Monah Hokaj – osvrt na najnoviji roman Vuka Draškovića

Piše: Ana Todorović-Radetić

Nema Draškovićevog romana koji se ne čita u jednom dahu. Centralna tema je i ovog puta zločin koji se odvija na više nivoa, kao i snaga zla, dok u pozadini priče dolazi do raskrinkavanja ideala u koje se retko sumnja.

Ovo književno delo poziva na duboka promišljanja, i to, nažalost, ne putem katarze, već poniranjem u kobno beznađe i krvave pirove iz kojih izlaza nema. Vrhunski ispripovedana priča uz izuzetnu karakterizaciju likova stvara sveprožimajuću atmosferu patnje, očaja i bespuća, slikovito opisujući prizore propasti jednog života.

Ko je Monah Hokaj?

Rođen kao Simon Olujić u selu Jelenovo, baš one godine kada je Jurij Gagarin poleteo ka zvezdama u kosmičke visine, pa opet, iako pun potencijala za blistav i intelektualno bogat životni uspeh, jako brzo, strmovito i sudbinski pada na samo dno ljudskog postojanja, počinivši prvi, a zatim i druge zločine. Ucenjen, zastrašen od Službe državne bezbednosti, primoran da krene na put u kome ljudska duša mora biti samlevena i uništena u paramparčad, i on mora biti proklet, poput Fausta koji je sklopio ugovor sa đavolom. Zaleđen očima monstruozne Meduze koja biće pretvara u kamen, snajperista Hokaj precizno i bez milosti lišava života one u koje cilja.

Hokaj piše svoju optužnicu i razotkriva svoje tajne i muku sa istančanom lucidnošću koja nas hipnotički sprovodi od jednog dela njegove ličnosti do drugog, omamljujući čitaoca hercegovačkim poetskim jezikom i vodeći ga kroz mračne, jezive i najdublje lavirinte ljudske svesti poput Dostojevskog, ponajviše govoreći o iskustvu bogoostavljenosti, u odsustvima bilo kakvog oslonca, kada se gleda u najveći ambis ispod sebe.

Snajperista Hokaj, suočivši se sa zločinima koje je počinio tek nakon spoznaje da je, ne znajući, ubio i one koji su mu srcu najmiliji, pada u ludilo, razoren i uništen tuđim i svojim slepilom duše. Njegovo srce umire u Sarajevu, iako formalno nastavlja da živi.

I to su momenti kada čitalac ispušta roman iz ruke, jer ne može da nastavi sa čitanjem, a da se ne zapita – koji su to zakoni sile i zakoni mržnje koji upravljaju ljudskim životima, i gde je nestalo Hristosovo prisustvo u čoveku, bez čijeg ideala čovek ne može da živi, a da ne poludi, da se ubije ili da poživotinji.

I to je zapravo baš onaj glas Dostojevskog koji progovara u Draškovićevim likovima, nekad glasno, a nekad sasvim tiho šapuće između redova, i predstavlja tragičan vapaj uzalud protraćenog života za putokazom ljudskoj duši koja je izgubljena u svetu lažnih ideala i pogrešnih uverenja, lažnih monaha i crkvenih službenika bez prave spoznaje Boga, onih koji snajperiste i ratne zločince pretvaraju u monahe u tren oka samo tako što im obuku crnu odeždu i stave kamilavku na glavu.

Tako je i snajperista Hokaj postao monah Serafim, prividno oslobođen, ali i dalje trajno zatočen u svojoj psihologiji zatvorenika, u tamnoj ćeliji svog usuda iz koga spasa nema. Iako profesor istorije, obrazovan i načitan, ne pronalazi i ne dozvoljava sebi da pronađe utehu ni u molitvama, ni u Bibliji, ni u traženju oprosta, ni u tihovanju, ni u veri.

Simbolika jelena koji dolazi iz šume

Ako i postoji nada u ovom Draškovićevom romanu, ona je dovedena u vezu samo sa životinjama. U Jelenovu, pustoj zemlji u kojoj više nema ljudi, ali i dalje ima jelena – jedan divlji jelen druguje sa Hokajem. Simbolika jelena koji dolazi iz šume, a nesvesno predstavlja psihopompa koji vodi u svetlost, jer je posrednik između neba i zemlje, nesvesno najavljuje povratak iskonskoj čistoći. Njegovi rogovi prema nekim predanjima imaju duhovnu širinu, jer će se u njima pojaviti slika Hrista i spasiteljskog Otkrivenja. Takođe, i uloga psa koji se pojavljuje u delu, nesvesno je uloga psihopompa, čovekovog vodiča kroz noć smrti, pošto mu je bio pratilac kroz dan života. A vukovi koji će se pojaviti u delu, nosioci su čeljusti podzemlja, razjapljenih na zemljinom obzorju. U bukvalnom smislu, i pas i jelen osećaju ljudsku dušu i patnju mnogo bolje od čoveka, i po zakonu prirode, instinktivno mogu da zavole ili da pobegnu od čoveka. I oni plaču, i tuguju, i stradaju.

Mnogo pitanja je pokrenuto u delu – od bratoubilačkih ratova na prostorima bivše Jugoslavije, pa do bratoubilačkog rata na tlu Ukrajine, u kojima Drašković uverljivo, proročki i zloslutno upozorava na zlokobnost državnog i crkvenog vrha. Oslikavajući tragično svoje likove koji su tek utvare, senke bivših ljudi, sprovodi nas kroz najdublju tamu koja ostaje iza onih koji nepokolebljivo veruju u maksimu Oko za oko, zub za zub. Gde „prosvećeni“ negiraju ljudski zločin kao da se nikada nije ni dogodio i ne veruju u ljubav prema bližnjem svom.

Progovara i Tolstojev glas u ovom Draškovićevom delu, onda kada kaže da Boga nema, da Bog ne postoji, misleći na unutarnji prostor čoveka koji je duhovno bolestan, u kom se ne razlikuje dobro od zlog. Svi veliki ruski pisci su teško podnosili Rusiju, tražeći novu crkvu koja ne odobrava ratove. Tako i ovaj roman poziva na glas razuma i predstavlja vapaj protiv obesmišljavanja i sloma života, protiv nakazne sile koja vlada ljudima.

Zaokret u duhu Dostojevskog

Maestralno će Drašković završiti svoj najnoviji roman, kada će u samo dve poslednje rečenice predstaviti zaokret, opet u duhu Dostojevskog. Nema drugog puta, osim onog jednog i jedinog, ispravnog, koga je čovek svestan i u svom nejasnom, tamnom nagonu. Priča počinje i završava u Jelenovu i time se zatvara pun krug jednog tragično protraćenog života i tužne sudbine, jednog vapaja.

„Hristos je, umirući na krstu, oprostio onom razbojniku koji se pokajao“, reči su vladike u ovom delu.

A da li će Drašković oprostiti Hokaju u svom delu? Neka čitaoci sami otkriju.