Ana Todorović RadetićPiše: Ana Todorović-Radetić
U vremenima kada se društveni tokovi kreću unatrag, kada razum biva potisnut pred silom, dogmom i kolektivnim strahom, a vlast poprima obrise tiranije, mnogi književnici su kroz vekove pronalazili utočište i oružje u oniričkom, alegorijskom i metaforičkom prostoru. Vašington Irving u priči o Rip Van Vinklu koristi san (koji je trajao dvadeset godina) kao narativni okvir, da bi komentarisao političke i društvene promene; Franc Kafka u delima kao što su „Proces”, „Zamka” i parabole „Pred zakonom” stvara lavirinte apsurda i nemoći u kojima se pojedinac gubi pred nevidljivom, neuhvatljivom vlašću.
Džordž Orvel u „1984” i „Životinjskoj farmi” koristi alegoriju da bi razotkrio mehanizme totalitarizma. Ovog puta, Drašković svojim najnovijim romanom „Suđenje” ide jedan korak dalje. Glavnom junaku njegovog dela, Jugoslavu Avramoviću zvanom Arhimed, sudi se zbog njegovog sna. Čak i najintimniji unutrašnji prostor jednog čoveka, ono što je usnuto, postaje predmet progona i kontrole, suđenja i torture – opisujući brutalnost upada režima i Službe u najdublje kutke slobode i lične autonomije jednog čoveka.
Proročki san
Klupko priče počinje da se odmotava proročkim snom koji, u duhu Mesingovih vizija, a u stilu Bulgakova, nagoveštava dolazak zloslutne drame. Jugoslav Avramović, zvani Arhimed, penzionisani univerzitetski profesor, oboleo je od epilepsije nakon što je brutalno pretučen tokom demonstracija 9. marta 1991. godine. U trenucima napada, njegovo telo postaje medij, a svest otvoren kanal: epifizu mu, kako kaže, „uzbuni kosmička oluja”, povezujući ga s nekom vrstom svevideće Kosmičke inteligencije, Vrhovnim umom. U toj viziji, prostor i vreme se ukidaju − nema prošlosti ni budućnosti, sve se zbiva istovremeno, u večnoj sadašnjosti, kao u nekoj vrsti kvantnog holograma.
Proročke vizije, snovi i paralelni svetovi prisutni su i u drugim Draškovićevim delima, ponajviše u romanu „Tamo daleko”, u kojem se stvarnost prepliće sa snom, java sa fantazijom, a život sa smrću. Dečak Vidan, glavni protagonista ovog romana, pogođen ličnim tragedijama, takođe kroz epileptične napade ulazi u vizionarski trans u kojem mu se sudi u bunilu, da bi dosta kasnije došlo do promene identiteta i paralelnog života (jer kod Draškovića je sve moguće) − postaje Abracio Santancio koji doživljava rascep velike zemlje i lični rascep gubitkom svoje porodice, svog života, svog identiteta. I Vidan i Abracio Santancio nastavljaju da žive i u ovom delu, kao i mnogi drugi književni likovi.
Književni likovi nisu fikcija
„Književni likovi nisu fikcija. Raskoljnikov nije fikcija. Nije fikcija Čiča Gorio. Ni Baron Minhauzen. Nije Ahilej fikcija. Ni profesor Aron, kojeg sam poznavao. Ni Santancio, Vidan Mihailović, taj čarobnjak, taj vidovnjak, koga sam posećivao dok je predavao filozofiju na Sorboni. Pisci su kao Bog, oni tvore rečima“, tvrdi lucidni protagonista u romanu.
U snovidnim prostorima, ispunjenim simbolima i halucinacijama, odigravaju se slike prošlosti i budućnosti koje se ukrštaju u slutnji propasti i prokletstva. Lik Abracija, između ostalih, kao alter ego, nastavlja svoju egzistenciju i u liku Jugoslava Avramovića, i postaje čuvar izgubljene zemlje Viktorije, Jugolenda, utočišta jugonostalgičara, svedenog na parče zemlje na prostoru severa Bačke, čiji samoproklamovani predsednik Arhimed o sebi govori:
„Predsednik sam svih iluzija da oživim ubijeno, sastavim razbijeno, pomirim zakrvljeno”.
Time Drašković nastavlja da gradi zagonetnu nit kojom povezuje svoja dela, likove i uspon i propast jedne velike i čudesne zemlje, čije ime nosi glavni junak romana.
