Ana Todorović Radetić
Dok je Van Gog, u svom jeftinom sobičku na Monmartru slikao zalazak sunca iznad pariske umetničke četvrti, Emil Zola, možda baš ispod njegovog prozora pio vino i odmarao od društvenih stega kojima su bili opasani neki drugi arondismani francuske prestonice, a negde u Vašingtonu se začuo prvi gramofon, u jednoj maloj kafani u Beogradu, za stolom prekrivenim belim stolnjacima, sa flekama od bagremovog cveta, gledajući u Čika Ljubinu i Vasinu ulicu, igrali su karte Janko Veselinović i Vojislav Ilić, koji sigurno nije propustio da pomene Tijanu, ćerku Đure Jakšića, u koju je bio zaljubljen.
Četiri reda ovakvih stolova, okruženih žutim, pletenim stolicama, te 1887. godine pripadali su kafani „Dardaneli“, stecištu glumaca, koji su svaki slobodan trenutak, otet od scene Narodnog pozorišta, koristili da otrče prekoputa, na čaj sa rumom ili partiju bilijara, i književnika, koji su se podjednako rado upisivali na listu beogradskih boema, rimujući život uz smeh i vino.
Ovde se nije samo šalilo, pevalo i pilo: pisale su se pesme, hrabrili dramski pisci, pokunjeni odlukom nekog reditelja da njihov tekst nije dovoljno dobar da iznedri pozorišni komad, tražile inspiracije i usmeravali gimnazijalci, koji su ovde hrlili da vide svoje uzore.
Osim Vojislava i Janka, za čijeg su rođenog brata Žarka govorili da bi bio vrstan pisac, samo da je svoje priče umeo da prenese na papir, barem upola dobro koliko je vešto njima hipnotisao ljude, na mestu gde je više od pola veka kasnije useljen Narodni muzej, otklon od naporne svakodnevice nalazili su i Đura Jakšić, Stevan Sremac i Radoje Domanović.
Iako je prva kafana u Beogradu bio čuveni ? kod Saborne crkve, u koji je, navodno, svraćao i Vuk Karadžić, stari Beograđani i njihova elita na koju su tada bili ponosni, nikada nisu prežalili rušenje Dardanela 1901. godine, ostavljajući narednim generacijama u amanet da ih pamte kao boemski hram na Trgu republike, koji je bio srce ovog grada iz toliko drugih razloga pre geografskih.
Umetničkim dušama, kojima su ikone bile platna i hartije, a kandila kičice i naliv-pera, utočište je pružila Skadarlija, čiju muziku i gurmanluke nisu imali ama baš nikakvu nameru da odbiju.
Kafana Tri šešira ubrzo je pokušala da im zameni Dardanele, što možda više nijednoj nije pošlo za rukom, ali je zato mnogima od njih spasila život.
Najpoznatiju od takvih anegdota, prepričavace svojim saborcima Veselinović, koji je jedne noći u ovoj kafani praznio bokale, vređajuci vlast i pišući sevdalinke – naizmenično – kada je na njegov krevet, u kom je tada trebalo da bude, da je vodio samo malo uredniji život, pala greda sa tavana.
Iako tvorac Hajduk Stanka, par godina kasnije nije uspeo da utekne i tuberkulozi, život čije je poslednje godine proveo sedeći za istim stolom sa Sremcem, koji je kafanske dijaloge selio u svoje knjige, ili Nušićem, koji bi častio ručkovima i turama pića celu kafanu, kad god bi dobio neku ideju – vredelo je živeti.
Doživotni prijatelj Đure Jakšica Jovan Jovanović Zmaj, večito mrzovoljni, zakleti ljubitelj rakije Bora Stanković, Vladislav Petković Dis, koji u kafani nikada nije spavao, iako je ona dugo bila njegova nirvana, učinili su da policijski pisari, koji su sedeli u Tri šešira ili Dva jelena, zapisnike vode u stihovima, i postavili znak jednakosti između antologije srpske književnosti i istorije boema.
Dok je Pikaso po prvi put otkrivao Rim, a Amedeo Modiljani se negde u Parizu kotrljao niz jedne stepenice, nakon što je na zabavi, u čast Žorža Braka, započeo tuču, zbog čega ga je domaćica izbacila napolje, Dis je zauvek napustio Skadarliju, u kojoj godinama unazad više nije mogao da sretne ni Zmaja, ni Đuru Jakšica, ni Janka Veselinovića, ni Vojislava Ilića, ni Stevana Sremca, Milovana Glišića, Radoja Domanovića… Tačku na epohu koja danas zvuči kao mit, stavljena je kada je nemačka podmornica potopila brod kojim je Petković iz Francuske putovao u Grčku.
Samo par decenija kasnije, jedini živi umetnik koji je koračao kaldrmom u Skadarskoj bio je Momo Kapor.
Sa svojim savremenicima, poput Danila Kiša, Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Miroslava Krleže, Miloša Crnjanskog, Borislava Mihajlovića, Duška Radovića, Predraga Palavestre, Mirka Kovača, Zuka Džumhura i Borislava Pekića, stvorio je „tajno društvo“, za koje ulaznice, kako je Bogdan Tirnanić pisao, nisu mogle biti ni novčanice ni preko noći stečena moć.
Njihov ugled, u Klub književnika, privlačio je imena poput Alfreda Hičkoka, Orsona Velsa, Vivijen Li, Elizabet Tejlor ili Ričarda Bartona: 70 godina od prve poslužene kafe u Klubu koji je Budimira Blagojevića učinio najboljim ugostiteljem u Beogradu – ili je bilo obrnuto – njegova vrata otvorena su svima koji pokušavaju da saznaju kako je to biti odabran.
U Klubu književnika već dugo nema dima i graje koji su krili neke od najvažnijih razgovora koji su se vodili u Srbiji; nema stare peći, na kojoj je Buda spremao svoja čuvena jela, ponavljajući da je „sve dobro, dok se jede“; preko puta „Tri šešira“, u kući poznatog glumca Milorada Gavrilovića, nalazi se kafana „Ima dana“, ali nju niko ne naziva „vrelom vina“.
Beogradske kafane su danas izgubile tu draž. U njima više niko ne piše pesme, niti bi o pesnicima tamo imalo kog da vodi beleške, posebno ne onako kako je to radio Branislav Nušić: u njima sad padaju neka druga braća.
Napisala: Jovana Babić
Dubravka Karadarević
Dodaj komentar