Nada Ćurčija-Prodanović - jedna od najcenjenijih prevodilaca bivše Jugoslavije

Piše: Valentina Branković

Nada Ćurčija-Prodanović jedna je od neizmerno važnih prevodilaca Srbije i regiona koja je fenomenalno umela da spoji znanje i ljubav prema poslovima koje je obavljala. Priča o Nadi Čurčija-Prodanović je prilika da se prisetimo sjajnih i uspešnih žena u poslu prevodilaštva.

Rođena je u Banja Luci 1923. godine, ali je od Drugog svetskog rata živela u Beogradu.

Studirala je prava, završila višu muzički školu i vanredno diplomirala engleski jezik preko British Council-a. Zasluženo je posedovala zvaničnu licencu Cambridge Diploma of English Studies. Nekoliko godina je bila zaposlena kao profesor klavira u baletskoj školi „Lujo Davičo“ u Beogradu.

Zahvaljujući ovom bogatom iskustvu napisala je roman za mlade “Ballerina” na engleskom jeziku.

Živela je životom umetnika, intelektualca, kosmopolite. Pored neosporno širokog obrazovanja, gospođa Nada Ćurčija-Prodanović mnogo je više poznata po fantastičnim prevodima knjiga sa srpskohrvatskog na engleski jezik i obratno.

Preko British Council-a nekoliko je puta posetila Veliku Britaniju u potrazi za materijalima, nastojeći da svojim boravkom unapredi međusobne odnose Velike Britanije i Jugoslavije. Uvek je uspevala. I uvek odlično informisala jugoslovensku publiku o razvoju britanskog pozorišta i anglosaksonske književnosti. Dobitnica je nagrade za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Preminula je 6. novembra 1992. godine.

Profesionalni i kreativni pristup prevodu

Na izvanredan način Nada Ćurčija-Prodanović kombinovala je književni stil sa formom. Nije se zadržavala na pukom prevodu – išla je mnogo dalje. Prerađivala je pripovetke u drame – za radio i televiziju, pisala romane i objavljivala tekstove u književnim časopisima. Izdvajamo glavne teme njenog rada.

1) Početak rada u prevodilaštvu

Prevođenjem se intenzivno bavila od 1950. godine. Za dvadesetak godina prevela je preko stotinu naslova, koji su nam veoma poznati: Staklena menažerija, Pobuna na Kejnu, pozorišni komad B. Šoa Kandida, Idealni muž, Doručak kod Tifanija itd. Na početku svoga rada prevodila je na srpskohrvatski jezik moderne engleske i američke pripovetke, drame i klasična dela anglosaksonske književnosti.

2) Radio drame

Drame su joj bile omiljeni žanr. Sa uživanjem je radila prevod drama, ne samo za izdavačke kuće već i za film, pozorište, radio i televiziju. Tako je ušla u svet radio drama i postala veoma traženi prevodilac, najviše u Jugoslaviji i Engleskoj. Radio-drame su u to vreme bile veoma slušane širom sveta. I danas ima zaljubljenika koji strastveno čuvaju kolekcije radio-drama.

Prva narodna priča koju je Nada Ćurčija-Prodanović prevela na engleski jezik i priredila u radio-dramu bila je “Biberče” (Peppercorn). Ova drama emitovana je 1957. preko radio Londona (BBC). Uz veliki trud, priredila je još desetak narodnih priča u formi dramskog dijaloga, sve sa ciljem da osveži i modernizuje narodne pripovetke sa prostora Jugoslavije. Sledećih godina neke od ovih drama emituju i radio stanice u Danskoj, Švedskoj, Norveškoj i Nemačkoj. Tako je velikom broju mladih ljudi velikih država Evrope omogućila da se preko radija upoznaju sa predivnim pričama naroda Jugoslavije.

3) Mitovi, legende i prepričane epske pesme na engleskom jeziku

Pročitavši na engleskom jeziku Ruske pripovetke i legende Nada Ćurčija-Prodanović pomislila je da su naše narodne priče još bolje, svežije, ali napisane jezikom malog naroda ostaju neotkrivene za ostali svet. Zato je prevela na engleski jezik “Mitove i legende”naroda Jugoslavije, a onda je izdavač predložio još jednu verziju, pristupačniju odraslom čitaocu. Tako je nastala predivna knjiga “Yugoslav Folk Tales”. Iz štampe je u Jugoslaviji prvo izdanje izašlo 1960, a drugo 1966.