Poput Arhimeda iz Sirakuze, koji je u mitskoj tački oslonca za kojom je tragao celog života video mogućnost da pokrene svet, tako i profesor u penziji umoran od iluzija − Jugoslav Avramović, Arhimed po nadimku i sudbini, zaljubljenik u filozofiju, matematiku i kosmos − traga čitavog života za nečim izvan postojećeg poretka: za idejnim uporištem s kojeg bi se mogao promeniti izopačeni poredak stanja u društvu u kome živi.
Aktuelni kontekst kao narativ
I ta mitska tačka uporišta za kojom Arhimed traga u ovom romanu ne ograničava se samo na sudbinu naše zemlje, već obrađuje i dublji, univerzalni konflikt – osvrće se i na sukob između Rusije i Ukrajine, opisujući ga kao sukob diktature i borbe za slobodu, gde se prepliću lične tragedije i globalni politički potresi. U tom mračnom pejzažu, državni, crkveni vrh i služba totalitarnih sistema prave zlokobne odluke koje ne dozvoljavaju društvu da izađe iz mraka; kroje crnu sudbinu zdravom razumu, urušavaju pamet i inteligenciju, sprovodeći represiju, utirući strah u kosti i gaseći svaki pokušaj slobodnog izraza i otpora.
Lament nad sudbinom jedne velike kulture
U temeljima ovog romana ne stoji samo politički bunt, već i lament nad sudbinom jedne velike kulture. Drašković kao zaljubljenik u rusku književnost – pre svega u dela Dostojevskog, Pasternaka, Puškina, ali i književne likove njihovih dela, stvarajući lik Taise Mihajlovne oživljava uzvišenu i bolnu ljubav, nalik onoj između Živaga i Lare. Njegova proza često romantizuje duhovni pejzaž Rusije, kao da pokušava da ga odvoji od kritike savremenog brutalnog režima i senki koje su se nadvile nad ruskim narodom.
Proces samog suđenja nad snom penzionisanog univerzitetskog profesora više liči na simbolički obračun sa mišlju nego na pravni postupak. Jugoslav Avramović, sada već preobražen u glas savesti, izgovara rečenice koje odzvanjaju kao optužnica protiv samih sudija. Dok „crni gavranovi”, kako naziva režimske medije, bez stida i zadrške godinama plasiraju „ubijanje lažima”, on prkosno poručuje:
„Od Vrhovnog uma ništa ne možete sakriti. Sve je zapisano i snimljeno… Sve žive slike vaših zlodela i krici vaših žrtava vide se i čuju neprestano, putuju vaseljenom, beskrajem u kojem nema prošlosti, jer ništa ne prolazi.”
Najzad, svog protagonistu Jugoslava izmešta u „Jugolend”, u utopijski san o jednoj zemlji gde su razlike među ljudima pomirene, i gradi mikrokosmos kojim predsedava i u čijem kabinetu (brvnari) koegzistiraju dve iscrtane zastave na radnom stolu – na levoj strani zastava Titove, a na desnoj Aleksandrove Jugoslavije. I ovo je prvi put da u Draškovićevom romanu postoji moguć znak unutrašnjeg pomirenja suprotnosti dva ideala.
O zloslutnom predskazanju
O zloslutnom predskazanju koje penzionisani i lucidni Arhimed iznosi kroz svoju viziju neću govoriti; to ostavljam čitaocima, da ga sami pročitaju, protumače i dešifruju. A Draškovićev stil pisanja će zasigurno svojim simbolizmom, metaforama, šiframa i paralelnim univerzumima uspeti da zainteresuje čitaoca da uroni u radnju i pokuša da razluči šta je realnost, a šta san. I da li uopšte postoji razlika između ta dva.
Pisac, kao glasnogovornik vremena kom svedočimo, ne progovara samo o sunovratu jednog društva i političkim tiranijama koje sistematski urušavaju intelektualni i moralni temelj jednog sistema, već i postavlja filozofska pitanja, ne samo sebi, već i svakome od nas.
Šta bi mogla biti ta Arhimedova tačka oslonca, ona mitska poluga koja bi društvo iz temelja pokrenula iz krize? Ako takva tačka uopšte postoji, ona zasigurno ne počiva na represiji, ni moći, ni primeni sile. Ako takva tačka oslonca uopšte postoji, ona mora biti, prema kosmičkoj pravdi, istina i sloboda.
Dodaj komentar