Zdravica na 20 jezika

Piše: Valentina Branković

Nema baš dobrih dokaza odakle potiče ritual kuckanja čašama prilikom nazdravljanja, stari apokrifni spisi kažu da se tako radilo „za svaki slučaj„, da se spreči nesreća ako je bilo namere za trovanjem. Kako sad trovanje i nazdravljanje, pitaće neko? Prema nekim računicama u drevna vremena kad se čaše kucnu, piće se prelije iz jedne u drugu čašu pa bi se tako osoba koja je u opasnosti „osigurala“ od osobe koja joj je kompanjon u piću da je neće otrovati.

Opet, nema pravih dokaza za baš ovakvo poreklo rituala.

Nazdravljanje u rečniku

„Međunarodni priručnik o alkoholu i kulturi“ (International Handbook on Alcohol and Culture) definiše zdravicu kao: „najverovatnije deo narodnog običaja gde bi se prilikom žrtvenih rituala kada se bogovima nudila sveta tekućina: krv ili vino (a sve sa ciljem da bi se dotičnom smrtniku ispunila kakva želja) izgovarala molitva sažeta u rečima „u tvoje zdravlje!“ ili „za dug život!“

Malo detalja

Nazdravlja se obično u društvu tokom slavlja ili o kakvoj svečanoj prilici, na rođendanima, slavama, venčanjima, godišnjicama, zabavama raznih vrsta i dr.

Postoje pravila bontona koja se svuda u svetu poštuju prilikom nazdravljanja i kucanja čašama. Spustiti čašu na sto pre nego što je završena zdravica (i svi se kucnuli čašama) jednostavno se smatra nepristojnim, smatra se da taj neko nema dobre namere i ne podržava emocije koje su zdravicom iskazane, niti poštuje jedinstvo i zajedništvo koje se ona podrazumeva.

Zdravica ima raznih: može biti svečana, sentimentalna, smešna (čak zastrašujuća i uvredljiva).

Praksa je da onaj koji ima nameru da nazdravi ustane i kašikom ili drugim escajgom kucne po čaši da najavi svoj mali govor.

Osim na malim i neformalnim skupovima, zdravica se izgovara u stojećem stavu. Na kakvom slavlju, pa i u kafani, niko ne bi trebao govoriti zdravicu počasnom gostu dok domaćin to ne učini. U zemljama engleskog govornog područja, gosti očekujući zdravicu svoje odobravanje iskazuju rečima „Hear, hear!“ (da čujemo).

Kako se nazdravlja u Evropi

Različite zemlje na različite načine nazdravljaju, ali uvek uz kuckanje čašama i gledanje u oči. Meštani, domaćini mesta vole da nauče turiste i strance kako se nazdravlja, ali vole isto tako da nauče kako se to radi i u zemlji odakle je stranac. Sledi mali bonton priručnik: nekog da podsetimo, a nekog i naučimo kako da nazdravi kad se nađe u nekim mestima Evrope.

U Evropi važi skoro svuda: pije se naravno samo alkohol, kontakt očima je obavezan, kucnite se lagano čašama, nikako ne pijte pre zdravice i izgovorite jasno i glasno reč kojom se nazdravlja koja uglavnom ima isto značenje – na zdravlje, u vaše zdravlje, živeli i slično.

Kada se nađete u Pragu, nazdravite tako što ćete kucnuti drugu čašu i reći „Na zdraví„. Isto je u Budimpešti, gde kažu: „Egészségére„, u Bukureštu „Noroc!„, u Sofiji „Nazdrave!„, u Varšavi nazdravite uz vodku uz „Na zdrowie„, u Ljubljani  recite „Na zdravje!„, u Beču „Prost„, u Holandiji uz pivo ili neko bezalkoholno piće: „Santé“ ili „Proost“ (izgovara se prost ili prust) a uz vino obavezno „Santé„, u Nemačkoj se kaže „Zum Wohl„, u Parizu „Santé“ ili „Tchin„ (čin-čin), u Švedskoj „Skål„, u Finskoj „Kippis„, u Letoniji „Priekā!„, u Portugaliji „Saude“ ili „čin-čin„. U Grčkoj se uz uzo nazdravlja sa: „ Yamas‘, „Stinygiasous“ ili „Eviva„, u Albaniji „Gëzuar„“, u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu ili Skoplju uz čašicu vina ili rakije ide dobro znano: „Živeli“ ili „Na zdravlje!“

Nazdravljanje u kafani

Kafanski običaji u srpskim kafanama dobro su poznati: kucanje čašama, nazdravljanje i ponekad razbijanje tih istih čaša.

Etnolozi i antropolozi su se oduvek bavili ritualima kucanja i nazdravjanja, pa tako u nekim stručnim radovima nailazimo na opsežno objašnjenje sva tri ova običaja u kafanama (i ne samo u kafanama).

Postoji semantika prostora u religiji, svi znamo za onu višu sferu, prostor gde obitavaju Bogovi, sfera nama nedostižna; zatim svet našeg bivstvovanja, sadašnjeg vremena u kome smo mi smrtni i gde nam je dat jednoličan i monoton životni vek, lišen super moći i na kraju postoji onaj najniža sfera i prostor gde su mrtvi.

Dizanje čaše je zato važno – zato je uvek  ruka usmerena ka gore, ka Bogovima jer tako mi u stvari tim pokretom ruke ritualno upućujemo neverbalnu molbu svemoćnom bogu. A onda izgovaranjem „na zdravlje“ i „živeli“ mi formulišemo rečima taj pokret.

I u „kafanskim noćima Beograda“ naručivanje pića i međusobno kuckanje potvrđuje našu jednakost u tom običaju: svi za stolom smo isti. Svako od nas poručuje, pije, nazdravlja i kucka se i radnja se ponavlja. A kucanje čašama u tom lancu događanja je simbol kojim je učesnik u stvari „obavio zadatak“ (da li iz poštovanja prema poručiocu pića ili prema bogu, svejedno).

Što se tiče razbijanja čaša, e tu je stvar jednostavnija – čaše razbija samo osoba koja se u kafani napila!

Malo je čudno kad to isto radi neko ko se nije napio, to smo retko imali prilike da vidimo. Onaj ko se napio tad snažno ispoljava emocije (tugu, bes, radost) i reaguje u skladu da svojim stanjem, igraće, pevaće, lumpovaće i razbijati čaše i tanjire ako mu dođe.

Naučnici ovakvo ponašanje vode pod „obrazac ponašanja pijane osobe„, i njemu je to dozvoljeno jer je pijan! Naravno, razbijanje čaša može biti znak ispoljavalja i agresije ili katarze, zavisi od slučaja do slučaja. Za kafanu je obično karakteristično ovo prvo objašnjenje.