Krajem 2014. godine Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja potpisalo je sporazum sa institucijom British Coucil u Beogradu. Potpisani sporazum omogućava profesorima različitih profila da predaju engleski jezik u osnovnim školama do četvrtog razreda. Ovo pravilo primenjivalo bi se u sredinama gde ne postoji dovoljan broj profesora/predavača školovanih u skladu sa domaćim zakonima o obrazovanju. Sporazum predviđa da visokoobrazovana lica mogu predavati jezik uz polaganje ispita o znanju engleskog pri British Council-u.
Ova vest je krajem 2014. i početkom 2015. godine značajno potresala domaću intelektualnu javnost (dakle, ne većinu). Društvene mreže su prštale od komentara i reakcija, pa tako profesore/predavače jezika ne treba zamišljati kao upaučene tradicionaliste, već primetiti da su i oni vrlo aktivni i kreativni korisnici društvenih mreža. Neki su bili zadovoljni ovim sporazumom, dok se sažetak negativnih komentara, najpre iz redova diplomiranih profesora engleskog, sastojao u stavu da je reč o relativizaciji stečenih znanja i kvalifikacija, jer samo diplomirani profesor engleskog jezika može predavati engleski u školama. Na stranu što bismo mogli dodatno prokomentarisati težinu titule profesor u srpskom, a potom u engleskom jeziku i upitati se je li legitimno prisvajati ovo akademsko zvanje samo na osnovu završenih osnovnih ili master studija.
Ne moram istaći svoje viđenje problema, iako nije teško naslutiti da će ono biti nešto liberalnije. Ne želim da delim lični utisak, već da napravim kratku paralelu, te da pokažem kako se na predavanje engleskog jezika posmatra pre svega u zemljama odakle potiču izvorni govornici engleskog. Sa druge strane, neću sebi dopustiti da kažem kako filološko obrazovanje nije dovoljno, pod argumentom da nije svako ko završi taj fakultet takođe i dobar predavač. Pretpostavićemo da je naše filološko obrazovanje savršeno i da ono proizvodi samo kvalitetne metodičare i predavače. Međutim, da li je to dovoljno za izvrsnog predavača? Kakve kriterijume pronalazimo iščitavajući međunarodne programe koji sertifikuju predavače engleskog jezika za ceo svet?
Kroz primer nekoliko praksi skrenuću pažnju da formalno obrazovanje nije ključno da bi pojedinac postao izvrsni predavač jezika. Međutim, programi koji nediplomiranim predavačima jezika pomažu da postanu kvalitetni i uspešni mogu značajno unaprediti rad i onih diplomiranih. Neki od njih otvaraju vrata u mnogim zemljama sveta. Ponekad čak neformalno obrazovani predavači dobijaju mogućnost rada sa strancima upravo u zemljama poput Velike Britanije ili SAD-a što je kolevka ne samo engleskog jezika i kulture, već čitave aglocivilizacije.
Šta bi rekli uspešni predavači engleskog?
Ukoliko tragate za učenjem engleskog putem interneta, naići ćete na odlične YouTube kanale i sajtove. Tako su mi npr. privukli pažnju kanali A. J. Hoge, WorldEnglish Teacher ili Learn English Conversation. Ove programe osmišljavaju i prave izvorni govornici iz SAD-a i Velike Britanije. Kada pogledamo njihova objašnjenja, metodološke pristupe, načine na koje odgovaraju ili obrazlažu različite jezičke probleme, čini se očitim da je reč o nenadmašnim predavačima i poznavaocima onoga što rade. Najmanje što možemo je da se zapitamo čemu nam uopšte služi bilo koja jezička diploma, jer ovakvi primeri nedvosmisleno pokazuju koliko je važno poznavati srž praktično primenjenog jezika koji predajemo, pa potom govoriti o formalnom zvanju. Nažalost ili srećom, to poznavanje poseduju ili rođeni govornici jednog jezika ili zaista daroviti pojedinci kojima je život omogućio da ovladaju određenim jezikom, bez obzira da li su formalno kvalifikovani. Ovaj primer možemo pronaći i na vrhunskim YouTube kanalima za učenje npr. italijanskog jezika kao što je Edilingua.
Iako vidimo koliko je poželjno i važno predavati svoj jezik, nedavno sam naišao na sajt koji vodi James Taylor. Privukao me je njegov tekst Zašto poželim da nisam izvorni govornik engleskog (Why I Wish I Was a Non-Native English Speaker).
James Taylor je rođeni Britanac koji je radni vek proveo u različitim državama, predajući engleski. Osnivač je Belgijskog udruženja za nastavnike engleskog (Belgian English Language Teachers Association). Pored brojnih zapažanja koja je naveo u pomenutom tekstu, čini se zanimljivim što on smatra da nikada neće moći da kaže svojim učenicima kako ih zaista razume koliko je teško i ponekad frustrirajuće učiti engleski. To je trenutak zbog kojeg će se uvek osećati nepotpunim, dok neizvorni predavači engleskog mogu dublje razumeti svoje učenike i njihove probleme u učenju. Baš zato Taylor daje prednost neizvornim govornicima engleskog, koji ovaj jezik nisu naučili i progovorili u ranom detinjstvu, već kao stariji.