U Americi su dva izdanja objavljena 1957. i 1960. godine. Knjiga je prevedena i na japanski jezik.

“Yugoslav Folk Tales” obuhvata 29 odvojenih priča među kojima: bajke, legende, basne, pripovetke.

Izbor je napravila iz antologije Vuka Karadžića i Jaše Prodanovića. Odabrala je priče koje najbolje ilustruju duh i mentalitet našeg naroda, smisao za humor i fantastiku i svedoče o vekovnom bogatstvu narodne mudrosti. Knjiga je naišla na sjajne kritike u književnom svetu i u tadašnjoj štampi:

“Fantastičan spoj svežeg, lokalnog načina pristupa prevođenju tako složene teme. Rečnik je prikladan, ekonomičan, a stil pisanja duhovit.”

Uspeh je bio vetar u leđa, pa je Nada Ćurčija-Prodanović 1963. napisala tj. prevela na engleski jezik i priredila zbirku priča “Heroes of Serbia”. U njima se posvetila prepričavanju srpske narodne epske pesme nastale posle kosovskog boja. Priče su veoma zanimljive – mali osvrt na istorijske događaje i legende: The Building of Ravanica, Tsar Lazar and tsaritsa Militsa, The Maiden of Kossovo, Kralyevich Marko and the Vila, Kralyevich Marko Abolishes the Wedding tax etc.

Kao u svakoj našoj epskoj pesmi tu je obavezna metafora u portretisanju Kraljevića Marka, cara Dušana i ostalih vitezova Kosovskog boja. Svi su prikazani kao hrabri junaci koji se bore protiv osvajača. U Americi je knjiga “Heroes of Serbia” izašla 1964. Neku godinu kasnije prevedena je i na holandski i italijanski jezik. Čak je i ugledni “Tajms” pohvalio originalost izdanja, opremu knjige, ilustracije i perfektan stil pisanja na engleskom jeziku.

4) Pisac romana

Recepcija prevedenih priča kod mladih ljudi bila je odlična. Sledeći svoju intuiciju Nada Ćurčija-Prodanović se oprobala i kao pisac. Napisala je 1961. roman “Ballerina” na engleskom jeziku za izdavačku kuću Oxford University Press. Ovaj tinejdž roman je nastao na osnovu njenog ličnog iskustva kao predavača u školi. Odlično štivo za današnje starije osnovce i srednjoškolce, “Ballerina” je pisana na tečnom i jasnom engleskom jeziku, sa naročitim smislim za psihologiju mladih, sa nenametljivom porukom da trud, rad i ljubav prema pozivu pobeđuju sve prepreke. Roman je naišao na odlične kritike, posebno u inostranstvu, u Britaniji i Holandiji.

5) Izbor nekoliko prevoda Nade Ćurčija-Prodanović

U katalogu Narodne biblioteke Srbije, uvaženi prevodilac Nada Ćurčija-Prodanović ima više od osamdeset naslova. Neke od knjiga u njenom prevodu koje smo čitali, na srpskom i na engleskom jeziku su:

# Antologije: “Moderne engleske pripovetke” i “Moderne američke pripovetke”;

# Romani i drame: Fielding Burke, “Sinovi stranca” (Sons of the stranger); Williams T. “Staklena menažerija” (The Glass Menagerie); Rattigan, T. M. “Duboko plavo more”(The Deep Blue Sea) i “Brauningova verzija” (The Browning Version); Austen, Jane, “Mensfild park” (Mansfield Park);

Osborne, J. “Osvrni se u gnevu” (Look Back in Anger); Pinter, H. “Bez pogovora” (The Dumb Waiter); Shaw, G. B. “Milionerka” (The Millionairess); drama Dobrice Ćosića “Otkriće”(The Revelation, adaptacija Jovan Ćirilov i Miroslav Belović); Kapote, T. “Doručak kod Tifanija” (Breakfast at Tiffany’s) i mnoge druge.

# Radio drame na engleskom jeziku: “The Magic Ring”, ”A Mansion neither in the Sky nor on the Earth”, ”The Tsar’s Son and the Dragon”, “The Poor Youth and the Fox”.

Nada Ćurčija-Prodanović je pisala književne kritike i prikaze za naše i strane književne časopise.

I danas ozbiljne izdavačke kuće objavljuju klasike sa njenim prevodima. Dereta je 2014. objavila Kastanedino “Učenje Don Huana”, Nova knjiga plus i Liber novus su 2014. i 2016. objavili roman “Mensfild park”. Alnari je 2005. objavio “Homerovu kći” Roberta Grevsa.

