Ana Todorović RadetićPiše: Ana Todorović Radetić
Fotografija naslovne: Sonja Žugić
Režija: Jernej Lorenci
Scenograf: Branko Hojnik
Kostimograf: Belinda Radulović
Kompozitor: Karmina Šilec
Izvođači: Olga Odanović, Nada Šargin, Nataša Ninković, Hana Selimović, Branko Jerinić, Branko Vidaković, Bojan Žirović, Milutin Milošević, Slaven Došlo
Prvim delom na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta, a drugim u Bitef teatru izvedena je premijera predstave „Carstvo nebesko“ u okviru 51. Bitef Festivala.
Utiske sa ove predstave počela bih citatom Pitera Bruka, koji je iz njegovih memoara izvukao Jovan Ćirilov u predgovoru za knjigu „Niti vremena“ – Perfekcionizam je često drskost i glupost; u jednoj predstavi ništa nije važnije od ljudi koji je čine. I emocije koju nosi u sebi, usudila bih se da dodam.
Iako je sinoćna premijera imala svojih nesavršenstava, to mi nimalo nije smetalo da uživam u njenoj emociji. Verujem da će svako sledeće izvođenje pojačati kompaktnost iste i da će kao takva imati sve jači odjek u publici.
Režijska koncepcija Jernija Lorencija spada u autentične, nekonvencionalne, a toliko prijemčive i inspirativne, sasvim drugačije. Oseća se tolerantan pristup i poverenje u radu sa glumcima, koji su u jednom trenutku čak i iz ličnog ugla iznosili svoje prve susrete sa epskim elementima, a to je najčešće bilo posredstvom kazivanja njihovih baka i deka. U takvom nastupu glumaca, koji mi je zaličio na radionicu, posebno mi je bila zanimljiva priča glumca Branka Jerinića, čija je baka, uglavnom nepismena, znala na stotine stihova napamet i toliko ih dočaravala svom unuku, da ih je slikovito zapamtio za ceo život.
Na sceni ne vidimo mnogo toga. Stolice, mikrofoni i klaviri. Muzički elementi sa duhovnim prizvukom pojačavaju emocije i scenske efekte u ključnim momentima.
Kada je gluma u pitanju, imam utisak da su naši glumci konstantno odlični i možda i jedina konstanta u beogradskom teatru.
Nikada pre nisam na ovakav način doživela smrt devet Jugovića kao kada stihove kazuje Olga Odanović u ulozi Majke Jugovića, sva u crnini i suzama. To je ona magija koju nam donosi pozorište. Pred nas isplove slike i osećanja zamišljenih osoba, njihov život, njihova bol, njihova tragedija. Majka koja ne gubi jedno, dvoje ili troje dece, već devetoro… Koliko može jedno srce da izdrži dok ne prepukne od bola?
Nikada pre nisam na ovakav način doživela Kosovku devojku (Nada Šargin), koja, poput utvare u beloj venčanici leleče i jauče nad raskomadanim junacima…
Niti Caricu Milicu (Nataša Ninković) kada moli svakog od svoje braće da ostane i ne ode u sigurnu smrt. Kada joj gavran donosi loše vesti dok sablasno čeka na prozoru… Ili kada ne uspeva da probudi svog Lazara (istaknuta gluma Bojana Žirovića).
Osećaj jeze i teskobe u publici, koja je u drugom delu izvođenja bila takoreći na sceni sa glumcima, takođe pod svetlima, što čitav doživljaj čini bogatijim. Prelazak iz jednog prostora u drugi za vreme izvođenja služi i da se napravi psihološko izmeštanje, da shvatimo da se u međuvremenu dogodio boj na Kosovu i da će uslediti emotivni klimaks protagonista.
U drugom delu izvođenja klaviri okružuju centralnu platformu na kojoj će glumac Milutin Milošević demonstrirati direktnu borbu sa Turcima. Ali ne glasom kosovskog junaka, već pomalo banalizovanim savremenim govorom. Nekonvencionalan i slobodan rediteljski pristup ovakvoj ulozi, u kojoj su pomešani elementi mitskog, ali i savremenog, otvara prostor za postavljanje pitanja koja najčešće ne postavljamo kada su mitovi u pitanju. Latentni humor u tragičnim delovima, kada junak dobija na stotine rana, ali „rokanje“ tek sledi, otvara vrata preispitivanju, slepoj veri i konformizmu prema mitovima koji žive u našem kolektivnom identitetu.
Šta se sve sakriva u epskoj formi i mitovima ostavila bih ekspertima da objasne. Kao glas običnog gledaoca iz publike bilo mi je dovoljno što sam oplemenjena novim iskustvom i duboko ganuta napustila pozorište.
Dodaj komentar