Tri lica pripovedača

Piše: Dijana Jelenkov

„Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek (…) ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema“, rekao je u svom govoru na dodeli Nobelove nagrade u Stokholmu veliki književnik Ivo Andrić. Ipak, i pored potrebe za stvaranjem, napisati priču vrednu čitanja nije uvek lako, i nameće piscu brojna pitanja – ne samo šta u priči i pričom namerava reći, već i na koji način i u kom obliku to želi učiniti, te kome želi da poveri važan zadatak da samu priču ispriča čitaocu.

Kako je to izbor lica – naratora, odnosno pripovedača koji će preneti priču čitalačkoj publici bitan činilac za oblikovanje samog teksta? Napravimo načas sledeću paralelu – ako bi prisutni u jednoj pozorišnoj sali dobili zadatak da opišu izvođenje predstave, dobijeni „izveštaj“ razlikovao bi se u zavisnosti od pozicije u kojoj se nalazi „pripovedač”. Glumac, prirodno, odlično poznaje sopstvena osećanja i misli za vreme svog performansa i ima uvid u ponašanje drugih glumaca na bini; ipak, poseduje i izvesna ograničenja, te ne može, recimo, znati šta u nekom trenutku radi osoba koja mu trenutno nije u vidokrugu. Gledalac, pak, kao posmatrač sa strane, ima bolju preglednost čitave scene i svega što se na njoj dešava. Takođe, svoj prikaz datog izvođenja mogao bi dati i režiser, koji ne samo da posmatra dešavanja na sceni, već dobro poznaje i glumce sa kojima je radio, kao i tekst na kome je zasnovana pozorišna predstava.

Na sličan način, isti narativni tekst – kratka priča, novela, pripovetka ili roman, dobiće drugačiji oblik i ostaviti drugačiji utisak na čitaoca u zavisnosti od pripovedača koji će je ispričati, odnosno od perspektive ili tačke gledišta koju će autor odabrati za dato delo. Još u 18. veku romani su najčešće pisani iz dve pozicije naratora: kao pripovedanje u prvom licu (tzv. Ich forma) i pripovedanje u trećem licu (Er forma), a pored navedenih, možemo izdvojiti i naraciju u drugom licu. Koje su to bitne osobenosti navedenih načina na koje se može ispričati jedna priča?

Pripovedanje u prvom licu

Pripovedanje u prvom licu sasvim je prirodan izbor ako, na primer, zapisujemo svoje lične doživljaje u vidu dnevnika. U prvom licu govorimo o događajima koji su nam bliski, koje smo kao neposredan učesnik sami proživeli (u navedenom „pozorišnom“ primeru, na ovaj način priču bi ispričao glumac koji učestvuje u predstavi). Pripovedanje u prvom licu u književnom svetu može biti povereno različitim subjektima – u ulozi naratora može se naći sam autor, koji može ali i ne mora biti deo sveta književnog dela, kao i neki od likova, učesnika u priči. Ako odlučimo da napišemo priču ili roman na ovaj način, time stvaramo efekat proživljenosti i dramatičnosti, utisak da su tako ispričani doživljaji nešto što se nekome zaista dogodilo. Ipak, kao što će svako kome je data mogućnost da prepriča događaj u kome je učestvovao dati svoje lično viđenje situacije, koje se može razlikovati od osobe do osobe, tako i pripovedanje iz prvog lica u književnom delu nosi sa sobom značajnu dozu subjektivnosti. Narator donosi priču iz svoje lične perspektive, te čitalac tako dobija njegovu verziju priče (kojoj može ali ne mora da veruje), pri čemu na specifičan način biva „uvučen“ u svet književnog dela – govoreći iz „ja“ pozicije, narator stvara neku vrstu intimizacije, otvarajući čitaocu vrata u svoj lični svet.

