Semantika - smisao

Semantika – leksema, paradigmatski odnosi i leksički spoj

Semantika se, kao deo lingvistike, tradicionalno definiše kao nauka o značenju reči, fraza, rečenica, i tekstova (bilo celih ili njihovih delova). Semantika je termin koji se odnosi na proučavanje značenja. Međutim, značenje možemo posmatrati sa različitith aspekata jezika.

Značenje predstavlja  najsloženiji i najrazuđeniji predmet lingvističkih istraživanja. Ono može da obuhvati i domen semantike i domen pragmatike. Pored njih, značenjskim pitanjima bave se i filozofija, psihologija, logika, semiotika, antropologija i neke savremene discipline, koje, svaka na svoj način i iz svoje perspektive stavljaju akcenat na neki deo ovog ’problema’.

Ona može imati više srodnih naziva, pa pored termina semantika, prisutni su i termini semiologija, semiotika ili semasiologija. Često se svrstava nasuprot sintakse, i tada se može napraviti distinkcija gde je važno da semantika proučava šta nešto znači, dok sintaksa proučava oblike onoga čime se nešto izražava.

Ovoga puta bih se najpre osvrnula na leksičko značenje reči. Leksičko značenje predstavlja određeni pojam, koji upućuje na određene realije i odaje neku reakciju pošiljaoca i izaziva reakciju kod primaoca.

Leksema

Tradicionalni pristupi značenju proističu iz racionalističkog filozofskog usmerenja i mentalističkog gledanja na stvarnost. Prema starijem tradicionalnom shvatanju, leksema služi da bi se imenovao neki predmet u svetu oko nas.

Leksema predstavlja monomorfemsku ili polimorfemsku, semantičku ili funkcijsku, jedinicu, s utvrđenom fonološkom i ortografskom formom, te morfosintaktičkom funkcijom. Umesto opštije ‘leksičke jedinice, koja pored leksema obuhvata afikse i idiome, ovaj prikaz biće usredsređen na leksemu, kao dominantnu leksičku jedinicu.

Denotacija, konotacija i referencija

Možemo razlikovati tri osnovna tipa leksičkog značenja: denotacija, konotacija i referencija.

Denotacija je obično osnovno značenje neke lekseme koje se navodi u rečnicima ili odnos između pojedinačnih reči i pojedinačnih delova vanjezičkog sveta. Takođe, denotacija može izražavati stvarno postojanje: kuća, stolica; fiktivno postojanje: jednorog, anđeo; teorijsko postojanje: neutron, atom i apstraktno postojanje: ljubav, sreća, empatija

Konotacija predstavlja dodatno značenje koje neke reči dobijaju u određeneim kontekstima. Ona može biti neutralna: deca; pozitivna: dečica i negativna: dečurlija. Postoje lekseme koje, recimo, imaju istu denotaciju, a različitu konotaciju: mršav i žgoljav, plav i modar, barjak i zastava.

Razlika između denotacije i konotacije je ta što denotacija predstavlja neutralan opis obeležja nekog pojma, a konotacijom iskazujemo svojstva koja izazivaju posebne emocije, te ona predstavlja afektivno značenje.

Hiponimija, homonimija, antonimija i sinonimija

Veoma je važno istaći paradigmatske leksičke odnose u koje stupaju reči iste vrste. Postoji nekoliko tipova paradigmatskih odnosa: uključenost smislahiponimija; uporedivost formehomonimija; istovetnost smislasinonimija i suprotnost smislaantonimija. Sve njih ćemo samo pomenuti, bez opširnije elaboracije njihovih podvrsta.

Hiponimija je odnos u kom cela semantika hiperonima (smisao određene lekseme) ulazi u semantiku hiponima (smisao podređene lekseme). Primer za ovu pojavu: HRANA-hiperonim,VOĆE, MESO-hiponimi.

Homonimija je odnos među rečima koje imaju iste oblike, a potpuno različita značenja. Uslovi za razvijanje homonimije su da reči moraju imati različita značenja, isti fonemski sastav, moraju se pisati isto i biti iste vrste reči: paša (turska titula) i paša (ispaša), odužiti (vratiti dug) i odužiti (načiniti dugačkim), kosa (vlas) i kosa (oruđe).