Ne znam da li je Taylor potpuno u pravu. Budući da imam iskustvo predavanja engleskog i italijanskog, radeći isključivo na inicijativu izvornih govornika ovih jezika, dok takođe predajem i svoj maternji srpsko-hrvatski odn. hrvatsko-srpski, ne usuđujem se reći da se osećam potpuno isto predajući svaki od ovih jezika. Sa engleskim i italijanskim sam siguran u gramatiku, ali ponekad proveravam postoji li možda precizniji ili poželjniji izbor reči za određenu misao, koja ne zavisi samo od gramatičke konstrukcije. Da li se određene ideje mogu zaista izraziti onako kako bih ja rekao kao stranac, za razliku od izvornog govornika engleskog ili italijanskog? Odgovor na ovo pitanje je kod engleskog dodatno otežan tim pre što autohtone engleske govornike možemo naći u Africi ili Aziji, što pretpostavlja dodatnu policentričnost jezika.
Ovo su neka od pitanja koja sebi postavljam dok radim, a na koja ni ne pomišljam predavajući svoj maternji jezik, koji osim što je deo moje lingvističke determinante, odraz je kulture i identiteta koji mi je darovan rođenjem i odrastanjem.
Ipak, ne treba zaboraviti da postoje države čiji su obrazovni programi kreirani tako da nije ključan kriterijum visokog obrazovanja koje predavač mora posedovati, ali je važno da predavač bude izvorni govornik iz države gde je engleski bar jedan od službenih jezika. Baš zato ćete na Tajlandu sresti Amerikance, Britance ili Filipince koji predaju engleski, dok je u Kini važna jezička izvrnost, a što se tiče pripadnosti, bela rasa je u prednosti pri izboru predavača.
Osim toga, u naše doba postoje online aplikacije, putem kojih učenici biraju predavače. Iako među predavačima ima formalno i neformalno obrazovanih, izvornih i neizvornih predavača, mnogi učenici dobrovoljno biraju neizvorne govornike kao predavače za učenje ili usavršavanje engleskog. Mnogi čak ne mare da li su njihovi predavači diplomirani stručnjaci, a uz to praksa pokazuje da uspešnost predavača ne zavisi uvek ni od obrazovanja, ni od etno-linvističkog porekla.
Kako postići izvrsnost kroz neprestano samousavršavanje?
Vidimo da prakse i zahtevi mogu biti različiti. Negde je važno biti formalno kvalifikovan za predavača, a negde je bitan etno-lingvistički faktor. U pojedinim slučajevima traže se i očekuju oba, dok u nekima ni jedno. Ono što se uvek zahteva jeste besprekorno znanje engleskog što najčešće proveravaju izvorni govornici kroz niz testova, a umeće se postiže kroz međunarodne programe nastavničkog usavršavanja. Ovi programi ne podstiču samo razvoj predavačke ekspertize, već različitim profilima stručnjaka pružaju neizmerne mogućnosti za razvoj međunarodne karijere. Evo nekih programa.
Helen Doron
Helen Doron je metod kroz koji deca uče engleski jezik kao drugi, odn. kao prvi strani jezik. Ime je dobio po britansko-izraelskoj lingvistkinji koja ga je osmislila i pokrenula 1985. godine kao mali porodični posao. Danas Helen Doron postoji kao međunarodna franšiza koja se primenjuje u celom svetu. Međutim, postoje pravila primenjivanja metodologije i upotrebe kreativnih materijala za prenošenje jezičkog znanja deci. Ovaj obrazovni program pomalo podseća na metod Marije Montessori, s tom razlikom da je Montessori usmeren na širi pedagoški rad sa decom, dok je Helen Doron usmeren isključivo na jezičko obrazovanje, kroz koje se takođe promovišu vrednosti društvene odgovornosti, antirasizma itd.
Franšiza obrazuje predavače kroz brojne kurseve pomažući im da steknu vrhunsku profesionalnost u poučavanju dece. U Beogradu postoji nekoliko Helen Doron škola, a neke sam imao priliku i da posetim. Deca (zavisno od uzrasta) bi učila engleski pomoću slika, igara, pesama i knjiga prilagođenih različitim uzrastima. U našoj sredini poželjno je da predavači budu filolozi, ali to nije neophodno. Neophodno je da predavač bude visoko obrazovan, a znanje engleskog proverava isključivo izvorni govornik kroz intervju koji može trajati i više sati. Nakon toga sledi simulacija časova sa decom, gde bi učenici bili odrasli nastavnici jezika koji već rade po ovom modelu. Tek kasnije kandidat bi dobio mogućnost pohađanja Helen Doron kurseva što omogućava sticanje veština za rad u ovakvom profesionalnom okruženju. Najvažnije je da Helen Doron daje rezultate, jer zahvaljujući ovom modelu, deca širom sveta od najranijeg detinjstva uspešno savladavaju i praktično usvajaju engleski jezik.
