Ana Todorović RadetićTokom jula 2014, kulturni odeljak BBC portala objavio je tekst o rečima koje nemaju ekvivalente u drugim jezicima. Autorka teksta navela je jedanaest primera iz norveškog, nemačkog, japanskog, rapanuiskog, inuitskog, češkog, francuskog i lubanskog jezika. Lingvisti i prevodioci znaju koliko je ponekad teško pronaći ekvivalentan prevod pojmova iz polaznog jezika. Čak i ja trenutno ne mogu garantovati da sam nazive rapanuiskog, inuitskog i lubanskog jezika pravilno preveo sa engleskog teksta na koji se pozivam. Ovakve teškoće često se javljaju kod leksema vezanih za lokalnoendemske pojmove.
Autorka navedenog teksta pominje norveški glagol utepils koji opisuje vanjsko sedenje na suncu uz pivo. U rapanuitskom postoji reč tingo koja označava postepeno pozajmljivanje stvari iz komšijske kuće, a potom prisvajanje. Meni je iz prakse poznata žargonska japanska leksema otaku (オタク), što znači zaljubljenik u japanske anime.
Siguran sam da postoji dosta sličnih primera u različitim jezicima. Ovoj lingvistički poznatoj temi vratila me je knjiga Azbučnik prideva (1995) autora Miroslava Josića Višnjića, koju sam dobio nedavno. Ako ste mislili da je teškoća prevesti neke reči, prelistajte ovaj rečnik. Tada ćete uvideti kompleksnost i veličinu prevodilaštva. O kom autoru i knjizi je reč?
Josić Višnjić rođen je u Bačkoj. Studirao je opštu književnost i teoriju knjževnosti u Beogradu. Kao lektor i tehnički urednik radio je u više izdavačkih kuća. Spada u zaslužne srpske umetnike, a iza sebe ima oko trideset objavljenih knjiga. Pisao je pripovetke, novele, romane, pesme za decu, polemičke knjige… Prevođen je na poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski. Objavljivao je na poljskom, engleskom i francuskom jeziku. Među brojnim nagradama, ističe se NIN-ova nagrada (1990) za roman Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnih doba. Upravo Josić Višnjić smatra da se dobra knjiga ne može nikada dobro prevesti. Da li njegov Azbučnik baš to potvrđuje?!
Prema rečima autora, Azbučnik treba da prikaže osnovni fond prideva koji su široko zastupljeni u srpskoj književnosti XX veka. Ova knjiga lingvistima može poslužiti kao podloga za proučavanje uloge prideva u književnom jeziku. Na posletku, ona je korisna za kreativno obrazovanje i obogaćivanje maternjeg jezika. Autor je želeo da kroz primere skrene pažnju na značaj prideva u srpskom književnom jeziku. U toj nameri, koristio je trista trideset radova, objavljenih u XX veku od strane sto pedeset pet domaćih pisaca. Azbučnik broji preko četiri hiljade prideva!
Ovo nije rečnik gde su pojmovi prevedeni principom sinonimskih parova ili objašnjenjem kao kod jednojezičnih rečnika. Azbučnik citira rečenice u kojima se nalazi navedeni pridev, pa čitalac dobija mogućnost kontekstualno-situacionog razumevanja konkretnog prideva. Nakon svake rečenice navodi se referenca odakle je citat preuzet. Na kraju knjige postoji popis pisaca sa listama preuzetih prideva.
Od kada sam počeo da čitam ovu knjigu, pitam se kako bi izgledao engleski ili italijanski prevod ovakve knjige. Te jezike govorim, pa me zanimaju njihovi eventualni prevodi. Čini mi se da takav poduhvat još nije učinjen. Naravno, među četiri hiljade postoje lako prevodivi pridevi: gladan, glasan, zajedljiv, rastrojen, ukusan… Međutim, ova knjiga može služiti kao vežbaonica za lingviste i prevodioce. Nedavno sam došao na ideju da svaki dan pronađem pet težih prideva i prevedem ih. Za danas izdvajam buljook, mlohav, žersejski, kolomastan i čvornovat. A Vi?! Koje jezike govorite i koje prideve biste izdvojili kao najzahtevnije za prevođenje?
Nemanja D. Milinović
Dodaj komentar