***

U nastojanju da od zaborava sačuvamo jedan interesantan intervju iz časopisa „Praktična žena“ iz 1959. godine, prekucali smo ga i priključili članku koji smo već imali o Nadi Ćurčiji Prodanović, te ga objavljujemo celosti.

25 pitanja magazina

PRAKTIČNA ŽENA

ODGOVARA

Nada Prodanović Ćurčija

Ljubitelji engleske i američke proze često su na koricama svojih omiljenih knjiga viđali ime Nade Prodanović-Ćurčije, ali možda im nije palo na um da se polje rada te vredne mlade žene ne ograničava samo na prevode. Po profesiji ona je – nastavnik muzike. Sem toga, prevela je čitav niz drama koje se nalaze na repertoaru naših pozorišta. Zato se redakcija „Praktične žene“ obratila drugarici Prodanović u želji da i svoje čitateljke upozna s njenim životom.

Može li jedna žena da bude istovremeno i nastavnik muzike, i prevodilac, pa čak i domaćica, pa da ipak stigne da odgovori svojim obavezama?

– Mislim da to sve zavisi od temperamenta. Meni je ta raznovrsnost neophodna, a možda bi neko drugi, ko bi se posvetio samo jednom pozivu, mogao da pruži više.

Šta ste studirali?

– To zvuči pomalo paradoksalno: ja sam studirala pravo, a svog zadovoljstva radi pohađala sam i Muzičku akademiju. Sam život je i posle od mene stvorio ono što sam danas.

Vaš prvi prevod?

– „Kraljevska krv“ Sinklera Luisa. Baš u vreme kad sam predala svoj prvi prevod u štampu, ja sam se i zaposlila – kao nastavnik muzike. Otad se stalno krećem na ova dva koloseka.

Kasnije ste se, uglavnom, ipak opredelili za prevode savremenih drama?

– Da, veoma volim pozorište i to me je valjda navelo da se zainteresujem za dramu, uglavnom

savremenu. Počela sam od Tenesi Vilijamsa: „Staklenom menažerijom“, zatim sam prevela Šoove „Kandidu“ i „Nikad se ne zna“, Voukovu „Pobunu na Kejnu“, Ratiganove „Zasebne stolove“ i „Duboko plavo more“, Osbornovog „Zabavljača“…

I u svom drugom pozivu ste na neki način vezani za teatar?

– Da, videla sam već nekoliko generacija učenika koji polako osvajaju naše scene. Naravno, dovoljno je, po mom mišljenju, da u čitavoj klasi samo jedan mnogo obećava, pa da to predstavlja uspeh. Eto, Dušanka Sifnios je prošla kroz našu školu, pa Dušan Trninić…

A šta vi predajete?

– Klavir, a to je takozvani „neigrački“ predmet. Međutim, učenici kudikamo radije posećuju časove, na primer, klasičnog baleta.

Mnoge majke htele bi da im kći postane balerina, jer „ima smisla za igru“. Zato vam postavljamo pitanje: da li je naporno učiti balet?

– I te kako! Uostalom, presudite sami. Ja ću vam samo navesti predmete koji se moraju savladati, naravno, ne svi odjednom, već u toku osam godina. To su: ritmika, klasični balet, karakterne, folklorne i istorijske igre, zatim solfeđo, klavir; istorija muzike, muzički oblici, istorija igre, kostimografija i gluma.

Koji je, uglavnom, uzrast vaših učenica?

– Od jedanaest do osamnaest godina. To samo vam kaže da ta deca imaju obaveza i prema onoj drugoj školi: osmoletki ili gimnaziji. Sem toga, mi iz nastavničkog kolegijuma pokušavamo da ih zainteresujemo ne samo za balet, već i za mnoge druge grane umetnosti.

Na primer?

– Koncerti, pozorišta, slikarske izložbe – sve to treba da im postane navika za širim znanjem.

Da li su ta deca istrajna?

– Nema učenika koji bi drage volje izašao iz škole. Na prvom polugođu odstrane se oni koji ne zadovoljavaju – to je neka vrsta robe – a oni koji ostanu kao po pravilu veoma su ambiciozni i bar prve dve godine neobično revnosni.

A kasnije?

– Oni koji su talentovani mahom ne rade ništa drugo nego se oslanjaju na taj svoj talenat. Međutim, oni drugi su daleko vredniji, pa svojom upornošću i trudom postignu ponekad više od onih talentovanih.