Certificate in Teaching English to Speakers of Other Languages
Certificate in Teaching English to Speakers of Other Languages (CELTA) je sertifikat o kojem detaljno možemo pročitati na sajtu Cambridge English, što je deo Univerziteta Cambridge. Ovaj sertifikat omogućava predavačima da se profesionalno afirmišu svuda u svetu. Polaznici imaju mogućnost tradicionalnog ili online pohađanja kurseva, koji uključuju najmanje 120 sati obuke. Kandidat koji želi da stekne CELTA autorizaciju mora biti školovan po standardima za rad u visokom obrazovanju, te imati poznavanje engleskog jezika na nivou C1 ili C2, shodno Zajedničkom evropskom okviru za žive jezike (CEFR: The Common European Framework of Reference for Languages).
TEFL – TESL – TESOL
Među predavačima engleskog jezika postoje tri vrlo popularna vida doškolovavanja: TEFL, TESL i TESOL. Šta znače, po čemu se razlikuju i šta pretpostavljaju?
TEFL (Teaching English as a Foreign Language) priprema predavače za prostore izvan engleskog govornog područja. Ove države su najčešće Kina, Japan ili Brazil. Sertifikat TEFL je široko prepoznat u različitim vrstama obrazovnih ustanova. TEFL školovanje ili kursevi mogu trajati različito, ali ne mogu biti kraći od 120 sati obuke. Sa druge strane, TESL (Teaching English as a Second Language) je predviđen za predavače koji predaju engleski strancima u zemljama engleskog govornog područja. Predavači sa ovim sertifikatom imaju šansu da rade kao asistenti u redovnim školama za izvorne govornike engleskog, koje pohađaju deca useljenika ili diplomata, ali i kao jezički instruktori u brojnim privatnim školama. Osim toga, treba pomenuti TESOL (Teaching English to Speakers of Another Language). Prema podacima koje nalazimo na sajtu Univerziteta u Torontu, TESOL je najnoviji u porodici sertifikata za profesionalne predavače engleskog jezika. Iako je TESOL neka vrsta američkog ekvivalenta britanskom sertifikatu CELTA, glavna kritika TESOL-a je da nije svetski prepoznat na isti način kao TEFL ili TESL, kao i da nije kompatibilan sa mnogim nastavnim programima i planovima za učenje engleskog.
Međutim, vredi pomenuti Global TESOL. Ako posetite zvanični sajt Global TESOL College, uočićete da postoji šest različitih obrazovnih programa za usavršavanje nastavnika. Global TESOL potiče iz Kanade i osmišljen je sa ciljem da omogući suštinska zvanja i veštine nephodne za univerzalno prihvatljive predavače jezika svuda u svetu. Ovaj program omogućava predavačima da se zaposle u inostranstvu, no pored toga pruža visoku konkurentnost na tržištu rada unutar jezičko-predavačke industrije. Za razliku od TEFL-a i TESL-a, Global TESOL je ponuđen kao univerzalni vid obuke za predavače jezika, bilo da je reč o engleskom ili nekom drugom govornom području.
Šta na kraju?
Oni poput mene biće uvek samokritični. Uvek će biti nezadovoljni svojim znanjem težeći stalnom proveravanju činjenica i usavršavanju. Verujem da je to bolje, nego živeti u ubeđenju da smo naučili sve što nam treba. Ovo polazište vredi, ne samo kada je reč o predavačima jezika, već o svima koji imaju ulogu da hodaju svetom prenoseći znanja. Najlepša osobina našeg učiteljskog zanata možda je baš to što znanje nikada nije konačno. Ni jedan predavač nije savršeno potpun ili nepogrešiv. Ni jedan predavač nikada to neće ni biti. Zato nam preostaju dva izbora: da budemo to što jesmo, ali da se neprestano usavršavamo; da budemo posvećeni misiji oplemenjivanja sveta kroz obrazovanje stižići tako na put izvrsnosti.
Treba li predavač engleskog jezika biti uplašen, ako ponekad pogreši izgovor ili pisanje reči, ako nema savršen britanski akcenat? Ne. Važno je da se usavršava i uporno radi na sebi. Čak i tada će bar jednom pogrešiti! Naša misija nije da budemo savršeno nepogrešivi, već izvrsni poput skromnog fenjerdžije koji osvetljava put znatiželje svog učenika, prateći njegove mogućnosti i potrebe, osluškujući njegova pitanja i zapažanja, pokazujući mu stazu ka svetlu, uz stalnu svest da je osvajanje svetla na kraju te staze ono što svaki učenik mora sam dostići.
Divno napisano i potpuno tacno! 🙂 Hvala na ovom tekstu.