Sinonimija je semantički odnos između dve ili više leksema koje pripadaju istoj vrsti reči i imaju različite izraze, a sadržaji im se podudaraju potpuno ili delimično: infekcija-zaraza, ljiljan-krin, kuća-dom…

Antonimija  je leksičko-semantička pojava značenjske suprotnosti dve lekseme. Reči koje stupaju u antonimske odnose moraju biti iste vrste reči, moraju biti u istom kontekstu, često se koriste u jeziku i moraju biti u suprotnosti: dan-noć, blizu-daleko, ispod-iznad, crn-beo, debeo-mršav…

Sama semantika se ne može objasniti ni bez osvrta na sintagmatske leksičke spojeve čije poznavanje i prepoznavanje takođe predstavlja deo znanja o jeziku komunikatora.

Leksički spoj – činioci

Leksičkim spojem se naziva uobičajena i redovna pojava jedne lekseme u odnosu s bar još jednom, unutar sintagme ili rečenice. Leksički spojevi predstavljaju oblast u kojoj je međuodnos leksikona i gramatike najjasnije i najsnažnije izražen. Sadržinski, funkcijski i formalno, svi ovakvi spojevi čine manje ili više kompaktnu celinu. Stepen kompaktnosti nekog leksičkog spoja uslovljavaju sledeća tri činioca: zamenljivost, postojanost i prozirnost.

Kao najčešći leksički spojevi u srpskom jeziku javljaju se kolokacije i idiomi. Jasnu i oštru liniju razgraničenja između kolokacija i idioma nije moguće postaviti, s obzirom na okolnost da delovanje sva tri svojstva nije uvek podjednako i ravnomerno izraženo. Tako možemo imati kolokacije koje naginju ka idiomatizovanosti, bar po jednom od navedenih svojstava, ali i obrnuto.

Zamenljivost se odnosi na mogućnost zamene pojedinih leksema unutar celine drugim leksemama srodnog značenja.

Postojanost se odnosi se na mogućnost podvrgavanja celine transformacijama (broj, glagolsko vreme/vid/stanje, promena morfosintaktičke klase, tematska organizacija rečenice, itd.) ili modifikacijama u vidu pridevskih, priloških i ostalih dopuna. Možemo razlikovati spojeve s prelazima od relativno visoke do relativno slabe postojanosti.

Prozirnost se odnosi na stepen predvidljivosti smisla celine. Razlikuju se spojevi s prelazima od prozirnih do neprozirnih.

Kolokacija predstavlja uobičajen, a ponekad i redovan, dvočlani spoj jedne lekseme s nekom drugom, unutar određene sintaktičke jedinice – sintagme ili, nešto ređe, rečenice: piti kafu, jaka kafa, ili, kao složena kolokacija: piti jaku kafu. Njih obično karakteriše moguća zamenljivost i relativno slaba postojanost i prozirnost u značenju.

Idiomom se naziva redovan, a ponekad i sistematski, spoj najmanje dve lekseme, a često više njih, kako semantičkih tako i funkcijskih, unutar određene sintagme ili rečenice: lukav kao lisica, praviti od komarca magarca, tiha voda breg roni…

Svi termini i pojmovi predstavljeni u ovom izlaganju, samo su skelet jedne opširne nučne discipline, o kojoj bismo mogli govoriti veoma dugo, i sa velikog broja aspekata.

I kao što smo na početku i istakli, lingvisti nisu jedini istraživači koji su zainteresovani za semantiku. To područje takođe zanima i filozofe i psihologe, te je veoma teško povući jasnu granicu koja bi nam pokazala kada semantika izlazi iz okvira lingvistike i prelazi u interesno polje filozofije i psihologije.

Spomenuću i jednu zanimljivost. Kad je u pitanju kvalitativna analiza tekstualnih sadržaja sa namerom upoređevanja i rangiranja, velike korporacije poput Gugla su razvile sofisticirane algoritme za kontrolu kvaliteta i merenje vrednosti i tačnosti napisanog koja se naziva on page optimizacija.

Dubravka Karadarević

Dubravka Karadarević

Dubravka Karadarević je diplomirani filolog za srpski jezik i master profesor srpskog jezika i književnosti. Od kada je završila osnovne studije, bavi se lekturom i korekturom. Zainteresovana je za pisanje i usvajanje novih stručnih znanja, a pouzdanost, upornost i predusretljivost su osobine koje je određuju. Životni moto joj je da se trudom i voljom sve može postići i da se snovi ostvaruju ako se čvrsto veruje u njih.

Dodaj komentar

Zaštita: *

Kontakti

Za svaku dodatnu informaciju oko procene prevoda, roka i cene:

Prevodilačka agencija Libra

Telefon: 065 36 70 320

Mejl: prevodiocibg@gmail.com.

Sarađujmo uz našu email listu:

Prijava

Nastavimo druženje na Fejsbuku:

Da li smo opravdali vašu pažnju?

Your Header Sidebar area is currently empty. Hurry up and add some widgets.