„Prisiljen sam progovoriti jer su ljudi od nauke odbili poslušati moj savet ne znajući zašto. Potpuno protiv svoje volje iznosim razloge za protivljenje tom nameravanom osvajanju Antarktika (…) A još sam više nerad jer bi moje upozorenje moglo biti uzaludno“ – ovako počinje svoj roman „U planinama ludila“ čuveni američki pisac horora i fantastike Hauard F. Lavkraft. Uvodeći nas u priču u prvom licu i iz perspektive junaka, autor čitaocu daje jednu verziju događaja, čime povećava nivo napetosti pri čitanju, navodeći ga da oseća neizvesnost u pogledu istinitosti svega opisanog.

Na neke efekte koje možemo postići ovakvom tačkom gledišta ukazuje i kanadska spisateljica Margaret Atvud – kada kreiramo naratora u prvom licu koji zna više od čitaoca, ali namerno zadržava za sebe određene informacije kako bi njime manipulisao, stvorili smo tzv. nepouzdanog naratora, kaže ona u svom tekstu o perspektivama naracije na sajtu masterclass.com. Takođe, ukoliko dovedemo pripovedača u “ja” formi u poziciju da zna manje i od čitaoca i od ostalih likova u priči, uplovili smo u vode komedije i stvorili određenu komičnu ironiju.

Ich forma može biti posebno zanimljiva i izazovna i u situacijama u kojima se kao narator pojavljuje lik specifičnog psihičkog ili duševnog stanja, koji sam po sebi poseduje viđenje sveta drugačije od uobičajenog. Događaji prikazani na ovaj način će za čitaoca biti upečatljiviji i snažniji nego da su ispripovedani u trećem licu. Setimo se, na primer, čuvenog romana „Buka i bes“ američkog književnika Vilijama Foknera, koji radnju prikazuje iz perspektive četvoro junaka – jedan od njih je i mentalno zaostali Bendžamin, čije viđenje događaja saznajemo iz njegovog toka svesti. Naravno, u sličnim „eksperimentima“ valja biti posebno obazriv, kako težnja ka efektu ne bi skliznula u nerazumljivost i besmisao.

Pisanje sa tačke gledišta prvog lica nameće piscu i izvesna ograničenja – pre svega, budući da je narator samo jedan od učesnika, on nema apsolutan uvid u celokupnu situaciju, te često ne može znati o čemu drugi likovi razmišljaju i zbog čega se ponašaju na određeni način, niti može poznavati događaje koji su vremenski ili prostorno daleko od njega. Drugim rečima, subjektivnost ovakvog pripovedanja neminovno nosi sa sobom i ograničenu vizuru.

Iako je ovo čest oblik pripovedanja u narativnim delima uopšte, zbog utiska proživljenosti i činjenice da lako pobuđuje i „drži“ pažnju čitalaca, tzv. Ich forma veoma često se primenjuje i u književnosti namenjenoj deci.

Korišćenje drugog lica

Korišćenje drugog lica takođe se može sresti u oblikovanju književnog dela, mada nema tako široke mogućnosti primene kao preostale dve forme. Postoje književne vrste koje same po sebi „traže“ ovakvo obraćanje, kao što je na primer epistolarna forma, odnosno pismo – kao tekst koji je neposredno usmeren ka drugoj osobi, pismo će nas prirodno navesti da se njegovom primaocu obraćamo sa ti ili vi i na taj način usmeravamo ka njemu sadržaj teksta. Ipak, situacija je nešto drugačija sa kratkom pričom, novelom ili romanom, gde je često jako teško, a donekle i neprirodno, postaviti celu priču na ovaj način – mnogo je praktičnije i efektnije kombinovati naraciju u drugom licu sa drugim formama pripovedanja. Šta time postižemo? Obraćajući se neposredno samom čitaocu u određenom segmentu teksta, dodatno pobuđujemo njegovu pažnju, stvaramo u njemu osećaj da je i sam deo sveta književnog dela, navodeći ga da živo zamisli datu situaciju i, štaviše, samog sebe u njoj. Tako, na primer, unoseći u svoj tekst pripovedanje u drugom licu, Momo Kapor u romanu „Foliranti“ uzima čitaoca za ruku i odvodi ga među svet koji šeta beogradskim ulicama:

„I evo, posle onog tako briljantnog početka šetnje po Knez-Mihailovoj, kada zakoračite na njen uglačani trotoar kod ‘Ruskog cara’ puni slatkih očekivanja da će se dogoditi nešto izuzetno (…), između tog početka, dakle, i onog tako tužnog okreta gore na vrhu ulice gde se ona uliva u Kalemegdan, tog besmisleno tupog okreta na potpetici, kada ste već načisto da vam se neće ništa lepo desiti pa ponavljate šetnju zatvarajući krug unatraške (…)“

Pripovedanje u trećem licu

Ako se vratimo na primer sa početka teksta, najpribližnija pripovedanju u trećem licu bila bi verzija priče koju bi mogao ispričati gledalac iz publike ili režiser. Dakle, ovaj vid naracije podrazumeva priču ispričanu iz perspektive posmatrača, koji događaje gleda sa strane i samim tim ima drugačiji pogled na situaciju u odnosu na direktnog učesnika. Jedna od osobina ovakvog načina pripovedanja jeste objektivnost – dok prvo lice daje subjektivan pogled na stvari, treće lice mnogo potpunije sagledava situaciju i u stanju je da je objektivno prikaže (stoga se o ovakvom naratoru često govori kao o pouzdanom pripovedaču, za razliku od prvog lica koje je, usled subjektivnosti, podložno izvesnoj nepouzdanosti). Šta je to što ovakav narator „vidi“?

U najvećem broju slučajeva – sve. Stoga se pri ovakvom načinu pripovedanja narator uglavnom pojavljuje kao tzv. sveprisutni, odnosno sveznajući ili omniscentni pripovedač, koji ima potpuni uvid u situaciju na prostornom i vremenskom planu, kao i u kompletno ponašanje, karakter, misli i emocije junaka i njihove međusobne odnose. On poznaje prošlost likova, ali i njihovu budućnost, te ima moć da čitaocima daje nagoveštaje i otkriva im predstojeće događaje, ili da ih vodi na svojevrsno putovanje kroz vreme, vraćajući ih nazad u prošlost. Takođe, za razliku od Ich forme, gde narator ima ograničenu vizuru, u Er formi on ne samo što zna sve o likovima dela, već često zna i stvari koje oni sami o sebi ne znaju, ili će ih tek naknadno postati svesni. Uzevši sve navedeno u obzir, ovakva pozicija naratora daje mu neku vrstu „božanske“ moći – nema toga što on ne vidi i ne može, a, baš poput nekog boga, ostaje neodređen i nedefinisan: dok je pripovedač u prvom licu jasno određen kao junak priče ili sam autor, sveznajući pripovedač je neka vrsta „glasa“ čija je jedina (ali veoma bitna) uloga da nas vodi kroz priču. Očigledno, pripovedanje u trećem licu iz perspektive sveznajućeg pripovedača pruža velike mogućnosti u pisanju, daje širinu u izboru motiva i događaja i gotovo da ne nameće nikakva ograničenja.

Uzmimo kao ilustraciju primer iz priče „Sedam spratova“ italijanskog pisca Dina Bucatija, čiji sveznajući pripovedač očito odlično poznaje sve detalje sveta o kome govori – on „zna“ kakvo je vreme u trenutku datog dešavanja, kako se njegov lik ponaša i koji je uzrok takvog ponašanja, ali i kakvu unutrašnju dramu pritom proživljava:

„Proleće je odmicalo, vazduh je bivao sve topliji, ali Đuzepe Korte nije više voleo, kao prvih dana, da gleda kroz prozor; mada je takav strah bio čista glupost, osećao je kako ga celog prožima čudna drhtavica kada bi ugledao prozore na prvom spratu, uvek u većini zatvorene, koji su sada bili mnogo bliži.“

U već pomenutom tekstu Margaret Atvud navodi se i jedna zanimljiva primena Er forme u kreiranju teksta: ako situaciju postavimo tako da narator (a samim tim i čitalac) zna više od junaka i pritom „predviđa“ budućnost koje sam junak nije svestan, nagoveštavanje tragičnih događaja čiji dolazak lik i ne naslućuje stvara određenu vrstu tragične ironije, piše Atvud.