Da li se to odnosi i na dečake koji pohađaju baletsku školu?

– U našoj školi ima mnogo manje dečaka nego devojčica. Roditelji nerado šalju mušku decu u baletsku školu. Ali ovo što sam rekla odnosi se na sve.

Kako se ta deca kasnije probijaju do scene?

– Još do pre nekoliko godina naši učenici su lako dobijali zaposlenje. Međutim, u poslednje vreme je to malo teže, jer su glavna pozorišta popunjena.

Nameravate li u dogledno vreme da napustite balet za ljubav drame?

– Ne, jer me privlači dinamika i jednog i drugog poziva. Ne želim da se povučem u svet knjiga i izgubim kontakt sa živahnim, razdraganim svetom mojih učenica. Slični razlozi su me naveli da počnem da prevodim drame. Dijalog – to je sam život. A ima izvesnih dijaloga koji su takoreći neprevodivi. Onda prevodilac mora u neku ruku postati kreator.

Kako doživljavate premijere komada koje ste vi preveli?

– S tremom, sa užasnom tremom. Koliko puta sam se zaveravala da neću ići na premijeru, pa ipak me nešto povuče i ja odlazim u pozorište da vidim „ishod bitke“.

To znači da uspeh ili nespeh komada donekle smatrate kao svoj lični uspeh ili neuspeh?

– Pa, skoro da je tako. Eto, „Kandida“ je prošle godine doživela svoju stotu predstavu i to je za mene predstavljalo veliku radost.

Koliko je nama poznato, vi ste prevodili ne samo sa engleskog, već i na engleski?

– Verovatno mislite na naše narodne pripovetke koje je u mom prevodu izdalo Oksfordsko izdavačko preduzeće.

Jeste li se duže vremena za to pripremali?

– Ne. Pohađala sam neka predavanja na Oksfordskom univerzitetu. Bilo je to 1954. U to doba se još vrlo malo naših stvari prevodilo na engleski jezik. Tek kasnije počeli su da prevode dela Andrića i drugih jugoslovenskih autora. Međutim, zapazila sam da kod engleske publike postoji interesovanje i za našu literaturu i za naš folklor. Pomislila sam: možda bi ih to zanimalo i prevela sam za probu tri narodne pripovetke.

Jeste li ih doslovno preveli ili prepričali?

– Samo jednu sam doslovno prevela, a druge dve sam prepričala, upravo pokušala sam da ih saopštim jezikom shvatljivim prosečnom engleskom čitaocu i njihovoj omladini.

Da li ste dugo čekali na rezultate?

– Takoreći ni dvadeset četiri časa. Kako se kaže jezikom poslovnih ljudi, bili su veoma ekspeditvni. Jednog dana predala sam rukopis, a već sledećeg dobila sam poziv da u devet časova izjutra dođem kod izdavača na zaključenje ugovora.

Kakav je bio odziv publike?

– Mislim da se može reći da je bio pozitivan, bar sudeći po pismima koja sam dobijala. Ali ono što je na mene ostavilo naročito dubok utisak bila su pisma dece naših iseljenika koja su odrasla u Americi i ne znaju naš jezik. Zahvaljivali su mi zato što im je moj prevod omogućio da se upoznaju s narodnom pripovetkom njihovih predaka.

Jeste li još štogod prevodili na engleski?

– Za Bi-Bi-Si (britansku radio-mrežu) napisala sam tri dečje drame čija se radnja zasniva na našim narodnim pričama. „Čarobni prsten“, „Biberče“ i „Čardak ni na nebu ni na zemlji“…

Valjda ovo poslednje zato što se i vi pomalo osećate kao da ste na nekom sličnom čardaku?

– Da, upravo ni na nebu ni na zemlji. Jedan od problema su još i moje obaveze kao žene – domaćice. Kao nastavnik muzike ne propuštam nijedan važniji koncert, a isto tako se osećam obaveznom da vidim gotovo svaku dramsku predstavu. Ali za to treba vremena!

Baš to nas i zanima: kako planirate vreme?

– Vi kažete: vreme, a ja kažem: minut. Svaki minut mi je skup. Sad me trenutno okupira jedno pitanje: Zašto žene iz servisa nerado ostaju samo po cetiri časa, koliko bi meni, recimo bilo potrebno, već zahtevaju da ih angažujete bar za osam časova? Već nekoliko puta mi se to dogodilo.