Još jedna opcija naracije iz trećeg lica je izbor ograničene perspektive, gde se priča i dalje pripoveda iz istog ugla, ali je „znanje“ naratora limitirano na pogled jednog od junaka, najčešće glavnog. Ukoliko želimo da naše pisanje bude u trećem licu, ali da svet predstavimo sa tačke gledišta lika, ovaj način oblikovanja priče je dobar izbor, pri čemu je očigledno ograničeniji u odnosu na sveznajućeg pripovedača.

Čak i kada smo teorijski upoznati sa mogućnostima naracije, često ostaje nedoumica koji tip pripovedanja i koju perspektivu izabrati u pisanju konkretnog proznog dela. Kako svaka forma priče ostvaruje određene efekte, korisno je zapitati se šta je to što svojim pisanjem nameravamo da postignemo i na koji način želimo da utičemo na čitaoca. Želimo li da ostavimo utisak subjektivnosti ili objektivnosti, da mu predstavimo priču u svoj njenoj širini ili da ga navedemo da sagleda stvari kroz oči konkretnog junaka, da ga pustimo da smireno putuje kroz tekst ili da ga držimo u napetosti i neizvesnosti? Odgovori na slična pitanja biće nam jedna od smernica u izboru. A kako bilo koji književni tekst nije nešto što svoju konačnu i najbolju moguću formu mora da dobije „iz prve“, imamo punu slobodu da tekst preoblikujemo – ako nismo sigurni koja je forma za nas najpogodnija, možemo pokušati da napišemo određeni segment našeg budućeg dela na više načina, te ćemo onda jasnije videti da li bolje „zvuči“ i da li je efektniji u prvom, drugom ili u trećem licu. Kada odaberemo najadekvatniju formu, važno je i da čitaocu već na početku teksta predočimo iz čijeg ugla je priča prikazana.

Naravno, nijedan pisac nije dužan da se u čitavom svom tekstu drži samo jednog oblika naracije. Štaviše, kombinovanje različitih perspektiva pripovedanja može smanjiti opasnost od monotonije i uneti u tekst izvesnu dinamiku. Kao u već pomenutom romanu „Buka i bes“, priča može biti data iz ugla više junaka koji u njoj učestvuju; iz pričanja u prvom licu možemo se privremeno prebaciti na drugo lice i tako pobuditi pažnju čitalaca, i tome slično. Ipak, i u ovom postupku bi valjalo biti obazriv, jer suviše česte i nagle promene lako mogu načiniti priču konfuznom i umrsiti linije pripovedanja do granica nerazumljivosti. Stoga se preporučuje da, ako odlučimo da u toku pripovedanja promenimo perspektivu i „damo reč“ nekom drugom junaku, to učinimo u novom poglavlju romana, ili makar u novom odeljku teksta.

Kada odaberemo tačku gledišta, važno je da obratimo pažnju i na eventualna ograničenja koje nam određeni narativni oblici zadaju. Ako smo, na primer, izabrali da događaje prikažemo iz perspektive jednog konkretnog junaka, moramo voditi računa o tome šta dati junak u određenoj situaciji može videti i doživeti, te paziti da mu ne pripišemo mišljenja ili znanja koja iz svoje pozicije nikako ne bi mogao da usvoji. U tom smislu položaj sveznajućeg pripovedača može biti zahvalniji za vežbanje pisanja, s obzirom na to da početnicima ne nameće ograničenja i daje im veću stvaralačku slobodu.